Što smo bliži danu izbora sve je izrazitija podela na one među nama koji će glasati za Vučića i Naprednjake i na one među nama koji će glasati protiv Vučića i Naprednjaka. Na toj deobi svi insistiraju i oni koji će glasati za Vučića i oni koji će glasati protiv Vučića; o njoj  govore i  oni koji neće da izađu na izbore. I Vučić likuje: „Svi su protiv mene“, „Opet sam sam protiv svih, i pobediću!“. Uz likovanje ide i neka čudna ucena ili možda pretnja: „Ako se desi da pobedi Đilas, e onda ćete imati predsedničke izbore!

Lako se čovek odluči, pa zar nije prosto i zar nije jednostavno. Za ili protiv, raj ili pakao, dobro ili zlo, svetlost ili tama, Bog ili Sotona, Indijanci ili kauboji, Zvezda ili Partizan i svaki drugi manihejski dualizam – za ili protiv Vučića, vlast ili opozicija. 

Pitanje „A šta ćemo sutra?“, ostavljamo za prekosutra. A šta ćemo „6. oktobra?“. Mitologema o „Šestom oktobru dvehiljadite“ ni onda a ni posle nije sadržala odgovore na pitanje promene sistema, već se svela na neostvarivu želju za progonom političkih protivnika, lopova i kriminalaca. I upravo je takva redukcija politike društvenih promena ubrzo pokazala da nema  ništa od stvarnih promena u uslovima koji omogućavaju dostojanstveni rad i pristojan život. 

Dakle, da li imamo odgovor na pitanje: A šta ćemo 18. decembra? Da li je u aktuelnoj izbornoj kampanje, u „partijskoj ponudi“ bilo barem naznaka o promeni sistema a ne samo o promeni vlasnika fotelja? Bilo je, nije da nije bilo. Samo da i sada ne ostane na tome; da ne bude ono „Obećanje ludom radovanje“.

Bilo, ne ponovilo se!

Menjala se vlast i 1988. i 1990. i 2000. i 2012, a ima osnova očekivanje i da će se i ova sadašnja svevlast skorije promeniti. Nije se pak menjao društveni i politički sistem, ne računajući onu oficijelnu promenu 1990. godine. Promene su bile fiktivne, priče o promenama virtuelne, i stalno su prodavane karte za nepostojeći metro ili je u pitanju bila samo iznuđena trampa „nešto“ za „ništa“, ili obratno. 

Partokratija je rak rana partijskog i društvenog sistema koji u Srbiji opstaje već duže od tri decenije. Od tri ciklusa „partijskog pluralizma“, u dva ciklusa (1990-2000. i 2012-2023) nalazimo tipičnu partokratiju, a polovičnu u jednom ciklusu (2000-2012). 

Može da bude sporno ovo ubrajanje drugog ciklusa „partijskog pluralizma“ (2000-2012) u polovično partokratski tip vladavine. Ovde bih se pozvao na mišljenje Zagorke Golubović i Nebojše Popova sa njihovim validnim argumentima karakterizacije tipa vladavine u drugom ciklusu „partijskog pluralizna“. 

Gotovo pre 10 godina, u jednom odgovoru na pitanje Ivice Mladenovića, Zaga Golubović je rekla da su „vlasnici velikog kapitala osnovni arbitri u određivanju strukture i politike društva“, a o tom društvu ona govori kao o novom klasnom neoliberalnom potrošačkom društvu. I dodaje „Zato treba postaviti pitanje da li je postmoderna država partijska država privatnih vlasnika, budući da i u tim strukturama partije novih vlasnika vladaju scenom i to kao faktički upravljači sudbinom društava. A ’tajkuni’ su posrednici koji kupuju partije i time (iza scene) odlučuju o političkim programima i o smenjivanju i dovođenju novih vladajućih garnitura. Zato se može reći da je korupcija glavno političko a ne samo ekonomsko sredstvo društvenih tranzicija savremenog društva“. 

(Inače, intervju je izvorno objavljen u časopisu Novi Plamen,  broj 18-19. iz 2014. godine, a ponovljen je 13.3. 2019. povodom smrti Zage Golubović na sajtu Novog plamena - https://www.noviplamen.net/intervjui/postmoderna-drzava-je-partijska-drzava-privatnih-vlasnika/)

Nebojša Popov krajem zime 2012. godine izjavljuje da je put kojim ide tadašnje društvo “jedna varijanta puta u totalitarizam, a ne u demokratiju, i to u jednu varijantu totalitarističkog totalitarizma koji onima koji uživaju vlast nudi sve pogodnosti ovoga sveta kojih neće da se odreknu, a koji istovremeno sadrži i veliku dozu prezira prema narodu, ubeđenja da ga može uvek svojim lažima obmanjivati i dobijati glasove“ (https://www.slobodnaevropa.org/a/zaga_golubovic_pitaju_me_sta_je_to_sa_tadicem/24482901.html. – 13.2.2012).

Partokratiju obeležava suprematija jedne partije u datom društvu i hegemonija jednog čoveka u datoj partiji. Partokratija podrazumeva piramidalnu raspodelu vlasti i svake druge moći prvo u jednoj partiji a potom u datoj državi i društvu. Neofeudalni princip organizovanja vlasti učvršćuje piramidu odlučivanja, osigurava podelu „plena“, garantuje odanost onome koji je na vrhu piramide. Sve je to primetio Lav Trocki još početkom prošlog veka u jednom drugom kontekstu, govoreći o preuzimanju vlasti partijskog vrha  od partije kao celine, da bi potom sa koncentracijom vlasti u rukama sve manjeg broja partijskih ljudi, konačno na  vrhu piramide imali samo jednog čoveka, jednog „diktatora“. 

Domaću partokratiju, odnosno hegemon-partiju, u kontekstu izbora i odluke (stvarne ili fiktivne) većine naroda o tome ko će u narednom periodu imati vlast u Srbiji, obeležavaju sledeće tri značajke:

1. Suprematija (hegemonija ili hegemonistička suprematija) nad svim društvenim institucijama i nad sva tri oblika vlasti i nad svim organima tih vlasti.

2. Ideologija prikrivanja nelegalnih i nelegitimnih radnji putem verbalne odore karakteristične za  liberalnu demokratiju (politička mimikrija obeležava obe domaće hegemon-partije u prvom i trećem ciklusu monističkog pluralizma, a delimično i drugog ciklusa ); uz raspolaganje raznim načinima njene kontinuirane objava (pre svega u medijima pretvorenim u partijske biltene, naročito u trećem ciklusu). 

3. Aktiviranje kapaciteta za ucenu, podmićivanje i zastrašivanje birača i kapaciteta za krađu glasova, a verovatno i druge procedure osiguravanja izborne pobede hegemon-partije putem iznuđenih glasova.

Podmićivanje kao primer iznude glasova:

Podmićivanje penzionera: svaki penzioner će dobiti 20.000 dinara,

Podmićivanje korisnika socijalne pomoći: svaki po 20.000 dinara;

Podmićivanje srednjoškolaca: svaki će dobiti 10.000 dinara na račun svog roditelja,

Podmićivanje studenata: svaki student će dobiti studentsku karticu sa 1.000 dinara od PŠ.

Generalno gledano, konfrontacija partokratskih kartela je ključno obeležje višestranačkih izbora u Srbiji u poslednje tri i po decenije. Promene kartela na vlasti 1990, 2000 i 2012. godine desile su se uz obećanje da će upravo demokratski koncept organizacije društva i države zameniti dominaciju partija koje su „u prošlosti“ brale tantijeme monopola nad svim i svačim. Većina naroda kojem je dozlogrdila „prethodna vlast“ bi poverovala u obećanja o „zlatnom dobu“, o poplavi „meda i mleka“ i glasala bi za „promene“. Opet je bilo potrebno više od decenije da se većina naroda uveri da su jedino promenjeni vlasnici fotelja, ali ne i karakter vlasti*, niti život naroda koji je „izglasao promene“. 

* „Četvorogodišnja vladavina bilo koje ovdašnje vlade u zaista pravnoj državi imala bi za rezultat stotine hiljada godina zatvora. Kada se vlast promeni, međutim, niko ne poteže pitanje lopovluka i marifetluka prethodne garniture. Ne iz altruizma već iz čiste računice. Potegnemo li pitanje odgovornosti za nepočinstva, računaju novoinaugurisani, možda ćemo ubrati poneki poen kod sirotinje raje, ali kolo Fortune je nestalno, pa sutra, kada se oni drugi ’državotvorci’ vrate na vlast, lako se može desiti da i mi omastimo konopac ili da zaglavimo u prdekanu.“ (Basara, Svetislav. „Državotvorci“. Danas, 7.7.2009).

Reklo bi se da je u Srbiji na delu „kruženje partokratije“. Poput koncepta „kruženja elita“ koji je zastupao Vilfredo Pareto**, partokratski kartel koji osvaja vlast ima izražene sposobnosti („izražene rezudue“ kaže Pareto za elite) koje u sinergiji sa od kartela izgrađenom podrškom znatnog dela naroda, omogućavaju da se osvoji i zadrži vlast. Kao i kod Paretovih elita tako i kod naših partokratskih kartela vremenom dolazi do gubitka

** U stvari i partokratski karteli su svojevrsni tip elita i utoliko se mnogo toga što Pareto govori o elitama odnosi i na „naše“ partokratske kartele. Pri tom radi se o eliti sposobnih i spremnih da svoj privatni unteres postave kao vrhovni princip svog „političkog“ ponašanja ne uvažavajući pravne, moralne i bilo koje institucionalne norme. Radi se, dakle, i kakistokratskoj eliti u neofeudalnom sistemu. I upravo to je ključna karakteristika partokratske vladavine.

pomenute sposobnosti, a način vladanja („piramidalni voluntarizam“ – „neofeudalizam“ - kakistokratija) postaje transparentan što dovodi do gubitka podrške naroda i ako postoji kontra-kartel sa značajnim kapacitetom za osvajanje vlasti, dolazi do smene vladajućih partokratskih kartela.

„Partokratija je oblik (i put) povećanja moći užeg partijskog vođstva nad svim partijskim akterima i nad „kupljenim" nestranačkim ljudima. Davanje i ostajanje na položaju, pravljenje karijere, gotovo celokupna radna sudbina u datom trenutku - za relativno mnogo ljudi - zavisi od tog partijskog vrha. Partijski vrh ih „drži u šaci", a oni su pristali (izabrali) da „budu u šaci". Ne treba, pri tom, zaboraviti da pored partijskog vrha u „centrali" postoje partijski vrhovi na „na lokalu", tako da nije mali broj „zavisnika" ni kod partije sa tek nekoliko mesta u parlamentu ukoliko od nje zavisi koalicija“ (Mihailović, 2006).

Tvrdnji da Srbija ne sme da stane treba da prethodi uvid u pravac na kojem „ne sme da se stane“

Prihvatanje partokratije od strane naroda je u visokoj korelaciji sa autoritarnom orijentacijom tog istog naroda. Shodno ovome, a u kontekstu ovdašnjeg izrazitog prihvatanja vrednosti karakterističnih za autoritarnost, jasno je da na izborima startnu prednost imaju partije sa izrazitim pretenzijama na neofeudalno uređenje partije, države, društva… Naša istraživanja pokazuju da nešto veću sklonost ka ovom tipu vlasti i ovom tipu vladanja pokazuju autoritarno orijentisani pojedinci sa najčešće 11 i manje godina škole. Na drugoj strani od ovakve podrške birača partija-hegemona, nalaze se pojedinci pretežno demokratski orijentisani a oni su nešto češći među onima koji imaju 12 i više godina škole. 

Istraživanja koje je Demostat proletos obavio, pokazuju da je u grupi izborno opredeljenih građana u blagoj prednosti podrška demokratskoj opciji i prednost onih birači koji procenjuju da u Srbiji „stvari idu na gore“. Evo kako to izgleda proletos na primeru građana iz beogradskog regiona. Na pitanje „Kako idu stvari u Srbiji?“ 24 posto ispitanika je odgovorilo „na bolje“, a 30 posto je reklo „na gore“; 38 posto misli da „stvari stoje u mestu“, dok osam posto nije znalo da odgovori na ovo pitanje. 

Sve u svemu, zapitajmo se da li Srbija treba da stane ili da nastavi dosadašnjim putem, ako veći je broj ljudi misli da u Srbiji stvari idu na gore, nego broj ljudi koji misli da Srbija ide na bolje (30 prema 24 posto), a nisu zanemarljive ni one gotovo dve petine ispitanika koji misle da Srbija stoji u mestu. Shodno ovakvom raspoloženju naroda, Srbije ne da „ne sme da stane“, ona je već stala, ona stoji u mestu ili ide na gore! Očito da treba da krene drugim putem!