Rudnik litijuma u okviru projekta Jadar ne bi predstavljao značajnu opasnost po životnu okolinu, saglasni su profesori Rudarsko-geološkog fakulteta, Čedomir Beljić i Nikola Lilić, koji su radili na Studiji procene uticaja na životnu okolinu, uz jasnu napomenu da taj projekat, pored dela koji se odnosi na rudarske aktivnosti, podrazumeva i tehnološku preradu, o čijim efektima nisu govorili, budući da ne spada u njihov delokrug rada. 

Stučnjaci koji imaju dugogodišnja isustva sa studijama uvereni su da se uz primenu najviših standarda za zaštitu životne sredine uticajima može bezbedno upravljati.  

Postoji dobra osnova da se izvede projekat koji, sa stanovišta ekologije i zaštite životne sredine, može da bude korektan, uspešan i bez incidenata. Ali, budimo pošteni, rudarstvo utiče na životnu sredinu, u manjoj ili većoj meri, kažu profesori, koji su u emisiji Pola sata Demostata govorili o mogućem uticaju rudnika na vode, vazduh, zemljište, poljoprivredu, biodiverzitet…

Na pitanje da li bi po životnu okolinu rudnik Jadar, zbog otpada, bio opasniji od drugih rudnika u Srbiji, odgovaraju da je svako ležište jedinstveno, neobnovljiv resurs i priča za sebe. Isti je odgovor i na pitanje da li stoje poređenja koja u srpskoj javnosti neretko čujemo - “ako litijum može da se kopa u Nemačkoj, može i u Srbiji”. 

Studije procene uticaja, posebno kod kompleksnih projekata poput Jadra, rade timovi stručnjaka koji imaju potrebne kompetencije i profesionalnu odgovornost; nakon objavljivanja studije predviđena i javna rasprava, posle koje tehnička komisija resornog ministarstva daje predlog vladi da li da je prihvati ili ne. Profesori ističu da je cela procedura definisana zakonom i da javnost nije isključena, ali podsećaju da je rad na Studiji procene uticaja obustavljen kada je projekat zaustavljen i da je javnost ostala uskraćena za podatke iz nje. 

Od resornog ministarstva i Vlade Srbije se očekivalo da organizuju javnu raspravu i uključe sve stručne i meritorne institucije u zemlji iz oblasti rudarstva, inženjerstva, prirodnih nauka, kako bi se doneli zaključci na osnovu kompetentne debate, iz koje ne bi bili isključeni ni građani. 

Profesori navode da određena doza skepticizma i nepoverenja u javnosti mora da postoji, ali da je upravo zato ministarstvo trebalo da organizuje stručnu raspravu, kako se ne bi napravila navijačka atmosfera po sistemu ko jače vikne.

Početkom 2022. godine, posle masovnih protesta, Vlada Srbije je saopštila da je stavila tačku na projekat Jadar. 

Ta tačka se 2024. godine izgleda pretvara u zarez i, kako se najavljuje, nova Vlada Srbije odlučivaće o projektu koji podrazumeva da Rio Tinto eksploatiše litijum na zapadu Srbije. 

Bura u delu javnosti se ponovo podize, a Rio Tinto je saopštio da je spreman da javno objavi nacrt Studije procene uticaja na zivotnu sredinu. 

O tome šta studija predstavlja, kako da budemo sigurni u integritet i kredibilitet procesa i autonomiju odlučivanja i koliko bi rudnik uticao na životnu okolinu u emisiji “Pola sata Demostata” govorili su profesori Rudarsko-geološkog fakulteta, Nikola Lilić i Čedomir Beljić. 

Oni su na samom početku istakli da je projekat Jadar veoma komplikovan, da se sastoji iz dva dela, rudarskih aktivnosti i proizvodno-industrijskih aktivnosti, te da će pričati samo o rudarstvu i evenutalnim posledicama po životnu sredinu koje rudnik može da ostavi, dok o tehnološkoj preradi, kažu, treba da govore stručnjaci iz te oblasti.   

Kada je u pitanju uticaj rudnika na vode, profesor Lilić kaže da je tehnologija rudnika koncipirana tako da ne dođe do remećenja vodonosnih, odnosno stenskih formacija iznad samog ležišta.

“Kada je rudnik u pitanju, tako su izabrani tehnologija eksploatacije, metoda saniranja, odnosno upravljanja masivom, što je jedan od osnovnih procesa kod rudarenja, da se obezbedi i sigurnost samog izvođenja radova i efikasnost i zaštita životne sredine. Izabrana je tehnologija otkopavanja sa zasipavanjem, da ne dodje do remećenja vodonosnih odnosno stenskih formacija iznad samog ležista. Ležište je na dubini između 400 i 600 metara, ta donja jadaritska zona koja je u fokusu eksplatacije, tako da ne dodje do remećenja stenskih formacija iznad iz nekoliko razloga. I zbog određenih orudnjenja koji se nalaze iznad i zbog vodonosnih slojeva, takozvanih izdani podzemnih voda, koje se nalaze iznad ležišta”, navodi Lilić. 

Ističe da su rudnik i tehnologija koncipirani tako da prilivi podzemnih voda zadovoljavaju servisne potrebe za funkcionisanjem rudnika. 

Dodaje da je uvek za upravljanje vodama potrebna i određena sigurnost u snadbevanju i da je za potrebe i za procesni deo predviđeno da se iz aluvijona Drine, odnosno najplićih izdani iz devastiranog dela, uzima određena količina voda.

Na pitanje kolika je mogućnost da dođe do zagađanja podzemnih voda, kao i reka u tom kraju, profesor Čedomir Beljić kaže da nema rudarstva koje ne utiče na životnu sredinu i da će i rudnik uticati u određenoj meri na rezime podzemnih voda, ali da je činjenica da je izabrana takva metoda otkopavanja i monitoring da se preduprede svi eventualni rizici od akcidenata.

On podseća da za određene podzemne eksploatacije nisu ni potrebne procene uticaja na životnu okolinu jer takvi procesi ne mogu u velikoj meri da utiču na nju. 

“Sama činjenica da delovi tog podzemnog procesa ne moraju obavezno da budu tretirani na taj način, govori da je to nisu toliko opasni postupci po životnu sredinu koliko su neki drugi vidovi eksploatacije”, navodi on. 

Profesor Beljić podseća da se na projektu moguće eksploatacije litijuma radi od 2004. godine, da je do pre par godina taj projekat bio razvojna šansa, ali da se to poslednjih godina promenilo.

“Postoji dobra osnova da se izvede projekat koji može, sa stanovišta ekologije i zaštite životne sredine, da bude korektan i uspešan i da ne dođe do incidenata. Ali, budimo pošteni, rudarstvo utiče na životnu sredinu, nema priče da ne utiče, u većoj ili manjoj meri”, smatra profesor Beljić.  

Profesor Lilić kaže da postoji niz izdani na lokaciji gde se nalazi ležište i da su se tokom dužeg niza godina radila i hidrogeološka istraživanja, podsetivši da je jedan od osnovnih delova postupka procene uticaja i sagledavanje kvaliteta životne sredine pre realizacije projekta.

U tom smislu kaže da je, nakon niza kampanja i ispitivanja podzemnih voda, zaključeno da je dobar kvalitet podzemnih voda samo u najplićoj izdani, a da, kako se ide bliže orudnjenjima, kvalitet podzemnih voda sve lošiji. 

Na pitanje da li će meštani i ako se otvori rudnik moći da piju vodu iz svojih bunara, profesor Lilić odgovora: tehnologija je predvidela sve mere zaštite da do zagađenja ne dođe.  

“Pomenuo sam eksploataciju na 400 do 600 metara dubine. Naravno da te podzemne vode u toj zoni sadrže i litijum i bor i svašta nešto i da bi vi mogli da otkopavate morate da primenite odvodnjavanje i da tu vodu ispumpate na površinu. Predviđeni su bazeni, lagune, vodosabirnici, koji su potpuno izolovani i folijama i glinenim slojevima i sa tim vodama i vodama iz procesnih postrojenja se upravlja i predviđeno je postrojenje za prečišćavanje tih voda. To je zakonska obaveza projektanta da moraju da obezbede sigurnost u upravljanju procesima”, navodi on. 

Na pitanje da li će se deo vode iz rudnika vraćati u reke, Beljić ponavlja da je, kada je u pitanju rudnik, to zatvoren sistem i da voda iz rudnika, kišnica i izdani, zadovoljavaju potrebe, te da po njegovoj proceni, velike bojazni od zagađenja nema. 

Kada je reč o vazduhu, Lilić kaže da su obavljena modeliranja i procene, modeli za ukupne suspendovane čestice, kao i za PM 10 čestice, da su planirane mere i monitoring kako bi se proaktivno reagovalo i korigovalo eventualno zagađenje i prekoračenja. 

Upitan kakav bi bio uticaj rudnika na zemljište i na poljoprivredu, profesor Beljić kaže da su rudarske aktivnosti planirane da se izvode u najvećoj meri ispod površine zemlje i da neposredno zagađenje tla ne bi bilo slučaj.  

On kaže da su preliminarne procene pokazale da bi spuštanje tla zbog rudarskih radova bilo pola metra, odnosno 50 centimetara, u periodu od 60 godina. 

“Možemo da zaključimo da to na poljoprivredu na tom prostoru ne bi imalo veliki značaj i uticaj. Takav je način otkopavanja predviđen. Ne bi došlo do zagađenja od samog rudnika”, navodi profesor Beljić, ali podvlači razliku između rudarstva i tehnološke prerade, o kojoj, kako kaže, treba da govore stručnjaci za tu oblast. 

Kada je reč o zaštiti biodiverziteta, profesor Beljić kaže da postoji praksa da se, kada se otvaraju novi rudnici, vodi računa o biljnom i životinjskom svetu, te da su se pojedine kompanije koje posluju u okruženju zaista izuzetno korektno i odgovorno odnosile prema tom pitanju, preseljavale zaštićene i ugrožene vrste i vodile računa da se ispune zahtevi koji se pred kompanije sasvim opravdano postavljaju.  

“Mi jesmo rudarski inženjeri i ljudi koji se ovim poslom bave, ali i naša deca žive u ovoj zemlji i mi nismo raspoloženi za bilo kakvo trovanje, narušavanje životne sredine u meri koja je nepodnošljiva, ne samo na ovom projektu, već na bilo kom drugom. S druge strane, ako pogledate pitanje razvoja zemlje, ekonomska pitanja, to su vrlo delikatne stvari i o njima treba razgovarati, da li ima smisla raditi i baviti se rudarstvom ili ne. Ja mislim da treba. Moramo da usvojimo da ne smemo neodgovorno da se odnosimo prema životnoj sredini i da moramo da budemo maksimalno proaktivni, angažovani, da poštujemo ono sto je zakonom propisano i da kontrola od strane nadležnih organa bude na tom nivou da ne dozvoli da se desi bilo kakav incident”, naveo je Beljić.  

Profesor Lilić kaže da je ekološki status reke Jadar trenutno slab u gornjem i donjem toku reke, dok je umeren na lokaciji ispod, odnosno nizvodno od samog ležišta, ali da to ne znači da bi trebalo dozvoliti da postane lošiji. 

On navodi da zato postoje organi koji bi trebalo da prate realizaciju projekta, te lokalna samouprava, koja takođe ima svoje instrumente. 

“Uostalom, koncept održivog rudarstva koji je u svetu afirmisan poslednjih 25 godina podrazumeva aktivnu komunikaciju pre svega sa lokalnim stanovništvom, svim investitorima ili nosiocima projekta, insistiranje na izvoru održivih tehnilogija, održive eksploatacije resursa koji je na raspolaganju i uz aktivnu saradnju sa različitim partnerima. Tako je pri realizaciji bilo kog rudarskog projekta lokalna zajednica osnovni partner, sa druge strane država, sa treće strane akademska zajednica i institucije sistema”, rekao je Lilić.

Upitan o odlaganju otpada i jalovištu, profesor Beljić navodi da je sam produkt rudarstva vrlo lako kontrolisati i njime manipulisati. 

“Rudarstvo se završava mlevenjem i tu je kraj priče o rudarstvu. Procesna industrija ide posle, ali do tog trenutka nije ništa toliko opasno ni komplikovano da se nadzire i kontroliše i da se tim manipuliše na odgovarajući način”, rekao je Beljić. 

Lilić objašnjava da je otpad iz rudnika jalov stenski materijal pri izradi prostorija i da je predviđeno da se odlaže na deponiji koja je u okviru zone pristupa rudniku. 

Kako kaže, reč je o 20 hektara na kojima je predviđeno da se deponuje između devet i deset miliona tona jalovog stenskog materijala i slabo mineralizovane jalovine ili rude, koja bi se dalje mešala u procesu prerade. 

“Naravno da je ta deponija posebno pripremljena, postoje takozvana uputstva ili batovi, i projektovana je u skladu sa najboljim mogućim tehnikama i iskustvima. Izoluje se dno deponije, vrše se dreniranje i sve vode i od atmosfere i od procedne vode se vode u sistem za upravljanje vodama na celom projektu”, rekao je Beljić.  

Upitan da li bi po životnu okolinu rudnik Jadar, zbog otpada, bio opasniji od drugih rudnika u Srbiji, Beljić kaže da je svaki rudnik priča za sebe i da je svako ležište jedinstveno i neobnovljiv resurs. 

“Postoje naravno uvek mogućnosti da dođe do nekog incidenta, ne možemo reći da ne, ali uz korektan rad, uz dobar projekat, a verujte da se ovde zaista provodi na najvišem mogućem nivou uz nadzor, mislim da to ne predstavlja tako veliku opasnost”, tvrdi profesor Beljić. 

Na pitanje da li su na mestu poređenja “ako litijum može da se kopa u Nemačkoj, može i u Srbiji” i koja je razlika između kopanja litijuma u Srbiji i na drugim mestima, Beljić kaže da ima nekoliko načina da se korisna komponenta dobije iz zemljine kore – podzemnim metodama, površinski, bušotinski, iz rastvora. 

On kaže da u Evropi postoji više projekata i istražnih polja litijuma, da je litijum stavljen na listu kritičnih materijala u EU i da je stoga odnos prema toj sirovini poseban. 

U Nemačkoj bi se litijum dobijao iz rastvora, ali je rudnik Volfsberg u Austriji, koji je, kako Beljić kaže, dobio čak i odobrenje za eksploataciju, takođe podzemni, kao u Jadru.

On kaže da je rudnik Barozo u Portugaliji interesantan zbog poređenja sa Srbijom zbog problema koji se javljaju i korupcionaške afere u toj zemlji, ali ističe da se ni tu situacije ne mogu porediti, budući da je Barozo trebalo da bude površinska eksploatacija, te da ljudi tamo nisu prodali zemlju, za razliku od Jadra. 

“Ne može se stavljati znak jednakosti, ne samo po pitanju kvaliteta sirovine koja se otkopava, nego i same situacije, jer je svaki rudnik priča za sebe… Način nastanka, morfologija, način pojavljivanja, otkopavanja, uvek je specifičan za svaki lokalitet”, rekao je profesor Beljić. 

Studija procene uticaja 

Kompanija Rio Sava saopštila je da je spremna da objavi nacrt Studije procene uticaja na životnu sredinu. 

Profesori Rudarsko – geološkog fakulteta, koji su radili na delovima te studije, za Demostat objašnjavaju šta ta Studija predstavlja. 

Profesor Lilić kaže da se, u skladu sa Zakonom o proceni uticaja na životnu sredinu, studije procene uticaja rade u fazi između dobijanja odobrenja za eksploataciono polje i odobrenja za izvođenje rudarskih radova. 

Za odobrenje za izvođenje rudarskih radova je, pored glavnog projekta kao osnovne tehničke dokumentacije, potrebna i saglasnost Ministarstva zaštite životne sredine na Studiju o proceni uticaja. 

Lilić navodi da je investitor, odnosno Rio Tinto, podneo zahtev za odobrenje za eksploataciono polje, nakon čega je, u skladu sa Zakonom o rudarstvu, potrebno izraditi studiju izvodljivosti i,  pored ostalih dokumenata i dozvola, pribaviti i rešenje o obimu i sadržaju Studije procene uticaja. 

“Investitor je podneo zahtev i dobio (rešenje o obimu i sadržaju Studije) i tada je prekinuto, odnosno povučen je Prostorni plan posebne namene, koji je jedan od osnovnih dokumenata na osnovu kojih se dobijaju lokacijski uslovi za sve projekte. Tada je proces obustavljen”, rekao je Lilić.

Zakonom o proceni uticaja predviđeno da studiju uticaja mogu da rade fizička lica, preduzetnici, koji su registrovani za obavljanje određene delatnosti, projektovanja, inženjeringa, izrade studija, objašnjava dalje profesor Lilić.

Studije procene uticaja, posebno kod kompleksnih projekata poput Jadra, moraju da rade timovi, niz stručnjaka koji imaju potrebne kompetencije. 

Svaki učesnik koji radi na studiji procene uticaja, član tima, mora da ima visoko obrazovanje iz određene oblasti koja je domenska i najmanje pet godina iskustva ili zvanje odgovornog projektanta, što povlači određenu profesionalnu odgovornost.  

Kada studija ugleda svetlost dana, predviđen je javni uvid, odnosno javne rasprave i konsultacije sa javnošću koja postavlja pitanja i primedbe u vezi sa studijom. 

Dodatno, prema zakonu, Ministarstvo angažuje tehničku komisiju, sastavljenu od stručnih lica, eksperata ministarstva i eksternih eksperata, koji daju svoje mišljenje i predlog na osnovu primedbi lokalne zajednice, ekoloških društava, nevladinih organizacija, na bazi svojih kompetencija i svoje analize o tome šta se projektom planira, kako je urađena procena, koje su mere zaštite predviđene i šta može da se očekuje, te daje mišljenje i predlog vladi da li će prihvatiti ili ne studiju procene uticaja.

Profesor Lilić ističe i da su nacrti studije rezultat dugogodišnjeg istraživanja, praćenja i analize kvaliteta životne sredine. 

Na pitanje kako građani da budu sigurni u kredibilitet tog procesa i autonomiju odlučivanja, Beljić kaže da je ceo proces donošenja odluka definisan zakonima i podzakonskim aktima, da postoji jasna procedura iz koje ni građani nisu isključeni, te da je problem što je ceo proces stao. 

“Da biste vi imali dobar, pravi, korektan odnos prema tome, morate pustiti da i jedna i druga strana rade svoj posao - da kompanija izađe sa rešenjima, da javnost vidi ta rešenja, da se čuje. Ovako se napravila navijačka atmosfera po sistemu ko jače vikne i dalje pljune. Procedura je jasna, tu nema nikakvih nepoznanica, nigde i slovima nigde javnost nije isključena, nikakve tajne odluke se ne donose, ne mogu da se donesu, to možemo da posvedočimo brojnim rudarskim projektima koji se rade”, tvrdi profesor Beljić.

Lilić navodi da je najlošije donositi ekstremne zaključke bez ozbiljne stručne rasprave, te da  odluke moraju da se donesu na dobrobit celog društva. 

“Svi se pozivaju na događaj u SANU koji se koristi i zloupotrebljava u razne svrhe. Ne bih nikoga da uvredim, taj događaj u SANU je bio početak razgovora, vi ste tamo imali od svih izlaganja i kazivanja tri koja su uopšte znala šta se dešava na projektu, ostali nisu imali pojma kako je zamišljena koncepcija rudarskih aktivnosti. Na tom događaju u Akademiji, to su sve naši izuzetni stručnjaci, ali ako nemate informaciju, možete da budete vrlo stručni, ali može doći do vrlo pogrešnih zaključaka i pokušaja analiza”, rekao je Lilić i dodao da je, kada je rudarstvo u pitanju, bilo vrlo ozbiljnih promašaja i zamena teza. 

On ističe da je od resornog ministarstva i Vlade Srbije očekivao da se pokrene to pitanje i da se uključe sve stručne i meritorne institucije u zemlji iz oblasti rudarstva, inženjerstva, prirodnih nauka, kako bi se meritorno razgovaralo o projektu i doneli zaključci.

Profesor Beljić navodi i da se previđa bitna činjenica da je kompanija Rio Tinto u Srbiji od 2004. godine i da je uložila veliki novac, te da ima određena prava, shodno srpskim zakonima koji su usaglašeni sa aktima koji važe u visoko razvijenim zemljama. 

“Može da se postavi pitanje šta ste čekali, gospodo, 20 godina da reagujete, što je to bilo dobro pre 15 godina, a sad nije dobro, gde ste bili pre tog vremena”, pitao je Beljić. 

On objašnjava da kada kompanija dobije odobrenje za istraživanje stiče pravo da dobije odobrenje za eksploataciju ukoliko ne prekrši zakonske obaveze u toku rada, te da Rio Tinto može da postavi pitanje šta to nisu radili po srpskim zakonima.

Profesor Beljić kaže da se koristi činjenica da je rudarstvo agresivno prema životnoj sredini, ali da se ne pominje činjenica da se 70 odsto struje dobija iz uglja, da svi koristimo telefone i da je to prosto danak civilizacije i tehnološkog napretka koji neće ići unazad. 

Profesor Lilić navodi da je relativizacija veoma prisutna u srpskom društvu u turbulentnoj političkoj situaciji i da je najgore nemati poverenja ni u koga. 

“Ne smemo da ne verujemo. Određena doza skepticizma i nepoverenja mora da postoji, ali mi smo zato očekivali da ministarstvo organizuje stručnu raspravu, kad se već videlo u kom pravcu sve ide”, navodi on.

Lilić kaže da je prostorni plan posebne namene, koji je kasnije ukinut, demokratski usvojen, a da je to minorno ispraćeno u javnosti, kao i strateška studija procene uticaja.

“Ljudi moraju da shvate da moraju da uzmu svoje učešće ako žele da ostvare prava i svoje sumnje da potvrde, moraju da uzmu učešće kroz institucije sistema, ne znam kako bi drugačije”, rekao je on.