Osobenost jugoslovenskog socijalističkog modela, autohtonost revolucije iz koje je iznikao, njegov “liberalni” samoupravni “imidž”, politika “nesvrstavanja” kojom se Jugoslavija reprezentovala u svetu, plebiscitarna podrška naroda Titu, kao i jaka patriotska homogenizacija oko Tita 1948, u vreme sukoba sa Staljinom, pružili su argumente da se jugoslovenska verzija socijalizma tumači kao nešto ekskluzivno, bitno različito od stereotipnog shvatanja komunističkih država na osnovu izgleda socijalizma u uniformisanim sistemima istoka Evrope koji su svi odreda bili nezgrapno preslikani modeli sovjetskog realnog socijalizma.

Komentator “Njujork Tajmsa” C. L. Sulcberger čak je 1958. podsetio Tita da se jugoslovenski komunizam u Americi smatra, u nedostatku boljeg termina, za “nacionalni komunizam”. Tito je kategorički odbacio aluzije na jugoslovensko skretanje sa internacionalizma:

“Na ovo pitanje moram da odgovorim da nacionalnog komunizma nema. I jugoslovenski komunisti su internacionalisti! Radi se samo o tome da, prema našem shvatanju, komunisti u raznim zemljama koje grade socijalizam imaju i izvesne specifične uslove u kojima izgrađuju nov unutrašnji društveni sistem. To ne znači da su sistemi različiti, već samo da su različiti putevi koji vode ka jednom socijalističkom sistemu. Zbog toga to ne treba nazivati nacionalnim komunizmom” (Tito 1980, str. 107).

Iako se deklarisao kao internacionalista Tito je bio protiv stvaranja nove internacionalne organizacije komunističkih partija, jer je, poučen iskustvima u odnosima sa Kominternom i Informbiroom, opravdano sumnjao da bi se i neka nova internacionala lako mogla deformisati u instrument sovjetske hegemonije. Preko nje bila bi ugrožena autonomnost jugoslovenske partije, kao i državni suverenitet. Time bi bio narušen i Titov neprikosnoveni autoritet i lična vlast, jer bi u takvoj organizaciji on morao da se povinuje hijerarhijskom ustrojstvu koje bi na vrh piramide moći sigurno izbacilo najmoćniji partiju i njenog lidera, a to bi opet značilo sovjetsku dominaciju:

”Ja smatram da je nepotrebno stvaranje nekog takvog organizma. Jer, dosad se pokazalo da su ti organizmi obično dolazili do stepena na kome su postajali kočnica daljeg pravilnog razvoja. Oni nisu vezani sa stvarnošću, oni takoreći nisu u toku stvari, u toku razvitka i svih uopšte specifičnih uslova u svakoj zemlji posebice. To se tiče i nedavno raspuštenog Kominforma, a tiče se isto tako i Socijalističke internacionale” (Tito 1980, str. 57).

Titovu političku aktivnost karakteriše dosledna i sistematska borba za izgradnju i očuvanje partijske monolitnosti, borba protiv frakcionaštva, trockizma, revizionizma, oportunizma itd:

“Za našu Partiju koja se tada nalazila usred oštrih klasnih sudara i društvenih borbi, bilo je osnovno jačati jedinstvo revolucionarnog radničkog pokreta, jačati ulogu i autoritet Partije kao avangardne snage... Braneći potrebu jedinstva pokreta i braneći liniju revolucije, mi smo opravdano udarili protiv svega onoga što je slabilo to jedinstvo, bez obzira na subjektivne namjere pojedinih ljudi” (Tito 1981, tom. 1, predgovor).

Takvi stavovi logično su morali dovesti do gušenja unutarpartijskog pluralizma u mišljenju. Granitno jedinstvo partije za Tita je preduslov svake uspešne akcije:

”...To jedinstvo stečeno je poslije dugotrajnih napora i borbe protiv raznih frakcija i grupa koje su kroz dugi niz godina razjedale partijski organizam, poslije borbe za čistotu Partije, za teoretsko i političko uzdizanje članstva, za boljševizaciju naše Partije... (Tito 1959, tom. 3, str. 284-285).

U javnim nastupima Tito je konstantno etiketirao frakcionaštvo, proglašavajući ga za glavnu prepreku partijskom jedinstvu i i akcionoj sposobnosti:

“Ono što je najteže pogodilo našu Partiju bila je frakcionaška borba, koja se do 1937. godine neprekidno odvijala i onemogućavala da se naša Partija izgradi kao monolitna, idejno jedinstvena i dobro organizovana marksistička partija...” (Tito 1959, tom. 1, str. XV-XIX) “Teško mi je bilo, na primjer, kad sam vidio da naša Partija, 1937. godine stoji pred raspuštanjem, to jest kada je Kominterna htjela da je raspusti. Teško mi je bilo kad sam vidio da su frakcionaške borbe dovele Partiju zaista do ruba njene propasti. Bili su to teški trenuci...” (Tito 1980, str. 72).

U komunističkom shvatanju politike, monopol vlasti podrazumevao je i monopol u ideološkoj sferi. Alternativno i kritičko tumačenje doktrine lako je moglo da ugrozi neprikosnoveni autoritet partijskog vođe koji je sebe predstavljao kao doslednog nastavljača autentične marksističke misli. Zahteve za monolitnim jedinstvom partije Tito nikada nije bitnije korigovao jer bi, između ostalog, time rizikovao slabljenje svoje liderske moći, a i prilikom rehabilitacije pojedinih komunista bio je obazriv. Na primer, mada je želeo posle 1948. da povuče razliku između surovog egzekutora – Staljina i sebe kao vođe koji vodi računa o “drugovima”, Tito nikada nije rehabilitovao Lava Trockog usled njegovog tolerantnog stava prema frakcijskom grupisanju.

Govoreći o Titu, Ljubomir Tadić tvrdi da je “kod nas u jednoj ličnosti bio spojen autoritet nepogrešivog učitelja i moć vladara, dakle, “autoritas” i “potestas” svetovne vlasti” (Simić 1989, str.9).

Titova odbojnost prema revizionističkim atributima do izražaja je došla i posle 1984. i sukoba sa Staljinom. Naime, na Zapadu je u jednom periodu bilo izraženo mišljenje da je jugoslovenska verzija socijalizma “protestantskog” tipa, da je u pitanju reintepretacija “dogme”, ako ne čak i nova ideološka doktrina – “titoizam”. Tito je upoređivan sa Luterom dok je Staljin bio u nekoj “inkvizitorskoj” odori ili “papskoj” ulozi. Tito je energično odbacivao takve analogije i tumačenja svog otpora sovjetskom ekspanzionizmu:

“Titoizam kao odvojena ideološka linija ne postoji. Postaviti to kao ideologiju bilo bi glupo. Ne govorim to iz skromnosti. Jednostavno, mi ništa nismo dodali markisističko-lenjinističkoj doktrini. Mi smo samo primjenili tu doktrinu u skladu s našom vlastitom situacijom. Pošto tu nema ničeg novog, nema ni nove ideologije. Ako bi “titoizam” postao ideološkom linijom, mi bismo postali revizionisti, mi bismo se odrekli marksizma. Mi smo marksisti, ja, sam marksist, pa prema tome ne mogu biti “titoist”. Staljin je revizionist: On je taj koji je skrenuo s puta marksizma. “Titoizam” kao doktrina ne postoji... Ono što postoji u našoj zemlji je socijalizam i ne može se zvati “titoizam” (Dedijer 1980, str. 667-668). Ja se uvijek borim protiv toga termina “titoizam”, govorio je Tito 1968. (Tito 1980, str. 323).

Takođe, samoupravne inovacije u privredi i društvu Tito je želeo da prikaže kao doslednu primenu autentičnog Marksovog učenja, a ne kao revizionističke modifikacije ili kao sastavni deo neke nove ideološke doktrine – titoizma:

”Naši radnički savjeti stvoreni su na idejnoj podlozi marksizma, koji se primenjuje u jugoslovenskoj praksi. To nije nekakav naš izum, već je to dosljedna primjena marksističke teorije o podruštvljavanju sredstava za proizvodnju, to jest sistem u kome sredstvima za proizvodnju upravljanju sami proizvođači” (Tito 1980, str. 108-109).

Iako je često isticao svoje marksističko ubeđenje, u teoretskim raspravama Tito je, kako kaže Milovan Đilas, stajao po strani, i to “zbog zauzetosti, zbog hijerarhijske uzvišenosti, a i zbog neteoretskog mišljenja”. Po Đilasu, Tito je u početku bio sumnjičav prema prema “samoupravljanju”. “Nisu naši radnici još zreli za to“, ali na Kardeljevo i Đilasovo insistiranje “Tito je ustao, a onda oduševljeno uskliknuo:

“Pa to je ono Marksovo – fabrike radnicima!” (Đilas 1994, str. 110).”... Ta ideja potiče iz marksizma”, govorio je Tito 24. novembra 1966. Zdravku Vukoviću, direktoru Radio-televizije Beograd (Vuković 1989, str. 51).

A pred vodećim ljudima Srbije, 15. marta 1971. Tito je istakao:

”Samoupravljanje je cement jugoslovenske zajednice” (Vuković 1989, str. 470).

nastaviće se...