Iako su studentski protesti faktički stvorili veliki narodni pokret, ni on se još zvanično ne konstituiše, ni posle velikih skupova na beogradskoj Slaviji, u Novom Sadu, Kragujevcu. Hoće li se nešto promeniti u Nišu sa najavljenim „studentskim ediktom“? Kao što studentski zahtevi mogu biti najmanji zajednički imenitelj onih koji ulaze u demokratsko-patriotski pokret ustavobranitelja, tako će izgleda i ideja vodilja Vučićevog pokreta biti (ustvari, već jeste) parafrazirana rečenica Slobodana Miloševića od 2. okrobra 2000. neposredo pred Peti oktobar: „Ne napadaju oni Srbiju zbog Miloševića, već Miloševića zbog Srbije“. 

Sa formiranjem narodnog antivučićevskog pokreta (ne treba mešati sa Narodnim pokretom Srbije Miroslava Aleksića, ali ime može da posluži), stvorili bi se uslovi za inkluziju opozicije. Uključujući naravno i Aleksićevu stranku. Dakle, inkluziju stranaka, kao i razrešenja statusa ProGlasa.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić, izjavio je pre neko veče da je „obojena revolucija“ u Srbiji počela 2018. godine, da je godinama vođena kampanja protiv njega, kao i da je sve to trebalo da bude završeno pre mesec ili dva.

Ali, tu nešto ne štima, jer zašto Vučić smanjuje trajanje „obojene revolucije“? Podsetimo, još 2016. godine, dakle dve godine pre nego što Vučić vremenski locira i detektuje početak „obojene revolucije“ putinovska Jedinstvena Rusija, pozvala je partijske partnere na Balkanu da se bore sa pokušajima „obojenih revolucija“ koje, kako je ocenila, sprovode spoljne (zapadne) sile zarad destabilizacije situacije na prostoru bivše Jugoslavije.

Visoki funkcioner ove partije Sergej Železnjak, tada je tvrdio da je „sasvim očigledno da sadašnja serija protesta u Beogradu pod simbolom žute patkice, zajedno sa protestima u Banjaluci i Makedoniji, ima nedvosmislene karakteristike operacije koju sprovode spoljne snage sa ciljem da se destabilizuje situacija na Balkanu“.

Železnjak je tada održao konsultacije i sa predstavnicima Srpskog pokreta Dveri i Demokratske stranke Srbije. Posledica ovakvih stavova je ta da se svi protesti protiv režima Slobodana Miloševića, retroaktivno proglase kao „izadajnički“, kao „obojene revolucije“. A, da se svi skupovi Miloševićevih i Šešeljevih pristaša, kao i onaj Koštuničin autodestruktivni miting za Kosovo (nakon proglašenja nezavisnosti Kosova) na kome su glavnu reč vodili (ukrali šou) radikali i Kusturica, posle koga su razbijeni - popljačkani izlozi prodavnica i popaljene ambasade u Beogradu, proglase autentičnim i legitimnim manifestacijama narodne volje. Režim na toj metodologiji insistira i danas. Kao i njegovi ruski pokrovitelji. 

Ovog februara potpredsednik Vlade Srbije Aleksandar Vulin i sekretar Saveta bezbednosti Ruske Federacije Sergej Šojgu, saglasili su se u Moskvi da intenziviraju međuresorni dijalog u cilju suprotstavljanja „obojenim revolucijama“. Maltene sinhronizovano, minstar spoljnih poslova Rusije Sergej Lavrov, potvrdio je u Moskvi pred svojim srpskim kolegom Markom Đurićem da je u Srbiji na delu „obojena revolucija“, ali ne objašnjavajući fenomen – prve „obojene revolucije“ u zemlji koja je formalno prozapadna – na putu ka članstvu u EU. 

SNS je pridruženi član internacionale evropskih narodnih partija, gde je glavna nemačka Demohrišćanska unija, ali SNS ima i partijske odnose sa Istokom. Komunistička partija Kine je edukativni uzor SNS. Juna 2016. SNS je u Moskvi potpisale Deklaraciju o saradnji sa putinovskom Jedinstvenom Rusijom. Tadašnji direktor Kancelarije za Kosovo i Metohiju Marko Đurić, izjavio je tom prilikom da je u razgovorima sa predstavnicima partije Jedinstvena Rusija i najvišim institucijama Ruske Federacije dobio uveravanja da će Rusija i dalje podržavati poziciju Srbije, kako po pitanju Kosova i Metohije, tako i po pitanju ekonomskog razvoja.

Kad vremenski locira početak „obojene revolucije“ u 2018. Vučić valjda podrazumeva proteste „Stop krvavim košuljama“ i „Jedan od pet miliona“, ali time zaboravlja na „žutu patkicu“ iz 2016. Što nije korektno prema žutoj patkici. I Vučić nije pojasnio da li bi bilo „obojene revolucije“ onomad da nije prebijen opozicioni političar Borko Stefanović?  

Pre neko veče na TV sa nacionalnom frekvencijom Vučić je naglasio da „ovo što smo mi videli u Srbiji u prethodna tri meseca nije viđeno na tlu Evrope i izučavaće se decenijama“, i dodao de će zato njegov „udžbenik o obojenoj revoluciji, verujem, biti jedna od najčitanijih knjiga na svetu“. To što bude i ako bude napisao Vučić sigurno će biti relevantan izvor, dokument vremena, bitan za analizu samopoimanja vladara. Možda će biti i bestseler, a moguće da će biti zanimljiviji od birokratski suvoparnih „Godina raspleta“ Slobodana Miloševića.

Miloševićevu knjigu – zbirku referata i govora koju možete naći na buvljacima potpisala su kao recenzenti pesnikinja Desanka Maksimović i akademik Kosta Mihajlović. Citiramo deo iz recenzije Desanke Maksimović: „Svojim govorima u mnogim ljudima je probudio potrebu da se bore, prenuo u njima uspavano rodoljublje, zanemarene dužnosti, naročito se često vraćajući na decu, na našu odgovornost da joj zemlju ostavimo slobodnom i bezbednom, da naše mlade ne ostavimo slepim kod očiju. Milošević svom dušom želi da nam narod ne bude preveden žedan preko vode, neuk pored nauke, sirot pored bogatog tla, pored tolikog napretka u Evropi, da ne očama zaostao.“ Pa zar bi neko bolje, inspirativnije, napisao recenziju i za Vučićevu knjigu, pogodio suštinu njegovog bavljenja politikom, ako se on odluči da ima recenzenta, i bilo bi interesantno na koga bi pao izbor? Nezavisno od Vučićevih ambicija da ostavi pisano svedočanstvo, njegova vlast i njena tehnologija su, uprkos nekim uzorima, trendovima i uslovljenostima, prilično unikatni i sigurno će biti pomno izučavani. Moguće da će za to biti potrebna i dodatna sociološka pojmovna aparatura. Svakako, to će biti multidisciplinarne analize. Vremenska distanca izoštriće poglede i stvari sagledati objektivnije od sadašnjeg prilično afektivnog određenja prema aktuelnom srpskom predsedniku. 

Učenici Medicinske škole „Dva heroja“ u Novom Pazaru protestnom šetnjom su podržali studentske zahteve i zatražili „punu istinu“ o padu helikoptera u kojem su stradali lekari, po kojima je ta srednja škola i dobila ime.

Medicinska škola “Dva heroja” dobila je to ime posle pada vojnog helikoptera 13. marta 2015. u u širem rejonu aerodroma “Nikola Tesla” u Surčinu kad su stradali medicinari iz Novog Pazara Dževad Ljajić i Miroslav Veselinović, četiri člana posade i beba koju su prevozili na lečenje u Beograd. Da li bi đaci mogli da postave zahtev za „punom istinom“ da je država utvrdila „punu istinu“, odnosno da je uverila javnost u nju? 

Pa i izbori u Belorusiji 1994. na kojima je Lukašenko uzeo vlast bili su demokratski. Kao što su demokratski bili i oni 2012. nakon kojih je SNS došla na vlast. Kako opadaju demokratski standardi, tako izgleda rastu nagoni za „obojenom revolucijom“. Koji se najbolje suzbijaju otvorenom diktaturom. Iako srećom Srbija, ipak nije (Belo)Rusija, izborni uslovi su u svakom ciklusu dodatno obesmišljavani. Eto, Vučić bi mogao da zaustavi za njega dovoljno elegantno „obojenu revoluciju“ kad bi vratio izborne uslove iz 2012. pa i da SNS ima prednost, uključujući i medijsku, kakvu je Tadićeva DS imala 2012. ’’Obojena revolucija’’ se, inače, najefikasnije zaustavlja diktaturom, ali treba čitati Milovana Đilasa koji je tvrdio da ovdašnji politički mentalitet nije baš najpogodnji za izgradnju uređenog društva zapadnog tipa, ali da nije pogodan ni za diktature istočnog tipa. I tu je ne mala uloga javašluka u oba slučaja. Zato su nam, kako praksa i istorija pokazuju, demokratije nekonsolidovane i hibridne, a diktatire ’’liberalne’’ autokratije. Kao već politički veteran Vučić verovatno u inženjeringu svoje lične vlasti kalkuliše mentalitetske limite.  

Kakva li će biti Srbija ako nam Kosovo sutra vrati Alternativa za Nemačku. Pod uslovom da još duplo naraste, što s obzirom na trend nije nemoguće. Možda nam obećaju i Solun ako ih Grci ne budu slušali. Prolaz trupa se podrazumeva. Novi 27. mart ne dolazi u obzir, bar kao što ni 5. oktobar ne dolazi u obzir. Možda je i 27. mart bio „obojena revolucija“? Formalno u Nemačkoj jeste pobedila Vučićeva mentorska partija iz EU – Demohrišćani Fridriha Merca. Jedna od armatura i poluga briselske EU. Ipak, Vulin se poklonio Staljinovom grobu da bi sad predsednica Srpske stranke Zavetnici i ministarka za brigu o porodici i demografiju Milica Đurđević Stamenkovski poručila na završnoj konvenciji stranke Alternativa za Nemačku u gradu Lubau da veruje da će doći vreme kada će se čitav svet podsetiti da je Kosovo i Metohija bilo, jeste i da će ostati Srbija.

„Svadba slonova“ – grande koalicija demohrišćana i socijaldemokrata mehanizam je Nemačke u odbrani od ekstrema i s desna i s leva. Istovremeno i nemački i evropski gard prema trampizmu/putinizmu. Kandidat za kancelara pobedničke CDU/CSU Fridrih Merc, ocenio je na dan izbora da je mešanje SAD u predizbornu kampanju jednako problematično kao i mešanje Rusije, te se založio za što brže osamostaljivanje Europe od SAD. Šteta što je Srbija propustila svoj potencijal „velike koalicije“ SNS i DS koji je bio realna opcija o kojoj se kuloarski razmatralo u vreme uspona naprednjaka. Kad se „lojalisti“ nisu ni nazirali. Takva koalicija obezbeđivala bi dvotrećinski konsezus Srbije i njenu realnu stabilnost i jedinstvo u odnosu na ovo zavetničko i konfliktno „jedinstvo i stabilnost“ kojima Vučić bodri svoje pristaše i razara društvo. Takva koalicija mogla je da zaokruži reformski proces naprednjaka i njihovu emacipaciju od šešeljizma, dok bi DS postala dovoljno i „narodna“ stranka. SPS bi bio suvišan. Kao i mnogi drugi. Keč ol bi bio nepotreban. Umesto „velike koalicije“ DS i SNS dobilo smo veliki transfer, seobu kontingenta „žutih“ (plus LDP, SPO, DSS, G17 Plus…) u SNS, a u krajnjoj instanci oni su postali naprednjaci/zavetnici uklapajući se u Vučićev projekat temeljne rešešeljizacije stranke i agitpropa.  

Kad je u obilasku Braničevskog okruga, Vučić naglasio u Požarevcu da su Srbiji potrebna stabilnost i godine razvoja on ustvari misli da je Srbiji potrebno još godina njegove vlasti, jer stabilnosti i razvoja po toj logici faktički nema bez njega i njegovih pristalica. Vučić je opet pomenuo svoj famozni pokret u Požarevcu, ali ni nakon Jagodine, Sremske Mitrovice, pa sad i Požarevca nije se mnogo odmaklo u realizaciji. Bar javno. Logično je da su Zavetnici kao avangarda već pristupili pokretu. Predsednik SPS Ivica Dačić izjavio je krajem januara ove godine da će ta stranka učestvovati u formiranju pokreta za narod i državu, ali da SPS ostaje „samostalni entitet“. Da li je moguće da se usred „obojene revolucije“ protiv Srbije i dalje, dačićevski rečeno akteri vlasti bave „modalitetima saradnje“, umesto da već imaju frontovski pristup. Hoće li u pokret ući i politički entiteti koji pripadaju mađarskom, bošnjačkom i hrvatskom narodu, a od kojih neki već participiraju u vlasti jer ovo nije valjda pokret samo za srpski narod. Pa valjda će se braniti od separatizma i Sandžak (Raška) i jug Srbije (znate na koji jug mislimo), ne samo Vojvodina. Setimo se prvoborca Miloševićeve „Antibirokratske revolucije“ Mihalja Kertesa koga je, inače, Vučić prilično cenio, koji se poznih osamdesetih proslavio rečenicom: „Zašto se vi kao Srbi plašite Srbije, kad se ja kao Mađar ne plašim“. A to je vizionarski bilo mnogo pre Viktora Orbana.

Vučić i dalje, uprkos svim pseudo-događajima koje fabrikuje kao da okleva sa punim konstituisanjem pokreta – još se ne zna da li će taj entitet ličiti na koaliciju ili će bitniji biti princip „utapanja“, kakav će biti odnos avangarde (lojalista) i ostalih, da li će Vučić biti i zvanični predsednik ili samo neformalni narodni vođa, da li će pokret imati organe – na primer neki politički savet ili, zašto da ne, neku „centralnu otadžbinsku upravu“, jer on će biti valjda i gravitacioni centar Vučićevih satelita iz Republike Srpske, Crne Gore i severa Kosova.  Još se traga za imenom pokreta, nije primereno  kad si na vlasti da nadeneš sebi ime koje bi sadržalo reč „alternativa“, ali dobro bi im stajalo „alternativa za Srbiju“. 

Iako su studentski protesti faktički stvorili veliki narodni pokret, ni on se još zvanično ne konstituiše, ni posle velikih skupova na beogradskoj Slaviji, u Novom Sadu, Kragujevcu. Hoće li se nešto promeniti u Nišu sa najavljenim „studentskim ediktom“? Kao što studentski zahtevi mogu biti najmanji zajednički imenitelj onih koji ulaze u demokratsko-patriotski pokret ustavobranitelja, tako će izgleda i ideja vodilja Vučićevog pokreta biti (ustvari, već jeste) parafrazirana rečenica Slobodana Miloševića od 2. okrobra 2000. neposredo pred Peti oktobar: „Ne napadaju oni Srbiju zbog Miloševića, već Miloševića zbog Srbije“. Sa formiranjem narodnog antivučićevskog pokreta (ne treba mešati sa Narodnim pokretom Srbije Miroslava Aleksića, ali ime može da posluži), stvorili bi se uslovi za inkluziju opozicije. Uključujući naravno i Aleksićevu stranku. Dakle, inkluziju stranaka, kao i razrešenja statusa ProGlasa.

Razumljivo je razočarenje građana nakon skandaloznog raspada relativno solidne koalicije „Srbija protiv nasilja“, ali to nije razlog za maltene diskriminaciju opozicije pre svega zbog osnovnog pitanja – da li su i članovi opozicionih partija građani? Distanca od opozicije širi bazu podrške studentima, mada rizičan je vakuum u kome se dezauviše zvanična opozicija, ali se istovremeno ne konstituiše nova, ili se ne daje šansa i staroj da se restruktuira u novoj.

Dobro je da se naprave dva pokreta jer bi tako Srbija na mišiće ipak dobila neki taborski dvopartizam. Iako bi pokreti pompezno sugerisali na mnošto aktera i njihovu mobilizaciju, stvari bi tu bile prilično proste, odnosno binarne: Ili si radikal ili si demokrata. Sa nekim podpitanjima: Svi koji su sad živi a devedesetih su bili za Miloševića sad za Vučića, ali svi koji su sad živi a devedesetih su bili protiv Miloševića, nisu svi i protiv Vučića. Dakle, podela po liniji devedesetih iako prisutna (najpre zbog Vučićeve reakcionarne politike) nije aksimotaska, a tek ne određuje mlađe generacije koje ne pamte ta vremena.