Prognoze ovaj put nisu omanule. Demokrate su osvojile Predstavnički dom, a republikanci učvrstili pozicije u Senatu. Tramp neće imati odrešene ruke da vodi zemlju kako hoće, ali plavi talas se nije dogodio, nije došlo do opšte mobilizacije protiv Trampa.

Ishod glasanja potvrđuje jednu od konstanti u američkoj politici od Drugog svetskog rata: mesta u Kongresu osvaja partija u opoziciji. Glasači imaju tendenciju da kroz Kongres uspostave kontratežu Beloj kući. Opozicioni „talas„ je u ovom slučaju više pravilo nego izuzetak.

Partija na vlasti je na ovim izborima gubila u proseku oko 30 mesta nakon Drugog svetskog rata, 26 mesta u Predstavničkom domu i tri do četiri u Senatu.

Najgore rezultate zabeležile su demokrate za vreme Baraka Obame, kada su 2010. godine izgubili 69 mesta u Kongresu (šest u Senatu), kao i za vreme Bila Klintona 1994, kada su ostali bez 60 mesta (osam u Senatu). Republikanci su izgubili 36 predstavnika 2006. godine (šest u Senatu), za vreme Buša mlađeg, zbog rata u Iraku i 63 mesta 1974. godine (pet u Senatu) za vreme Džeralda Forda, kao posledica afere Votergejt zbog koje je njegov prethodnik, Ričard Nikson, podneo ostavku.

Kako bi umanjio značaj gubitka Predstavničkog doma, Tramp nije propustio da na Tviteru istakne uspeh u Senatu koji je redak u američkoj istoriji. „Samo pet puta u poslednjih 105 godina je aktuelni predsednik osvojio mesta u Senatu„ na izborima za Kongres, objavio je na svom nalogu. Prethodno je to pošlo za rukom Bušu 2002, Niksonu 1970, Kenediju 1962, Ruzveltu 1934. i Vilsonu 1914. godine.

Razlog su, često, vanredne okolnosti - Bušu je uspelo da poveća broj svojih pristalica u Senatu nakon 11. septembra, a Ruzveltu u vreme „nju dila„, kada je trebalo ublažiti posledice velike ekonomske krize.

Ovo su četvrti uzastopni izbori na sred mandata na kojima je jedan od dva doma prelašao u ruke opozicije, što je situacija koja nije zabeležena od Drugog svetakog rata.

To je dokaz nedostatka poverenja glasača u obe političke partije na vlasti.

U duboko podeljenoj zemlji kao što su Sjedinjene države danas, demokrate će iskoristiti većinu u Predstavničkom domu da blokiraju ključne odluke Trampove administracije i spreče ga da ponovo osvoji vlast 2020. godine.

Tramp, koji je do sada imao kontrolu u oba doma, moraće da pravi kompromise. Kontrola nad Senatom, koji se pita za Vrhovni sud i za imenovanje federalnih sudija, omogućava mu da nastavi da sprovodi svoju političku agendu.

Opozicioni Predstavnički dom će se truditi da mu smanji manevarski prostor i da istragama o ruskom uticaju na predsedničku kampanju 2016. godine izdejstvuje njegov opoziv.

Kada su im ruke vezane na domaćem terenu američki predsednici se okreću spoljnoj politici. Ukoliko ne postoji neka neposredna opasnost, spoljna politika je teren za nadmetanje demokrata i republikanaca, na kome aktuelni predsednik vidi priliku da se dodatno afirmiše. To često znači i da pokrene rat ili bar neku manju intervenciju, sa ciljem osvajanja brze pobede koja bi mu donela političke poene u zemlji.

Tramp je svoju spoljnu politiku usmerio ka ukidanju američkog trgovinskog deficita, rušenju starih i formiranju novih saveza sa devizom: „Amerika na prvom mestu„. Glavna odlika njegove politike ka svetu je ekonomski protekcionizam i izolacionizam. U tom smislu treba tumačiti i njegovu mrzovolju prema NATO-u i evropskim saveznicima, pre svega prema Nemačkoj, za koju smatra da ugrožava američke ekonomske interese.

To bi mogla da bude dobra vest za Istočnu i jugo-istočnu Evropu ukoliko dovede do zaustavljanja gomilanja američkih trupa i oružja u ovom delu Evrope.

Glavni Trampovi prijatelji u Evropi su italijanski ministar unutrašnjih poslova Mateo Salvini i mađarski premijer Viktor Orban, a ne francuski predsednik Emanuel Makron i britanska premijerka Tereza Mej. Na Bliskom istoku je njegov najveći saveznik Benjamin Netanjahu, a u Južnoj Americi novi predsednik Brazila, Žair Bolsonaro, koga su prozvali „brazilski Tramp”. Odnosi sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom su neodređeni:  izbegava da se sa njim javno prikazuje ali od početka pokazuje želju za saradnjom sa političarem koji odgovara njegovom stilu vođenja politike. Kontrola koju su demokrate preuzele u Predstavničkom domu dodatno će otežati ovu saradnju. Glavni američki rival je Kina i ona ima poseban tretman u njihovom strateškom planiranju.