Mačekov prsluk

Pre neki dan govorio sam na izuzetno posećenoj promociji romana Vuka Draškovića ‘Aleksandar od Jugoslavije’ u Kragujevcu.

Mačekov

Mačekov prsluk

Pre neki dan govorio sam na izuzetno posećenoj promociji romana Vuka Draškovića ‘Aleksandar od Jugoslavije’ u Kragujevcu.

autor teksta
Zoran Panović | Danas | Beograd 2. Dec 2018 | Kolumne

Jedan od ljubitelja Vukovih romana ‘toka svesti’ (a ovaj je dobrim delom takav), rekao mi je posle inspirativne promocije kako je nekad pravio SPO, a da bi danas jedino pravio ‘partiju naknadne pameti’. To važi ne samo za naš pluralizam od 1990. pa naovamo, već i za Jugoslaviju čije se seni danas nalaze pred godišnjicom – stoleća od kad je sklepana 1. decembra 1918. Jer to je ipak bolji termin nego reći – od kad je napravljena. Ali krenimo nekim redom:

Nije tragedija što se Jugoslavija raspala, već način na koji se raspala i ekspresni povratak u varvarstvo jedne zemlje koja je uprkos svim strukturalnim slabostima imala zavidan ugled u svetu, slične narode, privrednu povezanost, kulturnu i sportsku scenu, kao i porodične veze i lične kontakte.

Istorija je pokazala pravilnost; da se Jugoslavija uvek raspadala kroz politiku ‘jame i kame’ kad se sruši međunarodni poredak čiji je bila integralni deo. To što danas nema države Jugoslavije, već samo Regiona kao mimikrijske Jugoslavije (jer karakter krize je i dalje u dobroj meri jugoslovenski), to ne znači da neće biti ponovo klanja bude li se jednog dana srušio ‘briselsko-berlinski poredak’. Angela Merkel odlazi, a ona je u dobroj meri bila Tito – Burda Style, kompenzujući kroz arbitrarnu poziciju, ‘Berlinski proces’, i druge mehanizme, Titov autoritet kao vezivno tkivo odbačene zemlje.

Naravno, da ni ‘krfsko-vidovdanska’ (Aleksandrova), ni ‘jajačko-brionska’ Titova Jugoslavija (Miloševićev provizorijum SR Jugoslavije ipak je bio devalvacija tog imena), nisu imale demokratsku dobrovoljnost i samosvest naroda za ulazak u njih, kao što ima Evropska unija, ali je i činjenica da svaka EU (i bez Britanije i u ‘više brzina’), u sebi ima nešto od Jugoslavije i Austrougarske. Ima postmodernih teorija koje tvrde da je rat u Ukrajini dokaz da se ni Austrougarska još nije do kraja raspala, a kamoli Jugoslavija.

Detaljniji i uticajni analitičari i na Zapadu i na Istoku u Vučićevoj Srbiji vide i potencijalnu revizionističku silu na Balkanu (u odnosu na epiloge ratova devedesetih), dok hrvatska vojna mašina, najracana mitologijom i tabuima ‘Domovinskog rata’ u futurologiji prekompozicije Regiona sigurno ne bi spokojno gledala drugu srpsku prestonicu na 150 kilometara od Zagreba. Suverena Republika Hrvatska, pa eto skoro i dejtonska Republika Srpska postoje duže od Kraljevine Jugoslavije. Što je preskakanje bitne psihološke barijere. Titovo ‘Periklovo doba’ i dalje stoji simbolički kao istorijski predah za koji se nije lako kladiti da će u trajanju biti nadmašen. U multietničkom kvalitetu tek teško, sudeći po balkanskom jalovom miru koji još ne nudi izglednu perspektivu ‘prosvećenog antijugoslovenstva’. Iako mi oni skloniji cinizmu kažu da je to oksimoron – logički kolaps.

Hrvatska i Srbija su očigledno definitivno propustile šansu da relaksiraju narative, emancipuju društva i budu Nemačka i Francuska Regiona, što ne znači da će ispustiti šansu da budu Pakistan i Indija Regiona. Kao što bi verovatno obe države bile spremne da posredno, kao vazali, ratuju u rusko-ukrajinskom sukobu. Svaki verzirani stranac će vam reći da je Bosna opasniji problem od Kosova. Alternativa Dejtonskom miru je pravljenje jedne Gaze i dva Pridnjestrovlja, što je proces čiji rizici umeju da prenu iz Dejtonske uranilovke, ne samo iz njegove redukcije.

Zajednička evropska budućnost Regina je kolaž iluzija. Prostor ‘Jugosfere’ (Tim DŽuda) nalazi se pred sličnim iskušenjima kao Aleksandrova država posle 1918. – pred teškoćama demokratije u Istočnoj Evropi, posebno tamo gde postoji komponenta multietničnosti (ili migranata danas). Aleksandar je bio zanosni simbol mlade i ambiciozne nacije, komandant Prve armije iz 1912, pobednik na Bregalnici, pobednik sa Kajmakčalana, a ‘zlatno doba’ koje je s njim dolazilo, kako se činilo, pretvorilo se u košmar. Tu zbunjenost povodom tvorca Jugoslavije, danas pokušavaju da racionalizuju Vuk Drašković i Aleksandar Vučić, dok nas Goran Bregović svojom integrativnom pojavom podseća na bolja vremena Titolenda.

Aleksandrova Mala Antanta, kao međudržavni savez, sigurno ne bi morala da se stidi pred današnjom Višegradskom grupom. Naprotiv.

Prva Jugoslavija danas je teško shvatljiva: Kad je umro Oliver Dragojević i hrvatska štampa je pomenula da su slične masovne i emotivne ispraćaje u Splitu imali i dr Ante Trumbić (projugoslovenski hrvatski političar) i kralj Aleksandar dopremljen iz Marselja. Diktatura je i u slučaju Aleksandra i Tita imala polivalentno značenje, uz mnogo razumevanja s raznih strana: Čak je i Trumbić imao razumevanje za Šestojanuarsku diktaturu, ali samo kao okončanje ‘vidovdanskog poretka’ (centralizam Vidovdanskog ustava), zarad ustupaka federalizmu. Francuzi su se nadali da će njihov ratni saveznik posle uvođenja diktature, za koju su takođe imali razumevanja, izbeći fašističku pompeznost, dok je sam Aleksandar opstajao u uverenju da bi federalizam značio opštu anarhiju. Tek bi Aleksandar teško razumeo, i da je bio vidovit, Bakarićevu doskočicu o ‘federiranju federacije’, ali bilansi – ‘avnojevske granice bez avnojevskih principa’, daju naknadnu prednost konfederalističkim rešenjima koja su usred nemogućnosti centralizma i federalizma, bar anticipirala raspad i ostavljala mogućim nekakav projugoslovenski format i definitivno uništen u ratovima devedesetih.

Važi li i danas metafora ‘Mačekovog prsluka’ u drugim kontekstima? Kad je kralj Aleksandar januara 1929. pozvao Vladka Mačeka, naslednika Stjepana Radića na čelu Hrvatske seljačke stranke, da ga pita za mišljenje, ovaj mu je odgovorio – ‘ako je prsluk pogrešno zakopčan, onda se mora sasvim otkopčati da bi se ispravno zakopčao’. Otkopčavanjem i zakopčavanjem su se bavili mnogi – od istog tog Mačeka i Dragiše Cvetkovića, Stojadinovića i kneza Pavla, preko Tita i Kardelja, Tuđmana i Miloševića, do Genšera, Badintera, Holbruka i Angele Merkel. I Vučićeva vizija ‘razgraničenja’ s Albancima je samo novi pokušaj raskopčavanja da bi se bolje zakopčalo. Iako je i Albancima i Srbima, što se Kosova tiče prijemčivija Tuđmanova i Šuškova ‘Oluja’ (Albancima prema severu, Srbima prema jugu), Srbi s Kosova i iz Republike Srpske bi trebali da se ugledaju na istrajnost kojom su Hrvati u Kraljevini insistirali na federalizmu.

O Titu se svašta može reći i negativno, ali mu niko razborit i odgovoran ne može osporiti upozorenja na ‘nacionalizme koji izmiču kontroli’, kao što danas niko od lidera bantustana nastalih na razvalinama Titolenda ne upozorava kao Tito na ‘užase bratoubilačkog rata’, već se drže svojih novokomponovanih, međusobno zakrvljenih, narativa kao pijani plota, dok je sama reč ‘bratoubilački’ jeres. Da ne pominjemo da su osamdesetih postojala i mišljenja da su socijalizam i modernizam sinonimi i da se tu krije propuštena šansa normalnije tranzicije.

I Demokratska stranka koja po obnavljanju nije bila antijugoslovenska napravila je kasnije perfidnu ‘grešku’. Inicijativom Gradskog odbora DS, novobeogradski Bulevar AVNOJ-a poneo je ime ubijenog srpskog premijera Zorana Đinđića. Na pomalo neobjašnjiv način i DS je sistematski zatirala antifašističke tradicije ove zemlje. I za taj naum je iskoristila pokojnog premijera. Kao što je bilo teško osporiti nečije argumente da se aerodrom zove po Nikoli Tesli (a ne po Đinđiću), tako je bilo teško i osporiti činjenicu da Đinđić dobije veliki prestonički bulevar. Pri čemu su i demokrate (da ne pominjemo druge) zaboravile da AVNOJ nije samo ‘šumska prevratnička seansa’, već i antifašizam, nacionalna tolerancija, konstitutivni status Srba u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Kosovo sa ‘suštinskom autonomijom’ u okviru Srbije, a te komponente nikako ne mogu biti deo onoga što se naziva nekritička nostalgija za titoizmom.

Profesor Dragoljub Mićunović, kad se pokrene tema političke jugonostalgije, ima običaj da kaže ‘molim vas, nemojte mi samo govoriti o Titovoj demokratiji’, ali to ne znači da nema dovoljno racionalan odnos prema prošlosti. S njim sam razgovarao povodom 29. novembra 2006. godine o fenomenu ‘restauracije’ koji je trendovski bio u kontekstu negiranja, ili bar relativizacije antifašizma. Možda se profesor toga i ne seća, ali tada je rekao izgleda najbolju i najsažetiju definiciju našeg modernog političkog mentaliteta a to je ‘ponizni oportunizam’.

Princip ‘svaku Jugoslaviju u mutnu Maricu’, na kome je insistirao i Koštunica, ignorisao je i neosporne modernizacijske tekovine te velike Jugoslavije, do kojih je došlo paralelno sa ideološkim dogmatizmom i represijom promenjivog intenziteta. Često ćete čuti da bi bilo i televizora i domova zdravlja, i da su pobedili četnici, a da je Jugoslavija skupa cena za ‘novi talas’, Šarla, Paraf i Pankrte, Dugme i ‘YU rock misiju’ naravno, ali isto tako može se reći – kakav bi tek bio ovaj prostor da nije bilo ratova?

Bez ‘nacionalnog ključa’ i kad se ne bi zvala ‘raja’ kao što je to Ivica Osim radio – hipotetička reprezentacija Jugoslavije 2018. u fudbalu imala bi od Srba eventualno Pavkova i Kolarova, od Bosanaca DŽeka, Pandev je mator pa Makedonaca ne bi bilo, od Slovenaca eventualno bi se tu našao Interov golman Samir Handanovič, i naravno DŽaka i Šaćiri iz Autonomne Pokrajine Kosova. Svi ostali bi bili Hrvati. Kao što bi možda lošije prošli da su oni bili u Montevideu.

Eto, i zbog toga je Jugoslavija nemoguća.

Komentari
Kolumne
Pobješnjeli Maks na Kosovu
Pobješnjeli Maks na Kosovu

Samoironično je, ali nezlonamerno, zazvučao Timoti Les kad mi je pre neko več...

Mačekov prsluk
Mačekov prsluk

Jedan od ljubitelja Vukovih romana ‘toka svesti’ (a ovaj je dobrim d...

Protokoli drezdenskih mudraca
Protokoli drezdenskih mudraca

Jedan od razloga zašto sam redukovao broj slava na koje idem je i verovat...

Beda "bratstva i jedinstva"
Beda "bratstva i jedinstva"

Da je Srbija umesto negativne anticipacije sa AB revolucijom poznih osamdesetih,...

Tirana
Tirana

Kad je čuo magičnu reč Beograd, osmehnuo se i rekao – imam nešto...

demostav
NAJČITANIJE
Ko koliko zarađuje u Evropi
Ko koliko zarađuje u Evropi

Plate  zaposlenih u  Srbiji među najnižima u regionu i Evropi Prose...

Makronov plan za Evropu
Makronov plan za Evropu

„Evropa je suviše slaba, suviše spora, suviše nedelat...

Vučić i "ranjena srna"
Vučić i "ranjena srna"

Izgovorio je pred nekolicinom novinara na brifingu zbog priče "svađa na travnj...

Seća li se Vučić Desnice?
Seća li se Vučić Desnice?

Vladimir Jugović je otprilike pitao Miloševića da li se nekad bavio spo...

Tajni pregovori Vučića i Tačija: Politika "dila"
Tajni pregovori Vučića i Tačija: Politika "dila"

 „Mi smo ti koji smo od „zmije” napravili  „uz...

2018. Sva prava zadržana.
Zabranjeno je svako kopiranje sadržaja sajta.

Izrada sajta Creative Web