Tako je zamenik pomoćnika državnog sekretara SAD Metju Palmer novinarima u Zagrebu, gde je održao predavanje, definisao stav Vašingtona u odnosu na kosovsku krizu, ponovivši da Amerika želi da Kosovo ukine takse uvedene na robu iz Srbije i BiH kako bi se dijalog sa Beogradom ponovo pokrenuo. Bila je to jasna poruka kojom se još jednom stavlja do znanja da je za SAD najvažnije priznavanje nezavisnosti Kosova, a da je manje bitno da li će se do toga doći takozvanim razagraničenjem ili na neki drugi način.

Palmer je jedan od visokih zvaničnika koji su u samo desetak dana posetili Beograd i Prištinu ili saopštavali stavove u kojima su se odredjivali u odnosu na kosovski problem. Krajem februara Kosovo i Srbiju su posetili glavni direktor za evropske poslove Saveta za nacionalnu bezbednost Bele kuće Džon Erat i direktor za evropske poslove Saveta za nacionalnu bezbednost Vilijam Bred Berkli. Nije bilo mnogo detalja o rezultatima njihove posete, ali je izvesno da je reč o važnoj turneji čiji cilj je bio da se srpskim i kosovskim vlastima predoče stavovi Vašingtona i da se, u meri u kojoj je to moguće, utvrdi šta su te vlasti spremne da učine u narednim mesecima.

Prošle nedelje američki državni podsekretar za politička pitanja Dejvid Hejl, saradnik predsednika Donalda Trampa, takodje je posetio Beograd i Prištinu, ponovivši da je stav SAD da uzajamna održiva priznanja Kosova i Srbije treba da budu ključni deo sveobuhvatnog, obostrano korisnog sporazuma koji mora da doprinese regionalnoj stabilnosti. On se u Prištini sastao sa premijerom Kosova Ramušem Haradinajem, predsednikom Hašimom Tačijem i predsednikom parlamenta Kadrijem Veseljijem, kojima je ponovio i stav Vašingtona o taksama. Rekao je, takodje, da je u Beograd i Prištinu došao da proceni "najbolji način na koji SAD mogu da imaju konstruktivnu ulogu" u odnosima dve strane. 

I nemački zvaničnici, spoljnopolitički savetnik nemačke kancelarke Angele Merkel Jan Heker i njen savetnik za Balkan Matias Litenberg, početkom ove nedelje su došli u Beograd i Prištinu u pokušaju da utiču na spuštanje tenzija izmedju Kosova i Srbije. Prošle nedelje "Demostat" je, pozivajući se na obaveštene diplomatske izvore, objavio da se Namačka i dalje protivi razmeni teritorija, odnosno razgraničenju izmedju Srbije i Kosova i da u tom smislu podržava poziciju kosovskog premijera Ramuša Haradinaja. Nije jasno da li izmedju Berlina i Vašingtona, koji nema ništa protiv dogovora o razgraničenju, postoji koordinacija na ovu temu ili je reč o sukobu dva koncepta, pri čemu SAD i Nemačka nastoje, svaka za svoju opciju, da pribave podršku na terenu. U svakom slučaju, obe zemlje kao konačno rešenje vide medjusobno priznavanje

^{foto: BETA}

Pritisci

Sa Hekerom i Litenbergom sastao se i predsednik Aleksandar Vučić koji je u intervjuu TV prva datom nakon sastanka naglasio da je u razgovoru "rečeno da se od Srbije očekuje uzdržanost" i da je on potvrdio da će "Srbija delovati staloženo i biti uzdržana koliko god je to moguće". Vučić ostaje pri stavu da problem Kosova ne može da se reši tako što će Srbija da prizna Kosovo u sadašnjim granicama, naglašavajući da se "to neće dogoditi", ali da ne vidi mogućnost da se rešenje nadje na drugi način osim pregovorima. Shodno tome, priznavanje kosovske nezavisnosti bi, makar teoretski, moglo da bude prihvatljivo ukoliko dodje do promene granica. A saglasnosti na tu temo još nema ni izmedju Beograda i Prištine, ni izmedju važnih medjunarodnih aktera.

Važan igrač u celoj priči je i Rusija, ali mogućnosti da Srbija dobije neku konkretnu i efikasnu podršku i zaštitu od Moskve su veoma male. Ruski novinar i pisac Sergej Grizunov  je u prošlonedeljnom intervjuu za Fonet rekao da se između Moskve i Vašingtona "održava konstantna komunikacija na temu Kosova”. On kaže da budućnost Srbije vidi u Evropskoj uniji (EU), pa "zašto da ne" i u NATO. Naveo je, takodje, da smatra da je Tači “ostvario direktan nivo komunikacije” sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom sa kojim se i ranije sretao.

Grizunov nije deo vladajućeg establišmenta u Moskvi, ali slovi kao odličan poznavalac tamošnjih prilika i poznavalac odnosa Rusije sa Balkanom. Njegova izjava se može uzeti kao još jedna potvrda stava da Rusija ima svoje interese u kojima je Balkan samo jedan, i to ne najvažniji region. Shodno tome, stav Moskve prema kosovskom problemu u većoj meri je stvar odnosa izmedju Rusije i SAD, nego izmedju Srbije i Rusije. U takvim uslovima Vučić i nema drugog izbora nego da se drži stava da problem može da se rešava isključivo pregovorima i da Srbija treba da bude "staložena i uzdržana".

Srbija sada priželjkuje konkretne predloge, odnosno da "dobije nešto", ali svetske sile, uprkos pojačanom interesovanju za skoro rešavanje kosovskog problema, misle o sopstvenim interesima i odonosima, držeći se stava da Beograd i Priština treba da se dogovore. Srbija nema ni sprovodiv plan ni izglednu i snažnu medjunarodnu podršku za korake koje će preduzeti ukoliko ne dobije to “nešto”. Amerika je jasno rekla da traži priznavanje Kosova, a Rusija reaguje "staloženo". Srbija, naravno, može da obije priznavanje, ali efekti odbijanja neće biti veliki, naročito ukoliko bi Rusija i Amerika postigle neki dogovor u vezi sa statusom Kosova u UN.

Ograničenja

Ozbiljan problem za srpske vlasti je i dalje činjenica da imaju znatno manji manevarski prostor nego što ga ima Kosovo i da moraju da se neprekidno bave "gašenjem požara" čiji intenzitet zavisi i od Prištine. Kosovo je suočeno sa pritiskom da ukine carine na robu iz Srbije i BiH i tako omogući nastavak dijaloga, ali odbija da to učini, ne trpeći za sada nikakve posledice. Uz to, kosovski parlament je izglasao platformu za pregovore sa Srbijom u kojoj su istaknuti maksimalistički ciljevi. Vučić je na sastanku sa Hejlom, kako je navedeno u saopštenju iz njegovog kabineta, rekao da prištinska platforma za dijalog “u suštini predstavlja odluku Prištine da prekine dijalog sa Beogradom”. 

Platforma kosovskog parlamenta je, zapravo, poslužila srpskim vlastima kao povod da pažnju domaće publike usmere na kosovske vlasti, dok je američki stav o neophodnosti priznavanja kosovske nezavisnosti ostao u drugom planu. Vladajući srpski blok se očigledno oseća “sateranim u ćošak” i ima sve više teškoća u nastojanju da se odupre pritiscima za što skoriji dogovor sa Prištinom. Svestan svoje pozicije, Vučić i ne pokušava da optuži ili kritikuje SAD, ograničivši se na napade na Prištinu.

Ali, kritike iz Beograda ne mogu ozbiljnije uticati na medjunarodne aktere. Budući da je od uticajnih zemalja sveta priznato kao nezavisna država, Kosovo ima pravo da raspravlja i odlučuje o okvirima za pregovore, a na Srbiji je da se bori za svoju poziciju i utvrdjuje i promoviše svoju platformu. Vladajući srpski blok nije smeo ranije (a ne sme ni sada) da temu Kosova stavi na dnevni red srpskog parlamenta, uprkos činjenici da tamo ima gotovo dvotrećinsku većinu koju kontroliše u punoj meri. Vučić s pravom strahuje da će oponenti iskoristiti priliku da ga optuže za “prodaju” Kosova i time umanje njegovu popularnost kod birača.

Osim toga, srpski predsednik u minulim godinama nije uspeo da nadje nijednog ozbiljnijeg saveznika medju proevropski orijentisanim strankama sprske opozicije koje bi sada mogle, eventualno, da ga podrže. Umesto toge, insistirao je (a i danas insistira) na stavu da je opozicija “lopovska” i “izdajnička”. Sada nema nikakvih izgleda da srpski vladajući blok promeni odnos snaga i stvori povoljnije uslove za argumentovanu raspravu o budućnosti zemlje, a time i utvrdjivanje jasne platforme za pregovore koja bi dobila široku podršku.