Gde ide svet i gde je Srbija u odnosu na taj svet? Šta je doneo globalizam i zašto se povlači sa trona svetske ideologije? Da li još uvek živimo u antibirokratskoj revoluciji iz 90-ih? Ko je sproveo revoluciju a šta je bila kontrarevolucija? Ko čini novu elitu? Koji je ekonomski model Srbije? O tim i drugim temama u emisiji “Pola sata Demostata” govorio je profesor ekonomije na Filozofskom fakultetu u Beogradu Miodrag Zec. Na početku razgovora voditelj Zoran Panović kaže da se ovih dana, iz nostalgije ili fazona, ponovo pojavila parola iz 90-ih, “Beograd je svet”. A svet se u međuvremenu promenio.

- Te devedesete godine označile su krah komunizma kao globalnog poretka i tadašnju parolu tumačim kao želju da u tim promenama što pre dopadnemo slobodnom svetu. Verovatno je instikt govorio da će se komunizam obnoviti jer i Srbija 90-ih revitalizuje neka od njegovih načela. Ovo vreme sada potpuno je drugačije. Svet je napravio jedan veliki krug i ako ga definiše Amerika, bitno se razlikuje od 90-ih kada je bila ekspanzija globalizacije, sa idejom da je kraj istorije, da nema više promena. Uspostvaljeni su odnosi u kojima zauvek traje dominacija Zapada, tehnoloških sila a da Istok treba da radi sa resursima i da proizvodi robu. Da Kina radi a da se Amerika gradi. Sada, međutim, svedočimo da je najveći pobednik globalizacije Kina. Ona je platila krvavo ali je naučila i sa Kinom se nije igrati. A Amerika je zatvorila krug. Od polovine 18. veka, od američke ideje da je to kontinent za sebe, da je samodovoljna, da su njene granice okeani i da je u odnosu na Englesku razvija rast baziran na visokim carinama. Tramp je to vratio uz jednu dosta karikaturalnu doktrinu merkantilizma i visokih carina, za koju ne mislim da će je sprovesti kako je zamislio - kaže profesor Zec i dodaje da je Amerika zatvorila neki krug što se tiče ekonomske politike, ali nije odustala od geostrateških pretenzija, samo pokušava da to reši na drugi način.

Na pitanje da li mi i dalje živimo u nekoj vrsti antibirokratske revolucije koja traje uz manje prekide ili uspone od poznih 80-ih, i ko je sproveo revoluciju a ko kontrarevoluciju, sagovornik Demostata kaže da je Srbija vrlo specifična i da je tu komunizam imao više kreatora.

Sve naše (kontra)revolucije

- Imate dve vrste komunizma. Jedan je Titov samoupravni, drugi je ruski sistem koji je bio žestok i dublji. U Srbiji veliki broj ljudi i dalje veruje da je komunizam moguć kao poredak samo drugovi nisu bili dobri i pošteni. U Rusiji su se potpuno otrgli od toga, vratili su se svom načelu velikodržavlja, nekoj vrsti modernog carizma. Mi smo algoritam komunistički samo preimenovali u demokratski ali je on ostao isti: Partije su sve, pojedinac ništa a individualne slobode su remetilački faktor. Organizacija političkog života, personalna vlast koja se vezuje za čoveka a ne za institucije, to je sve komunističko nasleđe. Vi u vreme Tita niste mogli da definišete ni jednu instituciju koja bi možda mogla da funkcioniše ako Tita nema. I kad je umro, raspao se njegov sistem. On jeste bio jedan fascinantan, inteligentan državnik ali ga je vreme potpomagalo. Ovi sada misle da mogu da primene Titovu politiku ali ako pogledamo šta nam je ostavio u nasleđe, od tri najvažnije stvari: samoupravni socijalizam, bratstvo-jedinstvo i nesvrstana politika, od njih ni kamen na kamenu nije ostao. Ali se ipak ogroman broj ljudi sa pijetetom se seća Tita – navodi Zec.

Smatra da je Milošević sprovodio kontrarevoluciju, vraćanje na načela komunističkog poretka jer je bio “aparatčik”, kontrarevolucija je i Vučićeva, on nastoji da se vrati na samodržavlje koje je imao Milošević ili Tito. Vučić ima ideju da cela Srbija počiva na jednom čoveku, njegov model vladanja nije institucionalni već personalni i postao je metafora vremena. Kad se pomene Srbija, ona je uvek nečija, Titova, Miloševićeva, Vučićeva, Rusija je Putinova, dok je potpuno drugačija percepcija kada se navodi Norveška, Island…

Na pitanje voditelja da li postoji istorijska koincidencija, simbolika meseca marta, kada je gotovo u danu umro Milošević u Hagu a premijer Đinđić je ubijen. Da li su te posthumne harizme, bitka i za nasleđe ta dva lidera, Zec potvrđuje da je mart stvarno istorijski interesantan, ali da se mi kao stanovništvo nismo još uvek otcepili od stereotipa. Sve nove političke partije, kao loši đaci u školi, prepisuju pa se tako šetalo 90-ih a i sad se šeta, jedni osvetle nebo pa sad i Vučićevi osvetljavaju. Samo se kopira jer se još nije otrgla jedna autentična nova ideja. Ipak, potvrđuje da je prethodnu elitu smenila superbogataška, da je došlo do promene socijalne strukture društva, kako se popularno kaže: 90-te sa punim izlozima, sa međunarodnom podrškom i stranim investicijama.

Skromnost i skupa vina

- Jeste se formirala nova klasa i politička i svetovna, ali istorijski je za Srbiju bilo karakteristično da je elita bila okrenuta Zapadu, nekim tradicionalnim i prosvetiteljskim vrednostima. Prvi put sada imamo jednu predatorsku elitu koja je basnoslovno bogata, koja narodu prodaje jedan politički proizvod, njegov je najveći zagovornik a živi na sasvim drugi način. Ovo kod nas liči na argentinski peronizam. Evitu Peron je obožavala sirotinja, a žena je živela u neviđenom luksuzu, naši vlastodršci piju vina od 3.000 evra a pričaju o skromnosti a liči i to što se partija pretvara u falangu. Ovo je kraj ideologije, sve je jedan čovek. Možete li zamisliti ikoga ko bi se mogao održati na političkoj sceni da recimo igrom slučaja odstupi Vučić? Mislim da nema. Nije napravljen sistem, nego je napravljena država jednog čoveka koji je umešan da to radi, ima određeni intelektualni i svakako drugi kapacitet ali mislim da i sam nije svestan kako ovo što radi nije ni za njega korisno – ističe profesor Zec.

Slaže se sa konstatacijom voditelja da se 35 godina nakon uvođenja višepartizma, vraćamo u krug, pa se kao društvo ponovo nalazimo pred dilemom da li nam treba višepartijski sistem, pravna država, kakva nam ekonomija treba.

- Zaista se vrtimo u krug, što brže idemo,sve smo dalje od cilja. U geostrateškom smislu sada smo na nivou 1912. godine, samo tada je energija i emocija naroda da se vrati na Kosovo ostvarena, a sada toga nema. Geostrateški je potpuno isto, još nismo izabrali između istoka i zapada, uzdamo se u istorijske mitove. Kao politički narod nismo sazreli, nismo napravili stajnu tačku demokratije, građanina koji je uspravan i koji kaže: ja mogu, ja znam, ja hoću. Ovde ljudi ne preuzimaju odgovornost, visoko se favorizuje podaništvo, udobno je da se uvučeš pod nečiji skut. Ljudi više vole da se zaposle u opštini da budu ponižavani umesto da krenu u neku vrstu samostalnosti, nekog biznisa. Čitav jedan narod potonuo je u adolescenciju u odnosu prema vođi. Velliki je posao pred Srbijom u smislu da se uspravi građanin i to je suština. O tome niko ne govori – naglašava sagovornik Demostata.

Potvrđuje da su obrazovni i zdravstveni sistemi bitni i u ovom vremenu kada se pokazuju sve mane društva.

- Ako se ponizi obrazovanje i zdravstvo, nema ni fizičkog ni mentalnog zdravlja, a takav narod ne može biti kreativan. Ovde ljudi nisu oslobođeni, više veruju svakom nego samom sebi. Nedavno sam bio u Banjaluci, svojevremeno sam bio izbačen sa fakulteta u tom gradu. Sada sam im rekao: ljudi, može se biti slobodan i svoj a da pristojno živiš. Veliki broj stanovništva smatra da je sloboda trošak udobnosti. Da je slobodan samo onaj ko nema ništa  ili ko je elementarno ugrožen pa ne može ništa izgubiti. Ljudi, može se biti slobodan a da ipak živiš civilizovano, ne bojte se da izađete iz ljušture, nemojte ostajati dok se sve ne raspadne oko vas, ne ponižavajte se totalno – navodi on.

Prodavci diploma

Objašnjava da je iz tog grada morao da ode jer nije pristajao da upisuje ocene a da se ne uči ništa. I to nije bila lična stvar. Kada je prošle godine bio pozvan kod studenata i u Sarajevo, i na Pale, u Banjaluku i Podgoricu da održi posebno motivaciono predavanje na dodeli nagrada, rekao je: “Braćo Srbi, to što ste vi mene isterali niti sam ja bio za vas ni vi za mene. A  najgori je bio jedan partijski činovnik, majstor u CK, on me baš progonio a vi ste ćutali. Posle je taj doktorirao, pa osnovao univerzitet i prodavao diplome. Sad ga uhapsili i u zatvoru je”. I tri decenije kasnije, Zec ističe da su to Srbi sami sebi uradili. Nisu u Africi prodali lažne diplome, kao što rade mnoge engleske ispostave ili američki univerziteti, već sebi.

Na konstataciju voditelja da opsesiju vođama uklapamo sa našim političkim zabludama i promašajima pa se sad očekuje da li od Putina, da li od Trampa, da našu propalu politiku iz poznih 80-ih i 90-ih revalorizuju kao globalnu avangardu i da kažu da smo za sve bili u pravu – profesor Zec kaže kako ne veruje da će to uspeti.

- Ovo što se dešava Americi zaista je veliki eksperiment uživo, ali je pitanje snage američkih institucija koliko će ipak zadržati ravnotežu između ta četiri centra moći. Formalno, još uvek postoji ovlašćenje Vrhovnog suda, Kongresa, ali ova Amerika i ona iz obrasca nisu iste. Pitanje je da li će oni moći baš tako da rade. A Rusi imaju samodržavlje. Carizam u ovoj ili onoj formi, prosto kao model jer Rusija je po meni istorijski takva. Ona nije imala klasično građansko društvo, iz klasičnog feudalizma ušla je u “feudalni komunizam” koji određuje model rasta, kolhoz ili velika preduzeća – ističe Zec.

Da li je neoliberalni globalizam kakav poznajemo, kao način razmišljanja i kao politika, doživeo kraj, bilo je sledeće pitanje, a profesor naglašava da jeste kraj jer se rezulatat nije dopao njegovim tvorcima.

- Rezultat globalizma je jedna moćna Kina koja je naučila da prizvodi bolje i jeftinije od drugih. A globalizam je napravljen da znanje ostane na jednoj strani a da živi ljudiski rad bude na drugoj. I da to funkcioniše u onom Marksovom smlislu “cepanja kupona”. E, sad za huavej mora da uvedu carine. To je to, rezultat je bio suprotan od onoga što su kreatori očekivali – kaže Zec.

Prosveta i zdravstvo kao pretnja

Na pitanje kome daje primat, ekonomiji ili politici, profesor ističe da su za jedno društvo važniji vrednosni kriterijumi. Smatra da mora da postoji sinergija između kvaliteta javnog, političkog i ekonomskog života. To pokazuje i istorija, kad se reše osnovni ekonomski problemi onda se pojave i vrednosne želje.

Kakav je bilans Vučićeve ekonomske politike kojoj kao da su međunarodne okolnosti išle na ruku, za razliku od Tadića i Cvetkovića koji nisu imali sreće jer je 2008. naišla svetska ekonomska kriza, bilo je sledeće pitanje.

- Vučić je, za razliku od ove dvojice, posvećeni političar sa ogromnim propagandnim talentom. Sad će izaći velika knjiga koja poredi ta dva perioda od 2000. do 2012. i od 2012. do 2024. koja će kad se uzmu stvarne činjenice, pokazati da je fiskalna konsolidacija zasnovana na jednom presedanu koji niko nikada nije uradio u Evropi, a to je oduzimanje regularno stečenih penzija i oporezivanje srednje klase. Vučiću je najveća smetnja srednja klasa. To se sad belodano vidi a bazično srednju klasu čine obrazovani ljudi u zdravstvu i prosveti. Jedan od razloga za sva ova dešavanja je to što on ponižava jedan možda najkreativniji deo srpskog stanovništva to su ljudi koji rade u prosveti – navodi.

Dodaje da je naš ekonomski model predatorski. Na domaćem planu držva je glavni izvor biznisa a velika je zabluda da će subvencije to promeniti.

- Vrlo brzo ćemo se suočiti s tim da su ulaz i izlaz stranog kapitala u potpunoj ravnoteži, čak će izlaz biti veći. Znači on razvija jednu državu tvrdeći da ona ima resurse koji su jeftiniji od drugih, da ima živ ljudski rad koji je jeftin i nešto zna. I šta se desilo? Nudi ono što nema. Nema više devojaka od 18 do 26 godina da budu jeftinije od švalja u Turskoj. Nema. A ovi koje imamo, odoše na Zapad. Vučić je upao u zabludu, mantru koja mu se učinila dobrom da nacija koja nema inovacije može povećati svoj standard. I nije ga povećao u odnosu na druge, na Hrvate, Slovence, ni za milimetar. Jeste na RTS-u, na Dnevniku, ali Srbija sada umesto konvergencije prema razvijenim centralnoistočnim evropskim zemljama ide u radikalno zaostajanje. I to je fakat. Drugo, Vučić se zadužio višestruko više nego bilo ko drugi od 2000., čak 25 milijardi evra. Dug nam je padao od 2000. do 2003. pa je počeo da raste 2008. što je 2012. bio problem a nakon 2014. imamo eksploziju duga – naglašava Zec.

Bez cepidlačenja

On potvrđuje da EU i zapad nisu mnogo cepidlačili po pitaju demokratije u Srbiji jer je njima bitno da imaju prekarnu ekonomiju koja im završava posao. Oni su ovde uspostavili kontrolu nad likvidnošću sistema kroz banke i trgovačka preduzeća a ljudi ne shvataju da se kapitalizam zove trgovačko društvo. Ističe da je ključna reč preraspodela. Ona se kod nas odvija tako da “neko puni kazan a ja držim kutlaču i sipam kome hoću, ali kad kazan bude prazniji, izbije kuršlus i onda se završava”. Ukazuje da iako diskontinuitet baštinimo kao vrednost i da stalno imamo neke prevrate, realno postoje neki kontinuiteti poput Tadićeve politke četiri stuba spoljne politike, Koštuničine politike neutralnosti. To je sve Vučić preuzeo kao i kontigente kadrova iz DS, DSS, G17, SPO…

Slaže se da kolektivni Zapad više ne postoji i kaže da je ovo što se dešava između Amerike i Evrope Pandorina kutija za koju se ne zna kako će se zatvoriti.

- Nisam očekivao ovako ekstremne stavove, da se preti Kanadi, Meksiku, to je stvarno nešto novo. Amerika je, takođe, izgubila tu meku moć, percepciju da je svetlost slobode. Ona je bila moćna kad su svi američkog vojnika pozdravljaju, kada je američka ambasada imala kapiju kako ne bi unutra bežali stanovnici zemlje u kojoj su, a sada to služi da oni ne bi bacali kamenje unutra. To se objektivno desilo – ističe Zec.

Dodaje da to što se više u režimskoj propagandi ne pominje često BRIGS, ukazuje da se samo nadamo nekom statusu, ali da generalno, kao narod mislimo da su nam veći prijatelji zemlje koje su dalje od nas. Ali, nema nikakvog prijateljstva među državama, postoje samo interesi. Potvrđuje da stav po kome je srpski svet deo globalnog juga zvuči cinično, ali da se ni sintagma “srpski svet” ne može dekretom uspostaviti jer se stalno povećavaju političke netrpeljivosti između Srba u Srbiji i Srba u Republici Srpskoj, Srba u Požegi i Srba u Mitrovici.

- Pod “vatrom” je pre neki dan otvoreno pitanje izdvajanja Vojvodine koja ima 80 odsto srpsko stanovništvo. To pitanje ne postoji. To je politička manipulacija, pseudo događaj. Kreira se nepostojeći problem pa se on onda rešava – ističe.

A ako brana pukne?

Komentarišući aktuelne proteste u Srbiji, profesor Zec kaže da gnev koji je isplivao doživljava kao formiranje jednog ogromnog akumulacionog jezera a pitanje je koliko brana može da izdrži. Možda bi bilo najbolje razmišljati o algoritmu koji bi tu ogromnu količinu vode usmerio u nešto kreativno kako bi se sprečilo razaranje kad brana pukne.

- Mislim da su se stvari toliko iskomplikovale da je potrebna dublja sanacija društva i institucija. Pred nama je jedno ključno pitanje – da li će se ova energija završiti kreativno, da se uspostavi vrednosni sistem, da se zaista stvore uslovi da institucije postoje i da rade. Studenti su apostrofirali institucije ali nema odgovora na pitanje zašto one ne rade. Postoje, neko prima platu, ali ne radi ništa. Zapravo, mehanizam je takav da dok ne radiš ništa ti imaš platu, kad nešto počneš da radiš oni te smene. U tom smislu su ovi zahtevi jedno prevrednovanje, jer je očigledno da obrazac političkih partija ne može da iskoristi energiju koja visi u vazduhu. Zaista mislim da treba razmisliti. Postoje dva centra političke moći. Jedan je još uvek Vučić čija moć pada, i koja zavisi sada od njega samog, on ni na koga se više ne može osloniti. Koga bi god poslao negde da nešto reši, ne može ništa da reši. To je očigledno. I postoji jedna misteriozna energija studentska. Političke partije su potpunio gurnute u ćošak i sada se postavlja pitanje kako će reagovati Vučić, to je vrlo važno, kako će reagovati studenti – objašnjava on.

Na pitanje da li tako pitanje opozicija postaje inkluzivno, Zec kaže da nije u kontaktu sa studentima i da ne zna šta oni misle, ali da bi savetovao svima, dok ta energija postoji i preti da izazove veliku havariju, trebalo bi da se napravi pandan Vučićevom pokretu.

- Dvopartizam je za ovakve konflikte jedino rešenje. Ne znam da li studenti imaju neki algoritam kojim će se povezati, jer je očigledno da ljudi u javnom životu, bilo da su partijski, više nemaju kredibilitet. Ali, svi ti centri treba da delegiraju neke ljude, nove, neku vrstu komiteta javnog spasa od 200 - 250 ljudi i onda da se uđe u pregovore između ta dva pokreta, jednog koji je za status quo, drugog koji je za promene. Mora da se nađe neki uzak koridor između društva, kome pripadaju studenti i države, čiji je deo Vučić sa institucijama sile i represije. Tako bi moglo da se prođe bezbolnije između raspojasane države kojom se preti svaki dan i jednog društva čija je energija nezadovoljstva vidljiva kako u gradovima tako i u malim selima. I samo zbog buđenja te energije studentima bi trebalo dati Nobelovu nagradu. Ovo je po prvi put da se Srbija pominje u celom svetu kroz potpuno drugačiji narativ. Ova vrsta gandizma nije zapamćena nigde – zaključuje profesor Miodrag Zec.