Pouke Kosovskog boja

Na neki bizaran način u blagdanskom vremenu pravi unutrašnji dijalog u Srbiji poveo se samo oko pilot epizode TV serije Nemanjići.

Pouke Kosovskog boja
foto: printscreen

Pouke Kosovskog boja

Na neki bizaran način u blagdanskom vremenu pravi unutrašnji dijalog u Srbiji poveo se samo oko pilot epizode TV serije Nemanjići.

autor teksta
Zoran Panović | Nedeljnik | Beograd 23. Jan 2018 | Kolumne

Od Nove godine pa do slučaja Amfilohije (njegove sumnje u Vučićevu čvrstu kosovsku veru, i potonja patrijarhova podrška srpskom predsedniku) se učinilo da je Srbija ona obećana dosadna zemlja o kojoj nas je zamajavao Koštunica u petooktobarskoj fazi. Zar ne bi zemlja u kojoj je glavna, učinilo se i jedina tema, jedna TV serija, makar ta serija bili i Nemanjići, odnosno samo njena prva epizoda, upravo ona dosadna zemlja u kojoj nema većih problema. Učinilo se da nema građanina ove zemlje – u rasponu od Peščanika do Pečata, koji ne bi bio u stanju da napiše i režira bar prvu epizodu Nemanjića. Unutrašnji dijalog o Nemanjićima se nastavio, ali je sa ubistvom Olivera Ivanovića ponovo dokazano da je ova zemlja (s Kosovom naravno) možda i beznadežno udaljena od dosadne.

Nemanjići su vratili u orbitu i film Kosovski boj. Taj Šotrin uradak po dramskom tekstu Ljubomira Simovića kao da je prestao da bude loš primer, da bi postao maltene reper. Na paradoksalan način, prva epozoda Nemanjića rehabilitovala je Kosovski boj (kao spora ali dostižna pravda), a njegova sklepanost postala je i kod onih koji ne podnose Boj (i po top pitanju ga smatraju paradigmatičnim), nedostižni uzor za nemanjićku studioznost. Ljudi se čak pitaju, šta li bi laka Šotrina ruka tek uradila da je imala dovoljno vremena.

Teofil Pančić je u svojoj kolumni posvećenoj Nemanjićima u Vremenu takođe pomenuo Kosovski boj s naznakom da ga nije gledao. Ništa strašno, i Džim Džarmuš je jednom priznao da nije pogledao nijedan Star Wars film, što je ipak veći greh od negledanja Kosovskog boja. Pančićeva kolumna me ponukala da se setim (i možda malo i postidim?) koliko sam ja puta pogledao Kososvki boj? Naravno, ne mogu da kažem tačan broj, ali potpisujem da to nije manje bar od pedeset puta. Povratak otpisanih sam sigurno gledao više od pedeset, a vrlo moguće manje od sto puta. Jedno vreme sam Kosovski boj čak korstio za uspavljivanje. Kao što se jedan moj drug uspavljivao puštanjem na laptopu Peščanika iz radijske arhive. Ne gledam ga (film), već samo slušam tekst Ljube Simovića koji izgovaraju vrhunski glumci i lagano tonem u san. Onda možeš da uživaš u magičnom (ali i politički rizičnom) tekstu, u njegovoj zavodljivoj poetici, a da istovremeno ne moraš da gledaš traktore na horizontu ili ručne satove na rukama gazija, ili da ti se ti rekviziti drugog vremena samo priviđaju, jer su te hejteri Kosovskog boja ubedili da tamo ima traktora na horizontu.       

Kosovski boj uvek pogledam (bar malo) kad mi se namesti repriza na nekom TV kanalu. To mi je kao snimak Zvezde i Olimpika iz Barija. Samo što tamo nismo pobedili. Trudim se da kroz te sadržaje uhvatim duh vremena – prošlog i sadašnjeg. Na, primer Zvezda iz Barija je onda delovala kao mnogo veliki srpski klub, a kako vreme prolazi vidiš da je takav srpski klub mogla biti samo kad je postala najveći jugoslovenski klub – plus Mile Belodedić koji joj pao kao dar s neba bežeći od terminalne faze režima Čaušeskog. Tako je i sa Šotrinim filmom: Jedno je kad ga gledaš u vreme antibirokratske revolucije, jedno kad ga gledaš u predvečerje NATO bombardovanja, jedno kad ga gledaš u vreme samoproglašenja kosovske nezavisnosti i paljenja ambasada po Beogradu, jedno u vreme Briselskog sporazuma, jedno u vreme unutrašnjeg dijaloga....  Film je uvek lakmus, gde smo i šta smo, koliko su nam matrice iste, koliko izanđale, koliko sveže, kakva je trenutna proporcija mita i propagande, političke odgovornosti i hipokrizije, i ako nismo sigurni da li bi Nikola Pašić potpisao Rambuje ili Briselski sporazum, sa mnogo većom sigurnošću možemo govoriti ko bi iz Kosovskog boja imao kakav stav o Briselskom sporazumu i o unutrašnjem dijalogu o Kosovu.

I moram biti pošten: I ja sam spadao u onu grupu koja je nekako volela da vidi traktore na horizontu Gazimestana, i satove na rukama turskih janičara i gazija. To su videli i oni koji to stvarno nisu videli. Pa su se posle hvalili svojom moći zapažanja i bili ponosni kao oni što su čuli pucanj iz pištolja kojim se ubio mladi Japanac na koncertu Deep Purple tokom izvođenja Child in Time, iako taj pucanj nisu uspeli da čuju ni nakon besomučnog preslušavanja te koncertne stvari na Made in Japan. Isti, dakle, koji su slušali i Led Zeppelin unazad ne bi našli satanističke poruke.

Mada, ima već prilično vremena od kada sam napustio tu grupu. Bar od trenutka kada su mi skrenuli pažnju da se u Troji na vedrom nebu iznad Breda Pita vidi avion. I stvarno se vidi. A, Troja Folfganga Petersona je daleko od lošeg filma, iako ne uvažava onu tezu meksičkog hohštaplera Salinasa Prajsa koji ju je pronašao u Gabeli, a što je bilo drago i jednom Zuku Džumhuru. Pa, ako može avion, valjda može i traktor. Jer nacionalno buđenje je, između ostalog, značilo i početak kraja naše nekad slavne traktorske industrije. Pod uslovom da vidite traktor u nekoj reprizi - odajte mu počast. Ali, kad pažnju umesto na te banalnosti usmerite na suštinu, stvari počnete da sagledavate u drugom svetlu.

Baš tako: Šotrin Kosovski boj je relativno dobar film. Žilav. Čak ima i neku magičnost koja vas tera da ga gledate u detalje, kao Povratak otpisanih. Tek tada stvari osetite. Počinje da vas radi. Uostalom, koliko je samo puta trebalo pogledati Imperiju pa da biste i vi, kao američki fanovi, shvatili da su oni asteroidi iz kojih pokušava da pobegne Han Solo sa svojim Milenijumskim Sokolom u stvari krompiri.

Hajde, prvo, da vidimo šta ne valja u Šotrinom filmu. Ne valja brzina snimanja, a sve da bi se stiglo do Miloševićevog govora na Gazimestanu. Čim je brzo, mora malo da bude i kuso. Čak i ako ne vidite traktor na horizontu, osećate ga, kao što u Šotrinom Ranjenom orlu u scenama na moru ne vidite rehabilitacioni centar Simo Milošević u Igalu, ali osećate da će svaki čas da se pojavi u kadru. I on nikako da se promoli. Ali, to pokazuje i Šotrinu snagu da na malom prostoru rekonstruiše epohu, da je uknapi i budžetski i estetski. Da se radilo sporije (pedantnije) i da je bilo većeg budžeta, sigurno bi sve bilo solidnije na filmskom Gazimestanu, mada i sklepanost možda doprinosi uverljivosti. Mislimo da je i ovako bolje ispalo nego da se bibisijevski išlo na kamernost šekspirovskog tipa. Sem da je Kosovski boj radio Sava Mrmak – majstor kamernosti.  

Šta valja? Pre svega, tekst Ljubomira Simovića, koji možete da ga slušate kao radio-dramu. Dalje, većina glumaca briljira. Pa i Murat (Ljuba Tadić) nekako deluje više filozofski nego dušmanski. Film naravno i u startu,  i vremenom nije uspeo da se emancipuje od političke banalizacije i vulgarizacije kosovskog mita, niti je Miloš Obilić Aragon iz Gospodara prstenova. Kako bi Miloš pomogao Aragonu u borbi protiv Saurona, tako bi Aragon pomogao Milošu u borbi protiv Murata. Kad bi se stvari gleadale mitološki univerzalnije. Retko je koji domaći film na ovaj način – od treša postao klasik, bar treš klasik. Otporan je prilično Simovićev tekst na ideološke nasrtaje i interpretacije. Iako je, realno, bio i deo nacionalnog buđenja. Probajte da dislocirate likove filma u današnji unutrašnji dijalog: Šta god u filmu da racionalno predloži Vuk Branković ili onaj Levčanin, Lazar (ko Boris Buzančić u Užičkoj republici), odbije s nekom arogantnom jurodivošću. Kad slušate Miloša Žutića (Lazar) ponekad se zapitate da li je lik koji tumači psihički normalan, iako Žutić poetski magično interpretira taj Simovićev tekst.

Prvi put sam Kososvki boj kao trejler video kao srednjoškolac u beogradskom Bezistanu, u kome se nalazio i prestižni bioskop Kozara. Tada sam video prvi put Lazareve bivolje rogove (na šlemu). U to vreme pred svaki drugi Dnevnik u pola osam na tadašnjoj Televiziji Beograd išao je TV šop. Divni glas Dine Čolic reklamirao je suvenire sa znakom jubileja – šest vekova Kosovske bitke. Tada nije bilo Game of Thrones, što je bila olakšavajuća činjenica za Šotru, ali je već bio Banović Strahinja koga je inače režirao Hrvat Vatroslav Mimica po scenariju Aleksanra Petrovića. Pilot epozoda Nemanjića povratila je i ovaj film kao međaš. Dobro, znate da je Strahinju glumio Franko Nero, a Aliju Dragan Nikolić, ali da li  znate da je Jug Bogdan bio Nemac – Gert Frebe.

Pred premijeru Boja već sam bio oguglao na nacionalizam u povoju: Tihu jezu sam osetio u Jugoslovenskom dramskom pozorištu kad su nas sa školom doveli da gledamo Kolubarsku bitku urađenu po prozi Dobrice Ćosića (dramatizacija Mihiz). U nekom trenutku neki glumac na sceni (srpski oficir) kaže pomoz bog junaci, a cela sala ko iz topa gromko – Bog ti pomogo, zajedno sa vojacima na sceni. Nije se odavala počast palim junacima, već se spremao novi rat. Krv je počela da vri.

Danas smo verovatno zaboravili kako je Vučić 2012. neposredno posle Maksa Vebera bio odlučio da aktuelizuje Ljubomira Simovića. Na obeležavanju dana Vojne akademije, tadašnji ministar vojni Vučić je citirao Simovića po Kosovskom boju kako Srbija nije šaka zobi koju bilo ko može da pozoba. I da to, logično, ne bi dozvolili kadeti – najvredniji i najbolji koje zemlja ima.

Logično da se pred vojnicima Vučić opredelio za Simovićev Boj na Kosovu, ali u drugim prilikama ima svašta da se prigodno citira od velikog pisca. Na primer nešto iz Ljuske od jajeta, možda najpotrebnije za nacionalnu budnost: Doći će nam, braćo, takvi dani, da se celo Pomoravlje, cele zime jednim panjem greje, cele zime jednim džakom hrani! Ako je Dragan Đilas dok je bio predsednik Demokratske starnke bio zakupio bilborde po Beogradu da ih ispiše Đinđićevim citatima, ne bi bilo loše da ministar kulture Vukosavljević to uradi sa Simovićevim stihovima. Bilo bi katarzično. Bolje bi i učili srpski jezik, i čuvali ćirilicu, ali i učili se da politički mudrije razmišljamo – sa puno propitivanja. Sećam se baš te 2013. kad je Ljubomir Simović uoči premijere svog Čuda u Šarganu u užičkom Narodnom pozorištu ukazao da je danas cela Srbija kafana Šargan.

Da li bi, dragi čitaoci, da nema toliko repriza ikad pomislili na hećima (vidara) Mustafu? A, poučno je, zar ne?

Od toliko repriza Šotrinog filma, najjezivija je bila ona dve noći pred NATO bombardovanje. Zar ne?

Zašto sam malopre uporedio cara Lazara (Miloš Žutić) i druga Boru (Boris Buzančić)? Pa kao što Lazar odbija sve što je racionalno, a zbog tog odbijanja možda je i Vuka Brankovića odveo u izdaju, tako i drug Bora s gađenjem u užičkoj opštini odbija predloge predstavnika građanskih stranaka koji mu kažu jesmo li se prvo dogovorili borba protiv okupatora, a posle rata ćemo odlučiti o tipu društvenog uređenja. Kao što je Lazar hteo carstvo nebesko tako su i Bora i drugovi iz filma Žike Mitrovića Užička republika hteli narodnu vlast bez višepartizma – odmah.

Hajmo na čas u vreme kad je Boris Tadić kao predsednik Srbije bio i domaćin Uneskovog samita šefova država Jugoistočne Evrope u Viminacijumu kod Kostolca. Govorio je standardno dobro. Ali, o Viminacijumu ovoga puta iz jedne druge perspektive. Tamošnja multimedijalna Rimska noć bila je jula 2007. lucidni srpski doprinos globalnoj akciji SOS Live Earth. Tada je Bob Geldof bio bivši američki potpredsednik Al Gor. Akciju koja je povezala kostimirani performans u Viminacijumu, aboridžinski ples u Sidneju i japanske holograme, putem televizije i interneta pratilo je preko dve milijarde ljudi. Live Earth je prenosilo 120 TV stanica. Svirali su i Metalika, Duran Duran...

Ovo arheološko nalazište u kontekstu obližnje termoelektrane, kad sam se bio tamo povodom polit-ekologije delovalo je prilično nadrealno, a kasnoantička freska rimske Mona Lize konceptualno integrisana sa kilovatima, dispečerima i dimnjakom, pomalo nalikuje i nekakvoj postmodernističkoj instalaciji. Pored termi (rimskih kupatila), najatraktivniji deo Viminacijuma je nekropola. Pomalo morbidno, ali neki od skeleta su završili u obližnjoj termoelektrani kao biodizel. Eto, šta ti je prolaznost života. Ovde su nekada bile stacionirane slavne rimske legije, tu je sahranjen, priča se, i car Hostilijan, a vekovima polsle iznad Viminacijuma neki seljak s traktorom ore i đubri zemlju. Slika je prilično poučna, kako za savremene globalne patricije tako i za ove naše novokomponovane bilmeze. Bar u smislu da se alavost ne isplati jer moć nije večna.

To su ti naši traktori na horizontu. Traktori koji riljaju naše nepristajanje na prolaznost. 

Komentari
demostat komentari

Frodo Bagins

Nije Aragon no Aragorn 24. Jan 2018
Kolumne
Milo na pjenu od mora
Milo na pjenu od mora

Šešelj je davnih dana rekao da će Amerika i Zapad iskoristiti Mil...

A Ponikve – Malme?
A Ponikve – Malme?

Ono što nije pomak nabolje, već recidiviranje, to je tužna istina da Vu...

Paradoksi propagande
Paradoksi propagande

Neke liste su od Evrope već zaboravljene kao i neke privatizacije. Iako će nek...

Vučić u Hramu Svetog Save
Vučić u Hramu Svetog Save

Nakon posete ruskog ministra spoljnih poslova Sergeja Lavrova Beogradu, nakon &l...

Kad je teško HDZ
Kad je teško HDZ

Vučić je tamo izjavio da nije "četnik". A i to je valjda neki gest prema Zagr...

demostav
NAJČITANIJE
Vučić i "ranjena srna"
Vučić i "ranjena srna"

Izgovorio je pred nekolicinom novinara na brifingu zbog priče "svađa na travnj...

Seća li se Vučić Desnice?
Seća li se Vučić Desnice?

Vladimir Jugović je otprilike pitao Miloševića da li se nekad bavio spo...

Ko maše belom zastavom u opoziciji
Ko maše belom zastavom u opoziciji

Njegova sveopšta medijsko-idejna ofanziva nakon “Markovog hap&scaro...

Politička scena posle sporazuma sa Kosovom ili kako će delovati Lazarova kletva
Politička scena posle sporazuma sa Kosovom ili kako će delovati Lazarova kletva

Glavni albanski protivnici ovog koncepta – Samoopredeljenje Aljbina Kurtij...

Aprilski pakt – ostaviti Goranu Vesiću Beograd
Aprilski pakt – ostaviti Goranu Vesiću Beograd

Ako smo hteli da verujemo da postoje, posle ispovedanja Dragana Šutanovca...

2018. Sva prava zadržana.
Zabranjeno je svako kopiranje sadržaja sajta.

Izrada sajta Creative Web