Velika Britanija koja izlazi iz Evropske unije domaćin je samita o Zapadnom Balkanu čiji je cilj da ohrabri ulazak novih članica u uniju. Da li će onda skup koji se održava 9. i 10. jula u Londonu biti nešto više od prilike za fotografiju sa Terezom Mej?

Dzejms Ker-Lindzi, viši naučni saradnik na Evropskom institutu Londonske škole ekonomije i političkih nauka oprezan je kada je reč o očekivanjima. Ovaj dobar poznavalac Balkana učestvovao je u konsultacijama o samitu sa poslanicima u britanskom Parlamentu. Sa njim razgovaramo o britanskoj politici prema Zapadnom Balkanu nakon Bregzita i o smislu Berlinskog procesa, čiji je ovaj samit deo.

Berlinski proces je inicijativa koju je 2014. godine pokrenula Nemačka sa ciljem da osnaži saradnju zemalja Zapadnog Balkana. Sa strane Evropske unije u njemu, pored Nemačke, učestvuju Austrija, Francuska, Italija, Hrvatska i Slovenija, a među zemljama Zapadnog Balkana su Srbija, Bosna i Hercegovina, Republika Makedonija, Crna Gora, Albanija, ali i Kosovo.

Kako se u Forin ofisu gleda na to što Velika Britanija organizuje skup o proširenju Evropske unije?

Zvanični stav je da Velika Britanija napušta EU ali da ne napušta Evropu. Bregzit je u toku ali i dalje želimo da budemo deo Evrope, da trgujemo sa njom. Zvuči pomalo smešno, ali to je ono što britanska vlada govori u ovom trenutku. Dobra stvar je da se prvi put nakon dugo vremena u Britaniji govori o Balkanu.

Šta o samitu kažu u Parlamentu?

- Kažu ok, pristali smo da vodimo skup, niko ne zna zašto to radimo, ali treba sada da razmislimo koji je dugoročni interes Velike Britanije na Balkanu.

Da li se iskreno razmišlja o saradnji sa ovim zemljama?

- To je veliko pitanje. Forin ofis kaže da su odani nastavku saradnje, ali mnogi koji prate Zapadni Balkan su skeptični. Dobro je da se samit održi, ali šta posle? Kada se lideri Zapadnog Balkana vrate kući, pitanje je šta će Velika Britanija da preduzme.

Naša spoljna politika je u kovitlacu. Jedan od glavnih razloga što napuštamo Evropsku uniju jeste da bismo uspostavili trgovinske odnose sa svetom, a to zahteva veća diplomatska sredstva.

Ako Vlada kaže da je napravljen trgovinski sporazum sa Albanijom ili Makedonijom to neće biti primamljivo. Diplomatski napori će biti usmereni na sporazume sa Sjedinjenim državama, Kinom, Indijom, Kanadom, Australijom.

Zapadni Balkan nije veliko tržište. Britanska preduzeća nisu zainteresovana za posao na Zapadnom Balkanu. To pokazuju podaci o trgovinskoj razmeni – među 200 zemalja sa kojima Velika Britanija trguje zemlje Zapadnog Balkana su oko 150 mesta, to je izuzetno nisko.

Ako izuzmemo ekonomske, ostaju politički interesi…

- To je bezbednost, NATO. Ali, kako mi ovde kažu, bezbednost Zapadnog Balkana nije tako važno pitanje kao bezbednost Ukrajine, Sirije, ili pitanje migracija, terorizma, ekstremizma. To su velika bezbednosna pitanja. Delom su povezana sa Zapadnim Balkanom, ali se pitam kada budu raspoređivali sredstva koliko će odvojiti za ovaj region. Ako je u pitanju organizovani kriminal, javnost u Britaniji će reći da će, pošto izlazimo iz EU, naše granice biti bolje kontrolisane, pa je ovo više pitanje za Evropljane koji imaju otvorene granice sa Zapadnim Balkanom.

Težište se sa ekonomskih pitanja pomera na bezbednosna pitanja. To je velika promena koju će doneti ovaj samit?

Da, pitanje bezbednosti Zapadnog Balkana je dospelo na vrh dnevnog reda. Pošto nema ekonomske veze sa Zapadnim Balkanom, tema ekonomske saradnje je mnogo ne interesuje. Pitaju se kako da samit učine interesantnim za Britaniju, zbog čega su uveli pitanje bezbednosti.

Ali rasprava ne bi trebalo da ide u tom pravcu. Berlinski proces nije o bezbednosti, već o ekonomskoj saradnji i to bi trebalo podsticati. Pažnja koja se pridaje ekonomiji ne odvlači pažnju od pitanja bezbednosti. Naprotiv, razvoj trgovinskih odnosa među zemljama Zapadnog Balkana je ključ za stabilnost. Bez ekonomskog razvoja nema bezbednosti i stabilnosti.

Zato je trebalo da organizuju drugačiji tip samita, da pozovu zemlje i kažu: izlazimo iz EU ali hoćemo i dalje da učestvujemo, kako možemo da pomognemo? I da taj samit bude odvojen od Berlinskog procesa. Kako da ubedimo zemlje Zapadnog Balkana da se priključe Evropskoj uniji ako je napuštamo? Niko na to nema odgovor.

Da li ova promena perspektive znači da Berlinski proces gubi smisao?

- Niko ne zna u kom pravcu će Berlinski proces da se odvija. Sama ideja procesa je ugrožena, jer svaka zemlja hoće da doda nešto što menja njegov smisao, a to je razvoj ekonomskih odnosa, učvršćivanje vladavine prava, demokratizacija.

Neke zemlje se pitaju zašto su uključene u ovaj proces, a mnoge su nezadovoljne zato što nisu uključene, poput balkanskih suseda, Grčke i Bugarske. Proces je iscrpljen, odlikuju ga brojne kontradikcije. Ove godine se samit održava u zemlji koja izlazi iz EU, a sledeće će razgovor o demokratizaciji i vladavini prava da se vodi u Poljskoj. To je kao vic. Mnogi se pitaju šta je njegova svrha. Ali kao što nas istorija uči, lakše je početi neki proces nego ga zaustaviti, ukoliko sam ne propadne.

Nemačka ostaje na čelu inicijative za Zapadni Balkan…

- Mali je broj zemalja koje mogu da preuzmu inicijativu na Zapadnom Balkanu. Britanija i Nemačka su se udružile kada je reč o Bosni, ali ta strategija nije dala rezultate.

Kada je o Kosovu reč, Nemačka vodi razgovore. Francuska bi mogla, ali sa Francuskom nikad niste načisto, jedne nedelje kaže jedno, druge drugo. Italija je slična. Mnoge zemlje EU nemaju nikakav interes za Zapadni Balkan. Pre mesec dana sam u Danskoj razgovarao sa predstavnicima njihovog ministarstva spoljnih poslova. Rekli su mi da ih ovaj region ne interesuje.  Većina zemalja EU nema diplomatska sredstva da bi se bavila Balkanom, usmereni su na ključne igrače, druge zemlje EU, SAD, ili zemlje sa kojima imaju posebne veze.

Sjedinjene države su zainteresovane, ali je pitanje na kom nivou, to nije najviši nivo. Velika je, međutim, nepoznanica da li će nešto da se promeni za vreme Donalda Trampa, jer političari mogu da imaju sopstvenu agendu, da ne slede nasleđeni kurs.

U razgovorima koji su vođeni u britanskom Parlamentu kao priprema za samit bilo je reči o ruskom uticaju na Balkanu, o NATO agendi, o Kosovu i Bosni.

- Pitanje je opet koliko je to od suštinske važnosti za Britaniju. Niko ne želi novi rat, ali da li je na Britaniji da rešava bilateralne sukobe, ili je to nešto čime EU treba da se bavi?

Rešavanje pitanja Kosova je deo agende ulaska Srbije u EU. Britanija može da kaže Beogradu da mora da reši to pitanje, a Beograd može da pita šta će London da uradi zauzvrat. Ne možemo više da kažemo da ćemo ohrabriti Srbiju na putu za EU ili da ćemo sprečiti zemlje unutar EU koje se protive tom procesu da ga blokiraju 

Pritisak na Srbiju da prizna Kosovo je povećan. Da li Srbija ima pregovaračku poziciju kada je u pitanju rešenje statusa Kosova koje bi, kako kaže predsednik Aleksandar Vučić, bilo prihvatljivo za obe strane? Da li je moguća neka nova teritorijalna podela? 

Nemačka, Britanija i SAD se snažno protive takvom ishodu. Svi govore da to nije moguće. Ako se to uradi u Srbiji, šta će biti u Bosni, u Makedoniji? Suviše je rizično. Verujem da je mnogo toga moglo da se uradi, ali da je to sada veoma teško. Čak i kada bi Srbija dala neverovatno dobru ponudu na koju bi Kosovo pristalo, druge zemlje možda ne bi. 

Srbija nije u dobroj situaciji. EU ne može da očekuje od Beograda da prizna Kosovo jer ga pet njenih članica ne priznaju, ali to ne sprečava pojedine zemlje da rade na tome.

Nemačka će reći da EU ne može da uslovi Srbiju, ali da ne želi još jedan Kipar, te ukoliko Srbija nije spremna za sporazum sa Kosovom, koji uključuje priznanje, onda neće da ulazi u rizik. Niko to neće tako da formuliše javno, ali je ideja da se ide malim koracima.

Srbija je pre pet godina bila više psihološki spremna da prihvati nezavisno Kosovo nego što je to danas. Vlada postaje tvrđa prema ovom pitanju, iz razloga koji su mi nejasni. Sada se vraćaju diplomatskim igrama, ne znam šta iza toga stoji. Da li je to Dačić? Ili je to Vučić? Ne razumem šta je smisao jer tako otežava svoju ulogu. Možda čuju nešto što ne dopire do nas.

Pominje se mogućnost međunarodne konferencije o Kosovu, neke vrste Rambujea 2, u kojoj bi učestvovali i Rusi.

- Nepoverljiv sam jer ima toliko mnogo neproverenih informacija. Za Nemačku, Britaniju, SAD, Francusku, Kosovo je odlučeno 2008. godine i nema šta da se pregovara. Potrebno je, naravno, privoleti Srbiju da prizna Kosovo, ali niko ne žuri s tim. Procena je da će Srbija to uraditi pre ili kasnije, kada dođe vreme. Zato ne verujem da bi ikome bilo u interesu da organizuje međunarodnu konferenciju na kojoj bi pretpostavka bila da pitanje Kosova nije rešeno i da postoji mogućnost teritorijalne podele.

A Rusija, ima li ona uticaj na ovo pitanje? 

Ne vidim ni jedan sukob u jugo-istočnoj Evropi koji Rusija želi da reši. To je protiv njenih interesa. Kada se reši pitanje Makedonije, prvo što će da se dogodi jeste da će ući u NATO. Ako se reši Kosovo, onda bi možda Srbija htela da uđe u NATO. To za sada izgleda nerealno, njeni predstavnici govore da se to neće dogoditi, ali zašto ne u budućnosti? Rusija posmatra ovaj razvoj i to je brine. Zato ne vidim zašto bi pomogla Srbiji da se reši ovo pitanje, ukoliko ne postigne dogovor sa Evropskom unijom koji bi joj omogućio da zadrži Krim ili da se Južna Osetija prizna kao nezavisna država kada i Kosovo. Ali ne vidim zašto bi zapadne zemlje to uradile, što znači da Rusija nema šta da stavi na sto.

Video sam to na Kipru. Tamo veruju da je Rusija veliki prijetelj ali Rusija nikada nije prst pomerila da nešto uradi i nikada neće. Ruski veto u Savetu bezbednosti tu situaciju čini nepromenjenom. Rusiji to odgovara, ruska preduzeća posluju na Kipru, za njih je korisno što je član EU, tako da može da utiče. Ako Grci misle da je Rusija prijatelj, a ona ih podržava u Savetu bezbednosti, poslednje što želi je da ovu situaciju promeni. Isto je sa Srbijom i Kosovom.

Pritisak koji Zapad vrši na zemlje Zapadnog Balkana, uz pretekst otklanjanja prepreka za ulazak u EU je kontradiktoran, kada se imaju u vidu problemi unutar EU i sve manje pristalica proširenja. U pitanju je strah od ruskog uticaja?

- Različite zemlje imaju različite poglede, ali EU kao celina prepoznaje da Zapadni Balkan treba da bude deo EU kad se stvore uslovi. Taj proces neće biti lak, jer EU ne želi da se ponovi situacija kao sa Bugarskom i Rumunijom, ne želi da vidi zemlje koje imaju probleme sa korupcijom, pravosudnim sistemom i vladavinom prava, zbog čega su uslovi oštriji. Unutar zemalja Zapadnog Balkana to stvara utisak da ih EU ne želi. EU je u potpunosti posvećena ovom procesu, ali njenim liderima je problematično da to otvoreno kažu iz političkih razloga.