Marin Le Pen se vratila u igru. Početkom nedelje se pojavila u Rimu sa Mateom Salvinijem, italijanskim  ministrom unutrašnjih poslova koji je postao perjanica gvozdene evropske desnice.

Le Pen, koja mu je bila uzor, sada u njemu vidi saveznika koji će joj pomoći da se vrati na političku scenu.

„Mateo Salvini je dokaz da je moguće”, rekla je u Rimu. „Spaja nas ne samo politička bliskost, već i prijateljstvo”, uzvratio je njen italijanski saveznik.

Od izbora 2016. godine, kada je izgubila u drugom krugu od Emanuela Makrona, Le Penova je bila diskretna u političkom životu. 

Njena partija, koja je od Nacionalnog fronta promenila ime u Nacionalno okupljanje, izgubila je na dinamici koju je imala pred izbore i suočena je sa velikim finansijskim teškoćama, za šta optužuje Makrona.

„Kada čujem predsednika Republike da Nacionalno okupljanje nije politički protivnik već neprijatelj, to znači da će učiniti sve da nestanemo”, rekla je početkom septembra francuskom informativnom kanalu BFM.

Marin Le Pen računa na evropske saveznike, na Salvinija, Slobodarsku partiju Austrije i druge radikalno desničarske snage koje su napravile prodor na evropskoj političkoj sceni.

„Dugo se već borimo za iste ideje, stvorili smo grupu unutar Evropskog parlamenta . (Salvini) je danas na vlasti i sprovodi ideje koje bismo mi želeli da sprovedemo”, rekla je po povratku iz Rima. Tu pre svega misli na Salvinijevu politiku zaustavljanja imigranata.

„Pokazalo se da kada kažete ‘ne’ to daje rezultate. U Italiji je smanjen broj ilegalnih migranata za 65 odsto », rekla je u gostovanju na televiziji Frans 2.

^{foto: Rim}

Prethodno je u Rimu objasnila da Evropska unija od kada je nastala služi „da se pronađu novi robovi” jer „nije osmišljena za narode (koji u njoj žive), već da osnaži vlast svetske superklase”. Za nju „EU koristi čoveka kao sredstvo. Ali čovek nije sredstvo. Kada dođe u neku zemlju, on donosi svoje običaje, veru, tradiciju, koji su nekada veoma udaljeni od onih u zemlji u koju je stigao”.

Vođa francuskih ultra desničara nije „protiv Evrope, već protiv Evropske unije”. Svrstava se u tabor onih koji su za nacionalni suverenitet protiv „mondijalista”, jer je mondijalizam (globalizam na engleskom) „masovna imigracija i pad kupovne moći”.

Evropski izbori u maju 2019. godine su za Marin Le Pen prilika da povrati izgubljeni uticaj. Na domaćem terenu je marginalizovana, ali na evropskom planu je deo snaga koje širom Evrope dobijaju legitimitet, kao alternativa „briselskoj administraciji”.

„Napravićemo pravu Evropu, onu koja će zameniti EU, koja je poput zatvora, diktatorska, čiji legitimitet ne priznajem jer je vode ljudi koji nisu izabrani”, poručila je nakon susreta sa Salvinijem.

Na prošlim izborima za EU parlament dobila je najveću podršku francuskih glasača (25 odsto), što je na prvi pogled paradoksalno jer se radi o najvećoj anti-EU partiji. Razlog je što je na izborima za evropske institucije mali odziv. Najviše su za njih bili zainteresovani oni koji su želeli da izraze svoje neslaganje sa načinom na koji se vodi EU.

Marin le Pen se nada da će ponoviti uspeh od pre pet godina. Zajedno sa saveznicima veruje da su naredni evropski izbori prilika da se promeni glavni tok evropske politike koji su do sada oblikovale socijal-demokratske i demo-hrišćanske snage. U Rimu je najavila „mirnu i demokratsku revoluciju” koja sledi. Salvini takođe smatra da će evropski izbori biti prekretnica u evropskoj politici.

Da je na izborima u maju reč o visokim ulozima za budućnost EU, pa tako i evropskog kontinenta, slažu se i njihovi politički protivnici. „Sve se dešava u Evropi”, poručuje sa naslovne strane nedeljnika „Le poen” bivši premier iz redova umerene desnice, Alen Žipe.

Marin Le Pen ističe da se njene ideje šire Evropom, ne samo u Italiji, već i u Mađarskoj, Poljskoj, Austriji. Ponavlja da je Salvini došao na vlast zato što se inspirisao njenim primerom. Ali ako su procene da će Salvinijeva partija na evropskim izborima da osvoji 30 odsto, poslednje ankete pokazuju da njena partija može da očekuje između 17 i 21 odsto glasova u svojoj zemlji.

„Čast nam je što smo u vladi i siguran sam da će pre ili kasnije i ona (ući u vladu)”, rekao je Salvini.

Procenjujući da je uticaj Le Penove marginalizovan u Francuskoj, Salvini se u međuvremenu okrenuo moćnom mađarskom premijeru Viktoru Orbanu, austrijskoj vladi i nemačkim saveznicima iz Hrišćansko-socijalne unije bavarske, u potrazi za širokom koalicijom koja bi vodila kampanju za evropske izbore.

Ideju o zajedničkoj osovini Rima, Beča i Minhena rasplinuli su, međutim, različiti interesi kada je reč o migrantskom pitanju. Sa Marin Le Pen Salvini ponovo igra na kartu evropske „alternativne snage”, iako njihov sastanak u Rimu nije pratila nijedna novina, ni kada je reč o „Evropi nacija” o kojoj govori Le Penova, ni kada je reč o udruživanju sa drugim partijama na evropskom nivou.

Benon „Amerikanac”

Ideja velike promene za Marin le Pen moguća je kroz veliku evropsku koaliciju kojoj se još ne znaju obrisi. U kampanju za evropske izbore diskretno se uključio i Stiv Benon, bivši savetnik Donalda Trampa, koji je u Briselu osnovao fondaciju „Pokret” sa ciljem da ujedini snage koje dele sličnu viziju sveta sa američkim konzervativcima oko Trampa – antiliberalnu, antiimigracionu, suverenističku, izolacionističku.

^{Stiv Benon, foto: Gage Skidmore}

Na spoljnopolitičkom planu ova vizija je suprotna dosadašnjoj politici intervencionizma, što je posledica katastrofalnih vojnih intervencija prethodnih američkih vlada i njihovih saveznika, intervencija za koje je uglavnom korišćen NATO.

Marin Le Pen je početkom nedelje rekla da će se koalicija evropskih snaga koje želi da predvodi praviti bez Benona.

„Benon je Amerikanac, nije iz evropske zemlje. Na čelu je fondacije koja radi ankete i analize. Ali politička snaga koja treba da povrati suverenitet narodu je naša i samo naša”, poručila je predsednica Nacionalnog okupljanja. I dodala: „Nismo čekali Benona da radimo zajedno”.

Benon, međutim, nije daleko. Pojavio se na kongresu Nacionalnog fronta u martu, kada je stranka menjala ime. Da se na bivšeg statega Bele kuće računa pokazuje i sastanak Le Penove i Benona krajem nedelje u Parizu.

^{foto: Pariz}

Luj Alio, potpredsednik Nacionalnog okupljanja, rekao je da Benon želi da „pruži tehnićku pomoć” uoči evropskih izbora ali da „ne želi da igra (političku) ulogu”. „Nećemo reći ‘ne’” rekao je Alio, što je u suprotnosti sa onim što je Le Penova izjavila početkom nedelje, da samo evropski glasovi treba da „oblikuju političke snage (…) koje će spasti Evropu”.

Politička alternativa?

Partije koje su dugo opstajale na marginama političkog života, u prvi plan su izbile nakon što su prošle kroz politički lifting koji je podrazumevao da se oproste od retorike i simbola koji bodu oči, kao što je nostalgija za Trećim rajhom i otvorena bliskost sa neonacističkim miljeom. Le Penova nije prestala da se ograđuje od izjava svoga oca, Žan Mari Le Pena, od kada je od njega preuzela vođstvo partije 2011. godine, poput izjava da su gasne komore u kojima su nacisti ubijali samo istorijski „detalj” (koju je okarakterisala kao „političko samoubistvo”) ili da Filipa Petana, koji je potpisao primirje sa Nemcima, što je bio uvod u nacističku okupaciju Francuske, nikada nije smatrao izdajnikom. Kroz sličan „lifting” su prošle i druge ultradesničarske partije u Evropi čije ambicije su od regionalnih postale nacionalne, sa „mladim i dinamičnim” liderima u prvom planu i kompromitovanim starijim članovima u senci.

Migrantska kriza na koju EU nije znala da odgovori dala im je neophodni zamah. Centralne teme desničarskih i ultradesničarskih partija - odbrana hrišćanskog identiteta pred „hordama migranata” mahom iz muslimaskih zemalja i pitanje bezbednosti građana, dobile su veću težinu naspram nepostojeće strategije EU kako da se izbori sa talasom izbeglica iz Sirije, Avganistana, Iraka i afričkih zemalja. 

Od izbora za Evropski parlament 2015. godine, Marin le Pen je nacionalnu strategiju prenela na evropsku. Mnogo je uložila u širenje fronta na evropske snage koje dele slične antiimigracijske, antiliberalne i anti EU stavove.

Od 2012. godine je redovan gost bala koji u Beču organizuje Slobodarska partija Austrije i drugih formalnih i neformalnih skupova ultradesničarskih partija širom Evrope.

Sa Salvinijem je 2015. godine osnovala Grupu Evropa nacija i slobode, u koju su ušli predstavnici Slobodarske partije Austrije, belgijske stranke Flamanski interesi, poljskog Kongresa nove desnice i bivše Britanske partije za nezavisnost (UKIP). Pridružili su im se predstavnici Alternative za Nemačku, holandske Slobodarske partije i češke stranke Sloboda i direktna demokratija, kao i rumunski član koji je napustio grupu početkom godine. Evropa nacija i slobode je najmanja grupa u Evropskom parlamentu sa 36 članova iz devet zemalja – Austrije, Belgije, Nemačke, Italije, Holandije, Poljske, Velike Britanije i Češke republike i Francuske, koja u njoj ima 17 predstavnika.

Procena je da ova grupa košta Evropski parlament više od milion evra mesečno samo na plate i osnovne troškove, što je više od 50 miliona za četiri godine. Uz to idu i dodatna sredstva i grantovi. Pored izdašnih plata koje dobijaju evropski poslanici (oko 8 000 evra), dodatnih 4 hiljade evra im sledi za troškove kancelarija i ostale troškove za koje ne moraju da podnose račune. Iz budžeta EU samo na ove dodatne troškove  se izdvaja oko 40 miliona evra godišnje. Na poslanike inače odlazi 22 odsto od godišnjeg budžeta Evropskog parlamenta, koji za 2018. iznosi 1,95 milijardi evra.

Nakon istrage koju je sprovedena od strane Evropskog parlamenta od grupe u kojoj su Le Pen i Salvini se traži da vrati pola miliona evra zbog nenamenske potrošnje, u šta spadaju i luksuzne žurke, pokloni, ručkovi od 400 evra po osobi i 234 flaša šampanjca. U Francuskoj se protiv Le Pen vodi sudski proces zbog protivpravnog prisvajanja javnih fondova. Le Pen je osumnjičena da je tražila milione evra od Evropskog parlamenta za asistente koji nisu radili u Briselu već na drugim mestima, uključujući i u sedištu njene partije.

^{foto: Strazbur, zgrada Evropskog parlamenta}

Rasipanje koje je urušilo ugled Evropskog parlamenta ne odnosi se samo na poslanike ultradesničarskih partija, ali je u njihovom slučaju još kontraverznije pošto se radi o partijama koje svoju politiku grade na kritici načina na koji funkcionišu evropske institucije. Zato Marin Le Pen govori o „demokratskoj evoluciji”, odnosno o razbijanju sistema iznutra, a ne o izlasku iz evropskih institucija. Od kada je počela da razvija evropsku strategiju napustila je  ideju o vraćanju na franke. Njen prezir prema evropskim institucijama sada se finansira evropskim novcem.

Iliberalna demokratija

Snage koje predvode Le Penova, Salvini i Orban su primer političke kulture za koju se upotrebljava termin  „iliberalna demokratija”. Iliberalna demokratija, termin koji su 90-ih skovali francuski filozofi Pijer Rozenvalon i Etijen Balibar, čiji su primeri Mađarska i Poljska, suprotna je liberalnoj demokratiji. U ovakvom načinu vladanja glavno mesto imaju izbori koji daju odrešene ruke snažnom lideru. Težište je na bezbednosti, a ne na individualnim slobodama, u šta spada i povratak na granice koje se doživljavaju kao faktor zaštite.

Podrška za ovakav način vođenja politike je moguća zato što sve veći broj Evropljana veruje da je dosadašnji sistem upravljanja, institucije liberalne demokratije, u rukama malog broja povlašćenih – sistema ili elite – koja je zaštićena od negativnih strana globalizacije, kao što je produbljivanje nesigurnosti u zapošljavanju i rast socijalnih nejednakosti.

U ovoj rezignaciji je najveća snaga ovih partija, a ne u političkom programu koji je maglovit.