Da bismo ih bolje razumeli, svakako je neophodna dodatna podela i definisanje. Nažalost, za neke od koncepata, u srpskom jeziku ne postoje adekvatni termini, te ćemo se služiti zapadnom, odnosno engleskom terminologijom. Nedostatak srpske terminologije u neku ruku služi i kao svedočanstvo o nezainteresovanosti domaće stručne i šire javnosti za ovaj fenomen.

Podela dezinformacija u širem smislu:

1. Dezinformacije u užem smislu su laži za koje onaj koji ih širi zna da su laži, širi ih svesno i iz interesa.

“NATO sprema invaziju na Srbe” – naslovnica jednog od dnevnih listova, april 2017.

2. Poluinformacije su informacije koje same po sebi nisu nužno netačne, ali se šire sa zlom namerom, izvan konteksta i iz interesa.

Odličan i relativno svež primer za ovu kategoriju je izveštavanje o predlogu Zakona američkog senata koji se odnosi na “ohrabrivanje povećanja trgovine i investiranja između SAD i zemalja Zapadnog Balkana, kao i druge ciljeve”. Predlog zakona pod “drugi ciljevi” jasno definiše kao pomoć u suzbijanju dezinformacija, uključivanju vojske u dodatne mirovne misije, suzbijanju korupcije, poboljšanja statusa mladih, promociju Otvorenog Balkana etc. Između ostalog, u predlogu Zakona, postoji odeljak (Section 5) o uvođenju sankcija licima koja obstruiraju Dejtonski sporazum, ugrožavaju napore da se stabilizuje zapadni Balkan i/ili su korumpirana.

Zakon je nedvosmisleno dobronameran i predstavlja dobru priliku za napredak regiona. Nažalost, jedne od najčitanijih srpskih dnevnih novina su na naslovnoj strani objavile da su “Amerikanci doneli zakon da nam uvedu sankcije”. Tehnički, ova rečenica ne bi nužno morala da se tumači kao netačna. Nije definisano koji smo to “mi” kojima se uvode sankcije koje se pominju u predlogu Zakona. Ono što je sigurno je da je veoma grubo izvučena iz konteksta i da je zlonamerna. O interesu koji se krije iza ovoga se može diskutovati.

3.  „Misinformation“ su netačne informacije koje neko širi bez znanja da su netačne. Namera ne mora biti zla.

Prema interpretaciji „misinformation“ možemo podeliti na one koje: 

1) interpretiraju dezinformaciju 

U realnom vremenu, „misinformation“ su obično prenešene dezinformacije ili poluinformacije. Objašnjeno na jednostavnom primeru:

Lekar koji ima privatnu praksu u kojoj primenjuje metode alternativne medicine, na društvenim mrežama širi dezinformaciju: „Vakcine protiv korone izazivaju tumor“. Lekar, osoba koja bi načelno trebalo da ima integritet kad je zdravlje u pitanju, u opisu profila na istoj društvenoj mreži ima „Lečim kovid bioenergijom. Povoljno.“. Dakle, naš nemoralni lekar je svesno i iz finansijskih interesa plasirao neistinu – dezinformaciju u užem smislu. 

Sada, doktorovu objavu pročita neko na društvenim mrežama i pomisli: „Bože, ovaj lekar, čovek od integriteta, nas upozorava da vakcine izazivaju tumor, moram ovo da podelim sa svojim prijateljima na društvenim mrežama“. U momentu kada taj neko klikne „Share“ – dezinformacija postaje „misnformation“. „Misinformation“ su zahvaljujući društvenim mrežama, najčešći oblik dezinformacija u širem smislu upravo zato što je neuporedivo lakše kliknuti „share“ na postojeću dezinformaciju nego je zapravo kreirati.

2) interpretiraju istinu

„Misinformation“ takođe mogu biti rezultat nenamerne i pogrešne interpretacije istine. Uzrok obično leži u interpretatoru koji je ili medijski nepismen ili nedovoljno obrazovan ( i toga, naravno, nesvestan) ili hronično preplašen od strane medija ili političke propagande.

Primera radi, naši neobrazovani, ali ne i zlonamerni, subjekat pročita izveštaj: „AstraZeneca još uvek ne počinje testiranje vakcine na trudnicama.“ Naravno, ovu vest uspeva da interpretira kao „Plaše se da vackina uzrokuje pobačaj, ko zna kakve još nuspojave postoje“ i iz dobre namere na Viber grupu odeljenske zajednice njegovog deteta šalje poruku: „Molim vas, ne vakcinišite se, vakcina je očigledno opasna.“ U tom momentu, istinu svojom interpretacijom pretvara u „misinformation“.

Autor: Dino Krcić, master politikolog