I klevetala i podrepci – srpska varijanta autoritarnosti

Prolog

Koja zver najgadnije ujeda? Odgovor na ovo pitanje jedni pripisuju Diogenu a drugi Sokratu. Inače, odgvor je porazan po životinje jer najgadnije ujede smešta u ljudski rod: među divljim životinjama najgadnije ujeda – klevetnik, a među pitomim – ulizica. Možda je ovo razdvajanje klevetnika i ulizica bilo nekada, u antičko vreme. Danas su klevetnici i ulizice objedinjeni u liku „uspešnog“ političara na različitim novoima partijske i državne hijerarhije. Kleveću se svi redom, od doglavnika pa naniže. Poltroniše se poglavniku i svima ispod njega.

Poseban slučaj je svojevrsno klevetanje društvenih i politikih fenomena. Na primer, klevetanje demokratije, ne onakve kakvom se ona u stvarnosti dešava, već same ideje demokratije. Kleveta se svaki politički aktivizam, svaka politička partija, izbori kao takvi „jer su namešteni“, „jer je rezultat unapred poznat“, jer „on“ neće da na televiziji s nama razgovara“,  jer ne možemo da pobedimo a tako bi voleli. Vazdiže se apolitičnost, distanciranje od partija („ja nisam član nijedne partije“), bojkot izbora, „beli listići“…

Radnja

Cilj klevetanja je diskreditovanje odeđene ličnosti, određenih grupa, organizacija pa i pojedinih društvenh i političkih fenomena, uključiv i prethodnu vlast. Diskreditovanje stvara distancu između publike i objekta klevetanja što pak čini barem jedan uslov za prihvatanje rivala objekta klevetanja. Gubitak poverenja u osobu A, povećava šanse osobe B da zauzme mesto osobe koja je oklevetana, kompromitovana i diskreditovana.

Već sam naznačio objekte klevetanja i ulizivanja. To postaje mnogo jasnije i nama bliže na primeru politike i političkih ljudi. Difamiraju se politički protivnici iz drugih partija i politički konkurenti iz sopstvene partije. Opanjkavaju ljude iz drugih partija, a u svojim partijama ulizuju se svakome ko je na višem hijerarhijskom stepeniku. Kleveću na dole, ulizuju se prema gore. Analogno onome što je Teodor Adorno govorio o položaju bicikliste kao paraboli za autoritarnu ličnost – biciklista saginje glavu i kičmu, a pritiska i gazi od struka naniže. Slaba kičma, jake noge.

Lakoća klevetanja deluje privlačno; ne treba ti ni znanje, ni talenat, ni neka naročita sposobnost; kao da klevetanju ništa ne stoji na putu osim moralnih prepreka. A pošto znamo da oni kojima je stalo do morala ne treba da se bave političkim stvarima već crkvenim, onda je sve jasno.

Kad klevetnik pokaže drugu stranu svog lica, vidimo ulizicu (udvorica, uvlaka, poltron, podguzna muva, šlihtara, podrepaš, poniznik…). Lice se pokazuje jednima, a naličje drugima. 

Visokomoralni ljudi kažu da je prihvatljivije biti objekt pljuvanja nego pljuvati druge. Suprotno ovome neki tvrde da samo moralni mazohisti pre prihvataju da budu popljuvani, nego da pljuju druge. Pre verujem da je mazohistička crta prisutna kod onih koje gospodar popiša a oni to vide kao znak njegove pažnje.

Na strani sam onih ne znam koliko brojnih ljudi koji bi kada bi se prinudno našli u situaciji da biraju između toga da budu oklevetani ili da klevetaju druge, izabrali ovo prvo. Ljudski je izbor otrpeti klevetu iako nije politički probitačno. S druge strane, iako klevete mogu biti politički probitačne u ravni jedne ne-moralne politike, one su protivne autentičnoj ljudskoj prirodi. – Važno je ovo znati uoči beogradskih ali i svih drugih (ne)mogućih izbora.