Ta noćima višestruko značenje, s obzirom na činjenicu da je učinjen prvi korak ka ujedinjenju dve Nemačke, simbolično su okončane hladnoratovske podele na Starom kontinentu i svima je postalo jasno da je komunizam posle poluvekovne suverene vladavine u istočnoj Evropi sišao s pozornice. Metaforično govoreći, prva cigla pala je s Berlinskog zida mnogo ranije, osamdesetih godina dvadesetog veka, a deo zasluge za takvu pukotinu nesumnjivo pripada slavljenom i osporavanom sovjetskom lideru Mihailu Gorbačovu.

*Smrt Sovjetskog Saveza

Nebrojeni analitičari pokušavaju da proniknu u tajnu vrtoglavog uspona prvog i poslednjeg predsednika SSSR. Kao ključza razumevanje te misterije, svojevrstan Arijadnin konac u lavirintu sovjetske politike, može nam poslužiti činjenica da je Gorbačov bio veran saradnik svog političkog mentora Jurija Andropova, generalnog sekretara Komunističke partije od 1982. do 1985. Budući da je šef Politbiroa nasledio Leonida Brežnjeva kada je većbio ophrvan bolešću, veruje se da je konce vlasti vukao Gorbačov, što budi jasne asocijacije na Lenjina i Staljina. Kada je zamenio svog „učitelja“ na kormilu stranke, Gorbačov je počeo da stremi ka značajnim reformama, u cilju efikasnije uprave i uvođenja demokratičnosti. Njegovi principi mogu se sumirati kao: „glasnost“ (otvorenost), „perestrojka“ (restrukturiranje) i „uskorenije“ (ubrzavanje ekonomskog razvoja).

Zahvaljujući Gorbačovljevim načelima, privatni restorani, prodavnice i zanatske radnje postale su svakodnevni prizor, velike državne organizacije počele su da se rekonstruišu, ukinuta su pojedina ograničenja štampi, a hiljade političkih neprijatelja je oslobođeno. Gorbačov nije krio ni da mu je velika želja da se približi Zapadu, što su mnogi u prvi mah doživeli kao Sizifov posao. Ali, svojim inicijativama uspeo je da razuveri neverne Tome. „Volim gospodina Gorbačova, možemo zajedno da obavljamo poslove“, govorila je „Gvozdena lejdi“, britanska premijerka Margaret Tačer. Ponudu za saradnju nije odbio ni američki lider Ronald Regan koji je nakon višemesečnih pregovora s Gorbačovim potpisao Sporazum o nuklearnim raketama srednjeg dometa. Ipak, Gorbačovljeva unutrašnja politika bila je mačsa dve oštrice. Reforma koja je omogućila narodima Istočnog bloka da sami izaberu svoju unutrašnju politiku, u šali nazvana Sinatrina (po čuvenoj pesmi „My Way“), dovela je do niza revolucija u istočnoj Evropi tokom 1989, kojima je srušen komunizam. Baltičke republike sve glasnije su počele da traže nezavisnost od Moskve, a nacionalistička osećanja intenzivirana su u Gruziji, Ukrajini, Jermeniji i Azerbejdžanu.

Mada je 15. marta 1990. Gorbačov dobio poverenje Kongresa narodnih deputata i postao predsednik države, bilo je očigledno da se bliži kraj SSSR. „Klinička smrt“ potvrđena je 8. decembra 1991, kada su lideri tri republike tadašnjeg Sovjetskog Saveza postigli sporazum kojim je država prestala da postoji. Potpise na dokument o formiranju Zajednice Nezavisnih Država stavili su Boris Jeljcin iz Rusije, Leonid Kravčuk iz Ukrajine i Stanislav Šuškevičiz Belorusije. Mada je Gorbačov tvrdio da je sporazum nezakonit, nije mu preostalo ništa drugo nego da podnese ostavku i vlast prenese na Jeljcina.

„Otpor je počeo u Gdanjsku“

Gnev poljskih radnika koji nisu želeli da politiku i dalje kroje komunisti kulminirao je 1980, kada je rođen prvi slobodni sindikat u Istočnom bloku – Solidarnost. Sinonim za tu organizaciju i simbol otpora postao je Leh Valensa, a grad Gdanjsk upamćen je kao mesto gde je počela revolucija. Iz straha od širenja bunta poljski vođa Vojćek Jaruzelski, organizovao je hajku na članove i pristalice Solidarnosti. Ipak, sindikat je nastavio da tajno deluje, umnogome zahvaljujući podršci Katoličke crkve. Godine 1988. Jaruzelski shvata da njegove metode više ne mogu dati rezultata, imajući u vidu masovne proteste protiv predloženih reformi, i odlučuje da pozove Valensu i njegove saborce za pregovarački sto. Doneta je odluka o formiranju Narodne skupštine, što je otvorilo put za održavanje parlamentarnih izbora. Ubedljiva pobeda Solidarnosti iznenadila je čak i njihove najvatrenije pristalice i označila kraj komunizma u Poljskoj. Takav razvoj situacije omogućio je Valensi da stupi na državno kormilo kao prvi demokratski predsednik.

^{Foto: Bundesarchiv, Bild 145-P061246 / o.Ang. / CC-BY-SA 3.0 [CC BY-SA 3.0 de], via Wikimedia Commons}

„Demokratski paket“

Mada su Mađari bili svedoci značajnih ekonomskih reformi 1980-ih, izglasavanje takozvanog demokratskog paketa u parlamentu 1988. predstavljalo je uvod u korenite promene političkog i ekonomskog sistema. U oktobru 1989. Komunistička partija je organizovala svoj poslednji kongres i promenila ime u Socijalističku partiju Mađarske. Na istorijskim skupštinskim sednicama održanim te burne jeseni usvojen je zakon koji je garantovao ljudske i građanske slobode i podelu vlasti na izvršnu, sudsku i zakonodavnu.

Plišana revolucija

Simboličan početak kraja komunizma u Čehoslovačkoj predstavljala je Povelja 77, u kojoj se zahtevalo ispunjenje svih principa ljudskih prava. Iako su komunistički lideri smatrali da će takva načela ostati samo mrtvo slovo na papiru, dokument je podsetio vlastodršce da treba da strepe od „moći nejakih“. Dvanaest godina od donošenja Povelje (1989) dogodila se čuvena „plišana revolucija“, obeležena masovnim protestima studenata i akademskih radnika. Neredi su okončani kompromisom vlasti i disidenata, a Vaclav Havel je postao predsednik države i uveo Čehoslovačku i kasnije Češku u višestranačku demokratiju.

Sunovrat Živkova

Todor Živkov bio je sinonim za komunističku Bugarsku. Kao generalni sekretar Komunističke partije vladao je gvozdenom pesnicom 35 godina, zahvaljujući čemu je postao planetarno poznat kao lider s najdužim stažom u Istočnom bloku. Posle bezuspešnog pokušaja da modernizuje zemlju (1989), shvatio je da je vreme za penziju. Naredne godine komunisti su se svojevoljno povukli s vlasti i omogućili održavanje prvih parlamentarnih izbora od 1931.

Čaušesku kao Hudini

Za razliku od svojih pandana u drugim istočnoevropskim državama, rumunski lider Nikolae Čaušesku do poslednjeg daha ostao je veran Staljinovom autokratizmu, zbog čega je dobio nadimak „Crveni despot“. Njegovo odbijanje da sagleda realnost dostiglo je vrhunac 1989. Dok su Rumuni čekali u kilometarskim redovima za hleb ispred praznih prodavnica, Čaušesku je poput Hudinija pokušao da stvori iluziju o „visokom životnom standardu“.

Kap koja je prelila čašu bila je pokušaj vlade da progna Lasla Tokeša, mađarskog sveštenika, zbog tobožnjeg raspirivanja nacionalne mržnje. Svoj glas digli su članovi mađarske zajednice kojima su se pridružili rumunski studenti i građani. Mada je Čaušesku očekivao podršku pristalica na mitingu koji je organizovao u svoju čast 21. decembra, dočekan je zvižducima. Uvidevši da su mu i najodaniji saradnici okrenuli leđa, Čaušesku i njegova supruga Elena pobegli su iz Bukurešta. Ubrzo su pronađeni i predati vojsci. Preki sud osudio ih je na smrt po više tačaka optužbe i streljani su 25. decembra.