Od nacionalizma do patriotizma

Poslednje predavanje Zorana Đinđića, održano studentima banjalučkog univerziteta 21.02.2003, datuma koji pamtimo po pokušaju atentata kod hale Limes.

Od nacionalizma do patriotizma
foto: Stanislav Milojković

Od nacionalizma do patriotizma

Poslednje predavanje Zorana Đinđića, održano studentima banjalučkog univerziteta 21.02.2003, datuma koji pamtimo po pokušaju atentata kod hale Limes.

autor teksta
Peščanik | Peščanik | Beograd 18. Aug 2017 | Dijalog

 

Ovo nije predavanje u naučnom smislu, nije ni govor u tradicionalnom smislu, nego je naprosto pokušaj da se jedna tema osvetli sa jedne možda neobične strane i dopuni argumentima. Banski Dvori u Banjaluci su dobro mesto da se pokrene proces razmišljanja koji će možda nekima od vas doneti pomak u razumevanju stvari bitnih za vaš život.

Suština svih organizovanih sistema, bilo da su pojedinačna živa bića ili zajednice, države ili društva, je to da se nalaze u nekom okruženju koje na bitan način utiče na sudbinu, opstanak, uspešnost tog organizma. Veoma je važno za taj organizam ili organizaciju da razume svoje okruženje, da, ako je moguće, ustanovi neke pravilnosti u ponašanju tog svog okruženja i da mu se prilagodi.

Naravno, postoje retki izuzeci, kada je organizam u stanju da toliko utiče na svoje okruženje da mu uopšte nije važno šta se u tom okruženju dešava, jer ga on definiše. Primer je Amerika danas, organizam koji smatra da uopšte nije bitno šta se događa u svetu, koji je prirodno okruženje te zemlje, nego smatra da je ta zemlja toliko moćna da može oblikovati i dizajnirati svoje vlastito okruženje.

U istoriji su se nekoliko puta pojavili takvi primeri, koji su vodili sudaru sa realnošću. Ispostavilo se da nijedan organizam, bilo da je država ili ideologija nije dovoljno moćan da kontroliše svoje okruženje. Svako ko je to pokušao, na kraju je propao, od Rimskog carstva do danas. Još je Čarls Darvin kao veliko saznanje formulisao: “U surovoj borbi za opstanak uspevaju, ne ni najveći ni najjači ni najpametniji, nego oni koji se najbrže prilagođavaju promenama u svom okruženju”. To je formula uspeha.

Onaj ko misli da je njegovo okruženje samo pozornica na kojoj on definiše svoja pravila, izvesno vreme može da živi u toj iluziji. Posle izvesnog vremena on se sudara sa posledicama svoje arogancije i na kraju strada. Znači, suština je u tome da svaka zajednica realistično shvati svoje mesto u jednom mnogo većem sistemu koncentričnih krugova: tu je najpre njegov region, zatim šira zajednica, kontinent, pa potom celo čovečanstvo. Važno je pokušati da se otkrije koje su ravnomernosti i zakonomernosti u ponašanju tog okruženja i iskoristiti ih za svoj interes. Treba naći svoje mesto. Onaj ko se tome slepo suprotstavlja, na kraju strada kao Don Kihot koji se bori sa vetrenjačama.

Nije dobro ni kada zajednica naprosto parazitira na logici svog okruženja. Ona treba da živi svoj individualni život, ali tako da izbegne opasnosti koje ne može da savlada. Neizbežno je da ona ponekad dobije i poneki udarac, jer se ne može sve predvideti i često se dešavaju neočekivane stvari.

To je neka opšta teorija društva i koliko god izgledala trivijalno, vrlo je poučna, jer smo je mi kao narod često zanemarivali i tražili opravdanje u tome da mi nismo ovde, u ovome svetu, jer smo nebeski narod i za nas pravila ovoga sveta ne važe. I tako smo plaćali ovozemaljsku cenu za teoriju kojom smo želeli da pokažemo da mi nismo ovozemaljski. Uvek je merodavna ona rampa, na kojoj vam naplate cenu. Ako se ona nalazi na zemlji, onda ste vi zemaljski putnik. Ako letite po nebu kao anđeo, onda ne plaćate putarinu i u principu nemate troškova. Čim postoje troškovi, to znači da ste vi ste uključeni u jedan materijalni sistem, a to znači da morate da predviđate da li su troškovi putovanja previsoki.

Okruženje u kojem živimo ima neke svoje pravilnosti, koje su se formirale kroz vekove. To nije haos sa kojim se mi svakoga dana susrećemo. Svako okruženje poseduje određene zakonomernosti koje, ako ih pratite i pažljivo studirate, mogu da vam pomognu da se orijentišete i da predvidite šta će se događati. Znači, 89-e godine nije bilo teško predvideti propast komunističke ideologije u svim njenim elementima, i ekonomskom, i političkom, i ideološkom i nije bilo teško tada shvatiti šta će dominirati poslednjom decenijom 20. veka i kako će se težište svetskih događaja pomeriti sa sukoba velikih ideologija i blokova na globalnu konkurenciju i na ekonomiju zasnovanu na informatičkoj tehnologiji.

To nije bilo teško predvideti, ali mnogi ljudi koji su vodili narode nisu to predvideli i zbog toga su mnogi narodi stradali, jer su bili vođeni starim idejama i pretpostavkom da svetom još uvek vladaju stare zakonomernosti. To je kao da imate mapu grada na kojoj su ucrtane sve ulice, ali je to mapa arheoloških iskopina grada koji je tu postojao pre hiljadu godina. Kada se sa tom mapom u rukama vozite gradom koji je na tom mestu danas, logično je da ćete skrenuti u pogrešne ulice, da ćete zalutati i da nećete stići na cilj.

Tako želim da obrazložim stav da postoje određeni trendovi u nečemu što se zove svet, u nečemu što se zove čovečanstvo i da je za svaki narod i za svaku naciju koja želi da uspe u tom okuženju važno da razume te trendove. Ako nije dovoljno jaka da se tome suprotstavi, da promeni i nametne svoje trendove, mora da razmišlja o tome kako da se prilagodi i kako da ih iskoristi za svoje interese – svoje male interese u velikom svetu.

U poslednjih sto ili dvesta godina mogu se primetiti trendovi koji su u nauci analizirani i istraživani, koji su bitni i obuhvatni, toliko da se mogu nazvati megatrendovima, nečim što zaista utiče na sudbinu celog čovečanstva i što menja i redizajnira oblik društva na zemaljskoj kugli. Znači, to nije nešto sitno, prolazno, nego nešto što zaista menja faze razvoja ljudskoga roda.

U 19. veku se desio prelazak od agrarnog ka industrijskom, u 20. veku od industrijskog ka informatičkom društvu. To izaziva ogromne promene u mentalitetu, načinu ponašanja i razmišljanja ljudi. Menjaju se instrumenti i oruđa kojima se služe da bi zadovoljili svoje potrebe i menjaju se kvalifikacije neophodne da bi u tome bili uspešni. Ono što je nacije i pojedince činilo uspešnim u industrijskom društvu, nije dovoljno za njihov uspeh u informatičkom društvu.

Drugi veliki megatrend je takođe u oblasti ekonomije – prelazak sa proizvodne ekonomije na ekonomiju usluga, koji izaziva velike promene u strukturi društva. Postoji možda desetak karakterističnih tendencija koje menjaju strukturu društva, strukturu institucija i strukturu svesti i naravno, iziskuju drugačiji način ponašanja da bi društvo bilo uspešno. Recimo, nužan je prelazak od nacionalne ekonomije ka svetskoj, od zatvorenih malih tržišta ka konkurenciji u jednom svetu u kojem na svakom mestu na zemaljskoj kugli ljudi danas mogu da proizvedu šta žele.

Znači, više nema privilegije ni za jedan deo sveta, ni za jedan narod, ni za jednu ekonomiju. Svaka ekonomija danas na svetu može da proizvodi iste stvari. Sada se postavlja pitanje šta možemo mi da proizvedemo bolje, uspešnije, brže, kvalitetnije, jeftinije, da bi bili konkurentni u odnosu na to što se proizvodi u Kini, Rusiji, Brazilu ili Evopskoj Uniji. To je nešto sasvim novo, stvara ogroman pritisak svetske konkurencije i iziskuje pripremu vlastitih kapaciteta i potencijala za oštru međunarodnu konkurenciju.

Zamislite da vaši fudbalski klubovi igraju u ligi u kojoj su Manchester United, Sao Paolo, Milan i svi svetski klubovi. Ako želite da dobijete utakmicu, to iziskuje ogromne pripreme, trening i sasvim drugi pristup igri. Znači, lako je biti prvi u seoskoj ligi, ali postavlja se pitanje da li će u 21. veku seoske lige uopšte postojati ili će sve biti jedna liga u kojoj možete biti ili među najboljima ili na začelju. Ili ste najbolji ili ste najgori, postoje samo uspešni i neuspešni.

Više ne postoji istok-zapad, komunisti-kapitalisti, katolici-pravoslavni, ovi ili oni. Postoje uspešni ili neuspešni. I to je svetska liga 21. veka. Pre svega u ekonomiji, a onda naravno i u idejama, u inovacijama, u kvalitetu institucija i u svemu drugome što prati taj trend. Takođe postoji i trend od centralizacije ka decentralizaciji, od toga da su se odluke ranije donosile na hijerarhizovan način, u jednom centru, i da su ih onda drugi nivoi organizacije društva samo sprovodili, ka tome da se one delegiraju, da dolazi do decentralizuje i da se odluke donose na nivou društva blizu građanima, koji mogu da ih kontrolišu i da ponašanje tih organa tretiraju kao servis koji služi građanima, a ne kao sprovođenje neke volje vlasti.

Ako pogledate ovo o čemu ja sada govorim, videćete da se zapravo radi o promeni nečega što je bilo statično ka nečemu što je fleksibilno, pokretno i što počiva na komunikaciji, na brzini, na snalaženju, nečemu što bismo mogli da nazovemo procedura umesto supstance.

Naravno, postavlja se pitanje šta se u tom procesu događa sa narodima i nacijama. Očigledno je da se ono što smo preneli iz evropske i svetske prošlosti, a to su čvrsto definisani suvereniteti, države sa svojim vladama, sa svojim nadležnostima, postepeno utapa u ovaj jedan drugačiji opšti trend.

Na ekonomiju jedne zemlje danas više uticaja imaju MMF i Svetska banka ili američke federalne rezerve, nego što ima ekonomska politika jedne zemlje, jer sve što se događa na svetskom finansijskom tržištu dugoročno više utiče na ekonomsku politiku jedne zemlje od uticaja jedne njene vlade. Znači, više nema ekonomskog suvereniteta jedne zemlje. Slično je i sa politikom.

Udruživanje u Evropsku uniju praktično vodi odricanju od velikog dela državnog suvereniteta pojedinih država. One su se udružile, taj proces integracije obuhvata sve veći broj država, sa krajnjim rezultatom da će za dvadeset, trideset ili pedeset godina postojati svetska vlada, koja će se bazirati na dobrovoljnom odustajanju od državnih suvereniteta stotina država. Ali bila bi velika iluzija iz toga zaključiti da time nacionalni interesi i države nestaju. Ne, one se samo transformišu i prilagođavaju ovim trendovima koje sam opisao, ali neće doći do onoga o čemu je Kant sanjao u svom eseju o večnom miru ili o čemu je Marks sanjao – proleteri svih zemalja, ujedinite se.

Svi smo isti, nema granica, nema nacija, nema država, čovečanstvo je jedna nacija. Ne, mislim da će u narednih sto godina nosioci i glavna pravna lica i entiteti ipak biti države i nacije koje su organizovane u te države. Ako je megatrend u poslednjih sto godina bio u rastakanju onoga što je bilo stabilno, čvrsto, statično, postavlja se pitanje kolektivnog identiteta. Šta se događa sa nacionalnim identitetom unutar jedne države, koji se definiše kao interes koji na tom svetskom tržištu mora da bude branjen, štićen?

foto: Stanislav Milojković

Ja mislim da se to može opisati kao prelazak od nacionalizma ka patriotizmu, pri čemu je nacionalizam izraz kolektivnog identiteta u jednom relativno statičnom društvu. Mislim da je pogrešno smatrati da razvoj u domenu modernizacije od nacionalizma vodi ka internacionalizmu. Znači, pandan nacionalizmu nije internacionalizam. Ako je nacionalizam kolektivni identitet jednog statičnog i u principu ruralno-industrijskog društva, onda ne znači da se kolektivni identitet jednog modernog društva izražava kroz internacionalizam. Internacionalizam je na potpuno drugom koloseku. On funkcionalno ne zadovoljava potrebu za identitetom, koji je zadovoljavao nacionalizam u jednom drugom tipu društva. Mislim da je pravi pandan nacionalizmu – patriotizam.

Ako obratimo pažnju na strukturu koja je prisutna u svim ovim procesima, ako želimo da je prenesemo na proces formiranja kolektivne svesti, karakteristika nacionalizma, njegova supstancijalnost je da se on odnosi na etničku ili neku drugu pripadnost. On je statičan, on polarizuje, nije komunikativan, ne može da se uključi u konkurenciju, u razmenu, što je uslov za uspeh u modernom društvu. On je karakterističan za zauzimanje pozicija i busija u statičnim društvima.

Taj vid kolektivne svesti zaista postoji samo u onim društvima koja su zaustavljena u svom razvoju. Ona postoje u regijama u kojima se proces modernizacije nije normalno odvijao, nego je imao određene istorijske blokade i zastoje. Kao posledicu toga imamo društvenu strukturu, koja kao svoj kolektivni identitet proizvodi jedno statičko osećanje, kao što je osećanje nacionalizma.

Druga stvar koja je tu bitna je da su za nacionalizam merodavni motivi. Za patriotizam su merodavni rezultati i posledice. I to je osnovna razlika takođe između tradicionalnih i modernih društava. Znači, imate istorijske primere nacionalizama koji su želeći da je unaprede – uništili svoju naciju. Ali to im nije mana. U toj slici sveta najvažnije je bilo da li su oni imali nameru da pomognu svoju naciju. Ako su oni imali nameru i mogu da dokažu da su je imali, oni su našli svoje opravdanje. Oni kažu – mi smo iskreno hteli sve najbolje, ali na kraju se sve završilo loše za našu naciju, ali nismo mi krivi nego su krive okolnosti.

Ako se setite početka ove priče, okolnosti su takođe deo planiranja. Ako biste vi planirali tako kao da ne postoji svet nego da postojite samo vi, onda ste vi Bog, a ako ste Bog, onda nema rasprave. Ali ako niste Bog, onda uvek postoji okruženje u kojem morate da planirate svoju strategiju, i ako to okruženje na kraju odbije vašu strategiju i dovede vas do neuspeha, onda ste krivi vi, a nije kriv taj svet. Znači, ako ne uspete da se snađete u jednom okruženju, za to nije kriva priroda. A međunarodna politika vam je kao priroda. Oluje, tornada, poplave, sve se to dešava i tu nema baš mnogo moralnih razmišljanja. Tu postoje odnosi snaga, sila i vi to treba da razumete i kroz sve to nekako da prođete, a da ne nastradate. Onaj ko moralizuje tu situaciju, na kraju dobije po glavi. On je ili naivan ili nesposoban.

To je, zapravo, karakteristika tih tradicionalnih društava, u kojima se ono što je upravljanje društvom moralizuje ili ideologizuje. I u kojima se kaže – mi želimo nešto, mi imamo dobre namere, mi imamo dobre motive, a da li ćemo uspeti, to ne zavisi od nas, to zavisi od nečega drugog. Pa ako ne uspemo, onda kažemo – verovatno postoji neka svetska zavera, koja je naumila da sve naše namere osujeti. I onda smo mirni, jer smo našli obrazloženje zašto nikada ne uspevamo.

Međutim, ako kolektivni identitet baziramo na jednom modernom obliku, kao što je patriotizam, onda ćemo umesto etike namera imati etiku odgovornosti. Umesto da obrazlažemo šta smo mi hteli i zašto su rezultati takvi kakvi su, umesto da držimo moralne govore o tome kako smo mi dobri i kakva sve prava imamo, vršićemo detaljne analize svojih šansi da ono što želimo uspe. Bićemo odgovorni za posledice, a ne tražiti opravdanje za motive. I to je ta ogromna razlika. Na toj razlici se lomi pitanje da li mi kao srpski narod možemo da uđemo u 21. vek sa jednom modernom formom kolektivnog identiteta. Da li ćemo pokušati da izgradimo neke mehanizme modernih društava u industriji, u privredi, u institucijama, a u svojoj svesti ćemo zadržati jedan arhaični vid kolektivnog identiteta, koji će se bazirati na tom moralističkom pristupu, gde odgovornost nikada nije na onima koji sprovode neku aktivnost, nego je uvek na okruženju, koje možda neće prihvatiti tu aktivnost nego će je odbiti.

Znači, jako je važno da se nekom refleksijom naše istorije vidi koji su to razlozi zbog kojih smo često doživljavali neuspehe. Ako mislimo da su nam drugi krivi za sve, to je pozicija koja u priličnoj meri garantuje da ćemo u budućnosti doživljavati ono što smo doživljavali u prošlosti. Ako prilazite jednom problemu na isti način, možete da očekujete da ćete dobiti isti rezultat koji ste dobijali i ranije. Ako je taj rezultat bio loš, menjajte pristup. Ako nećete da menjate pristup, nemojte da se žalite što ćete opet imati iste rezultate.

Ako želimo da budemo uspešniji u 21. veku nego što smo bili u 20. veku, mi moramo da redefinišemo svoj odnos prema sebi i prema svom okruženju analizom trendova koji se događaju u svetu.

Stepen demokratičnosti u smislu učešća i participacije građana u donošenju odluka nikada nije bio veći u istoriji čovečanstva nego što je danas. To su neke realne činjenice. Ponekad to smetnemo sa uma, jer imamo puno primera zloupotreba, ali u relativnom smislu, danas se vlast manje zloupotrebljava nego ikada u istoriji. I imidž vlasti je danas gori nego ikada u istoriji, zbog toga što postoji jedna demokratska svest koja ne toleriše ni namanje zloupotrebe, čak ni priču o zloupotrebama, što ne znači da nema zemalja u kojima postoje velike zloupotrebe i što ne znači da se ovo što govorim odnosi baš na sve zemlje. Ali mislim da ne treba biti pesimista, jer je politika ipak nešto plemenito.

nastaviće se ...

Komentari
demostat komentari

Miomir Kaluđerović

Mnogo dobar tekst! Odavno nisam čitao tekst u jednom dahu imajući u vidu da nije kratak. Kad čovek prođe u svojim razmišljanjima kroz retrospektivu istorije onda shvati da autor sve obrazlaže jakim argumentima. Jedva čekam nastavak. 16. Aug 2017
Dijalog
Presija: Poseta Erdogana, Reprezentacija, Blejdraner
Presija: Poseta Erdogana, Reprezentacija, Blejdraner

U ovom izdanju Presije, o političkom događaju nedelje, poseti predsednika...

Od Fljamurtarija do Skenderbega
Od Fljamurtarija do Skenderbega

Podsetio si kako ste vi Albanci dočekali euforično američkog predsednika DŽo...

"Volite Otadžbinu kao što Albanci vole Ameriku"
"Volite Otadžbinu kao što Albanci vole Ameriku"

Dragi Zorane, Čitajući tvoje pismo, nasmešio sam se u trenutku kada si...

Odnos tavorenja i taljiganja
Odnos tavorenja i taljiganja

Tvoj stav da se Srbi i Albanci nisu rodili da bi bili neprijatelji, izazvao je u...

I Albancima i Srbima je potrebna katarza
I Albancima i Srbima je potrebna katarza

Osećao sam da sam pozvan da učestvujem u „jednoj pionirskoj avanturi&ldq...

NAJČITANIJE
Seća li se Vučić Desnice?
Seća li se Vučić Desnice?

Vladimir Jugović je otprilike pitao Miloševića da li se nekad bavio spo...

Predsednik Demokrata Crne Gore ekskluzivno za Demostat
Predsednik Demokrata Crne Gore ekskluzivno za Demostat

  U junskom istraživanju crnogorskog Centra za demokratiju i ljudska pr...

Sindikalni interes iznad partijskog
Sindikalni interes iznad partijskog

Položaj i tretman  sindikata u Nemačkoj je nesporno među najboljima u Ev...

Novi nemački plan za Balkan: Berlin plus – "soft 1948"
Novi nemački plan za Balkan: Berlin plus – "soft 1948"

  Plan je obznanio 31. maja nemački šef diplomatije Zigmar Gabri...

Od nacionalizma do patriotizma
Od nacionalizma do patriotizma

  Ovo nije predavanje u naučnom smislu, nije ni govor u tradicionalnom sm...

2017. Sva prava zadržana.
Zabranjeno je svako kopiranje sadržaja sajta.

Izrada sajta Creative Web