U jeku migrantske krize, 2015. godine, kada je rešila da otvori granice migrantima koji su bežali od rata i gladi, Angela Merkel je verovala da je dorasla izazovu.

„Wir schaffen das”, (“Možemo mi to”) poručila je sunarodnicima. Udar je, ipak, bio suviše veliki. Njena odluka izazvala je niz potresa koji su promenili evropski politički pejzaž.

Unutar Evropske unije naišla je na zid nerazumevanja. Francuzi su joj zamerili što odluke koje se tiču svih donosi sama, Englezi su rešili da podignu sidro, a zemlje Višegradske grupe su zatvorile granice. Usledio je Bregzit i prodor ektremne desnice. U Mađarskoj, Austriji, Švajcarskoj, Danskoj, Finskoj i Švedskoj ekstremna desnica je dospela u prvi plan, probudivši stare evropske demone – ksenofobiju i nacionalizam. U Italiji je na vlast došla antimigrantska Severna Liga.

U Nemačkoj se ova promena evropske klime osetila na prošlogodišnjim izborima za federalni parlament koji su oslabili kancelarku. U Bundestag je ušla ekstremno desničarska Alternativa za Nemačku koja svoj program gradi na antimigrantskoj politici.

Odluka o povlačenju usledila je nakon uzastopnih loših rezultata na pokrajinskim izborima u Bavarskoj sredinom oktobra i u pokrajini Hesen u nedelju, pokazali da joj glasači okreću leđa i potvrdili tendenciju rasta ekstremne desnice. Nakon trinaest godina u ulozi nemačke kancelarke i osamnaest na čelu partije, Hrišćansko demokratske unije, Merkel priprema izlaznu strategiju.

Prvi korak - neće se kandidovati na partijskim izborima u decembru, a potom ni za peti mandat 2021. godine. Nakon Bregzita, ovo je najveća promena na evropskoj političkoj sceni.

Odluka nemačke kancelarke pokazuje dubinu političke krize koja potresa Nemačku. U pitanju je opstanak vladajuće koalicije u kojoj je njena partija oslabljena na lokalnim izborima, sa socijal-demokratskom strankom koja stoji još lošije. Neizvesno je i da li će nemačka kancelarka uspeti da dočeka kraj mandata.

Nemačka, koja je dugo bila primer stabilnosti, ušla je u period neizvesnosti.

Kako će se to odraziti na evropsku politiku?

Angela Merkel je više od decenije dominirala evropskom politikom.

Nemačka kancelarka je na prvoj liniji pregovora o Bregzitu, stav Nemačke je ključan kada je reč o  italijanskom budžetu i odlukama Evropske unije koje se tiču Poljske i Mađarske, čiju politiku Pariz i Berlin smatraju suprotnom vrednostima za koje se zalažu.

Merkelova i Emanuel Makron su bili dvojac bez kormilara Evropske unije. Odnosi dve zemlje su, međutim, samo na površini bili harmonični. Dok je Francuska insistirala na francusko-nemačkom paru kada je reč o definisanju evropske politike, Berlin je, shodno snazi Nemačke koja je rasla, odluke često donosio na svoju ruku. To se jasno videlo u pregovorima o grčkom dugu, a još jasnije tokom migrantske krize, kada se Berlin o svojoj odluci nije konsultovao sa Parizom. Svesni da je Nemačka zahvaljujući obnovljenoj ekonomskoj snazi preuzela vođstvo Evropskom unijom, Francuzi su često izražavali nezadovoljstvo zbog drugorazredne uloge u kojoj su se našli.

Povlačenje Merkelove stavlja, međutim, Makrona u nelagodnu poziciju da sam brani svoj plan reforme Evropske unije. Francuski predsednik gubi važno uporište u trenutku kada se odlučuje budućnost Evropske unije na izborima za evropske institucije u maju 2019.

Od kada je pre godinu dana izašao sa planom kako da izvuče Evropsku uniju iz krize, koji podrazumeva podelu na više krugova u kojima bi zemlje bile raspoređene prema različitom stepenu integrisanosti i prava koje uživaju, Makron je tražio podršku Nemačke, svestan da bez nje njegova strategija neće imati istu težinu. Iz Berlina je, međutim, dobio samo mlaki pristanak.

Rizik sa kojim ulazi u evropske izbore utoliko je veći što njegova politika ne ujedinjuje, već produbljuje evropske podele. Makron sebe vidi u ulozi predvodnika „progresivnih” snaga protiv „nacionalista”.

Merkel nije u stanju da ga podrži zbog previranja na unutrašnjoj političkoj sceni. Period koji sledi obeležiće borbe za njene naslednike, na čelu partije i na čelu države, što bi moglo da dovede do promene pravca unutrašnje ali i spoljne politike.

Šta to znači za Srbiju?

Merkel je bila glavni spoljnopolitički oslonac srpskom predsedniku Aleksandru Vučiću. U maniru koji ima malo veze sa evropskim demokratskim tradicijama, a više sa nemačkim geopolitičkim projekcijama na Balkanu, primala ga je pred izbore u Srbiji dajući mu legitimitet političara iza koga stoji najmoćnija evropska zemlja, ona koja je najviše zainteresovana za ovaj„ region”. Razlog za ovu podršku je što je Merkel procenila da će Vučić kao nacionalista bolje da završi posao sa Kosovom od svojih prethodnika, odnosno da će da prizna nezavisnost južne srpske pokrajine koju Berlin od početka podržava. Nemačka je bila na prvoj liniji zemalja koje su svojim odlukama podstakle secesionizam u bivšoj Jugoslaviji, od ekspresnog priznavanja Slovenije i Hrvatske do podrške kosovskim vlastima da proglase nezavisnost.

U politici prema Kosovu nije bilo razmimoilaženja među glavnim političkim snagama u Nemačkoj, o čemu je u septembru 2007. godine pisao Džefri Ratke, politički savetnik američke ambasade u to vreme, u poverljivim diplomatskim depešama koje je slao u Vašington, a koje je kasnije objavio Vikiliks. Ratke je svojim nadređenima prosledio informaciju da su predstavnici kancelarkinog  kabineta počeli da pripremaju odluku o priznanju nezavisnosti Kosova i da članovima Bundestaga ukazuju da bi Nemačka trebalo da igra vodeću ulogu u Evropi po ovom pitanju.

Deset godina kasnije, nemački stav se nije promenio, o čemu govori i izjava nemačkog poslanika Petera Bajera prošle nedelje u Beogradu. On je rekao da je Nemačka protiv podele Kosova, o čemu pregovaraju Vučić i Tači, i da je uslov ulaska Srbije u Evropsku uniju da prizna Kosovo u granicama u kojima su ga oni priznali.

Ovaj stav Nemačke je u suprotnosti sa pogledom iz Pariza, kome ideja o podeli Kosova nije neprihvatljiva. Unutrašnji potresi u Nemačkoj nameću Berlinu da se okrene rešavanju sopstvenih problema. Pariz pokazuje znake da bi želeo da preuzme ulogu posredovanja između Beograda i Prištine koja se odvija iza zatvorenih vrata.

Dosadašnje posredovanje Evropske unije pokazalo je da nije u stanju da vodi jedinstvenu spoljnu politiku. Evropska unija, u kojoj pet članica ne priznaje Kosovo, nema ideju kako da se izvuče iz ove geopolitičke krize kojoj je u velikoj meri i sama doprinela, zahvaljujući podelama koje o kosovskom pitanju postoje unutar Evropske unije i poraznim rezultatima njene misije na Kosovu. Pregovori koje Beograd i Priština vode pod kapom Brisela u takvoj situaciji nemaju mnogo smisla.

Pogled na Balkan iz nemačkog ugla je pogled na nestabilnu zonu koja predstavlja potencijalni bezbednosni rizik za Evropsku uniju, iz koje dolazi veliki broj migranata, region u kome je poslednjih godina došlo do nazadovanja demokratije, u kome su na vlasti poluautoritarni lideri ili porodični klanovi koji se priklanjaju ovoj ili onoj stranoj sili u zavisnosti od trenutnih interesa.

Poraz dosadašnje evropske politike na Balkanu navodi neke nemačke analitičare poput Vinfrida Fajta sa Univerziteta u Frajburgu na zaključak da nova bezbednosna arhitektura u regionu mora da uključi druge međunarodne aktere koji su prisutni, u prvom redu Rusiju. Zajednički pristup EU i Rusije na Balkanu bio bi u interesu stabilizacije regiona, smatra ovaj stručnjak za međunarodne odnose, u duhu izgradnje poverenja između dve strane. Ovaj pogled nije dominantan u nemačkom političkom mejnstrimu, ali bi trebalo očekivati da će u novim okolnostima dobiti na težini.