Vlažni snovi

Možda ipak najveći Vučićev paradoks je, s jedne strane, njegova permanentna i opsesivna osveta Petom oktobru u javnom i institucionalnom prostoru, rehabilitacija likova iz Miloševićevog i Šešeljevog režima, dok se s druge strane vodi ekonomska ili prozapadna politika koju su omogućili petooktobarci.

Vlažni
Foto: BETA

Vlažni snovi

Možda ipak najveći Vučićev paradoks je, s jedne strane, njegova permanentna i opsesivna osveta Petom oktobru u javnom i institucionalnom prostoru, rehabilitacija likova iz Miloševićevog i Šešeljevog režima, dok se s druge strane vodi ekonomska ili prozapadna politika koju su omogućili petooktobarci.

autor teksta
Zoran Panović | Danas | Beograd 5. Oct 2019 | Kolumne

Vučićeva tehnologija vlasti može se posmatrati i kao uzajamni niz funkcionalnih paradoksa.

Na primer: U Kosovskoj Mitrovici Vučić će pomenuti Dekarta, u Grdelici Ajn Rend, a pre neki dan sa Ist Rivera cinično će naglasiti da bi Karla Jaspersa preporučio Miroslavu Škoru (samo kad bi ovaj mogao da razume pojam krivice kod Jaspersa), kandidatu na predstojećim predsedničkim izborima u Hrvatskoj, kao reakciju na Škorovu opasku da je Vučić glavni krivac što su se pokvarili odnosi između Srbije i Hrvatske.

Rene Dekart, Ajn Rend i Karl Jaspers slabo šta imaju zajedničko sa dometima režimske propagande.

Dok se samo baratalo sa protestantskom etikom i duhom kapitalizma Maksa Vebera, stvari su donekle bile i simpatične, ali kako su se citiranja besomučno i inflatorno nastavila, a propaganda postala sve besprizornija, zamagljujući i ono što je dobro urađeno, bilo je i sve lakše uvideti koliko srpska stvarnost (ne samo Vučićeva) nije usklađena sa Dekartovim racionalizmom, sa objektivizmom Ajn Rend ili tek sa Jaspersovim hrišćanskim egzistencijalizmom.

Iz jednog paradoksa, stiže drugi – povoljniji za Vučića: A to nije atmosfera opoziciono – komesarskog toplog zeca kroz koji je prošla Marina Abramović. Jer ostalo je prilično nejasno – da li se nipodaštava čitav njen rad ili samo pristajanje na ‘kolaboraciju’ (pseudoprovokaciju) s Vučićevim režimom?

Pravi paradoks je taj da je na pitanju Kosova Vučić ponekad zaista najbliži racionalizmu, ali taj racionalizam za sada se teško snalazi sa nihilizmom i hipokrizijom koji dominiraju srpskim javnim mnjenjem i njegovom zavetnom avangardom.

Paradoks je i kad smo mi s Haradinajem – to je mudro, kao što je mudro kad koristimo Soroševe dobre usluge, kad se sretnemo sa Zaevom, a za harangu je kad opozicija nešto ‘muti’ s Albancima, sa stranim NVO, Skopljem…

Evo još jednog paradoksa Vučićeve vlasti: Upućeni kažu da saradnja Srbije s NATO nikad nije bila bolja, dok ozbiljno urađena istraživanja javnog mnjenja pokazuju da podrška NATO-u nikad nije bila manja.

Tek je interesantno pogađati, a ponekad i u politički intimnijim atmosferama i čuti – ko je od vodećih političara u Srbiji za koju veliku silu strateški, a ko tek taktički partner. Iako režimski tabloidi navijaju do daske za Rusiju, realnost je da su za Srbiju evroazijske integracije daleko složenije i teže od evropskih, pa čak i evroatlantskih.

Možda ipak najveći Vučićev paradoks je, s jedne strane, njegova permanentna i opsesivna osveta Petom oktobru u javnom i institucionalnom prostoru, rehabilitacija likova iz Miloševićevog i Šešeljevog režima, dok se s druge strane vodi ekonomska ili prozapadna politika koju su omogućili petooktobarci.

Iako ponekad ima naglašen respekt za Miloševića, Vučić i njegov agitprop vešto, često i perfidno, koriste Đinđića da bi se napravile paralele sa ugroženošću i usamljenošću, sa nerazumevanjem i iracionalnim otporima od Kosova do modernizacije.

Uz Đinđića je lakše jer postoji instinktivna odbojnost prema liniji Koštunica – Vuk Jeremić i takozvanom demokratskom nacionalizmu koji se prepoznaje kao nezgodniji od takozvane građanske alternative.

Paradoksi su proizvod Blerovog softvera i Šešeljevog hardvera.

Danas kao da su i neki u SNS zaboravili da je jedan od programskih pikova ove stranke 2012. bilo ubrzanje evropskih integracija Srbije koje su, kako su tada smatrali reformisani radikali, Tadić i njegovi zakočili.

Mnogim ušima je lepo čuti kad Vulin otvori dušu i kaže da su on i Vučić saborci protiv dosovskog režima, pa onda Siniša Kovačević ima nelagodu da opozicioni narod nazove saborcima, ali pitanje je da li je Vlada Ane Brnabić baš toliko bliža vladama Nikole Šainovića i Mirka Marjanovića, nego dosovskim vladama.

Nekom prilikom je neki Vučićev pobočnik nesvestan politike paradoksa, naglasio da se moraju ukinuti dosovske tekovine, ali posle nije imao odgovor na pitanje kako ponovo pokrasti deviznu štednju koju je DOS vratio.

Ili možda ukinuti beli šengen? Sigurno da Vučiću nije uvek lako, i možda je zaista ponekad usamljen, ali bilo bi mu sigurno još teže da pored svega mora da isporučuje u Hag Karadžića i Mladića, pa čak i Šljivančanina i Hadžića. Ipak mu je tu DOS olakšao međunarodnu poziciju.

U Srbiji se mešaju pojmovi: Na primer kritička javnost i politička opozicija, revanšizam i lustracija, revolucija, prevrat i puč. Ako režim pokrade izbore (kao lokalne 1996) ili ne želi da preda vlast posle poraza (kao pred 5. oktobar 2000), građani imaju pravo da na ulici odbrane svoju izbornu volju jer su oni nosioci suvereniteta. Ali, to ne mora da bude revolucija. Peti oktobar je revolucija samo u smislu pokušaja deblokiranja tranzicije i pokušaja da se nadoknadi propušteni razvoj.

Ono što je bilo prilično oporo za DOS, a naročito kasnije za DSS – kako se ova stranka vremenom pomalo i stidela 5. oktobra – to su famozni krizni štabovi koji su upadali u institucije i firme. Oni su imali klasične elemente revolucionarnih poluga. Ako se DOS vremenom nerado sećao kriznih štabova, a radikali, socijalisti i naprednjaci ih na to stalno podsećali, sad bi u sve čvršćem opozicionom stavu i vlažnim snovima da se ovo neće mirno završiti, krizni štabovi bili maltene nešto najnormalnije.

Ali, sećate li se te faze kriznih štabova i urbane legende da je poslednji Miloševićev premijer Mirko Marjanović, imao odlične ruske veze koje su navodno datirale još iz sovjetskog perioda, da se družio sa sinom Leonida Brežnjeva, da je Černomirdin lično zvao ‘dosmanlije’ posle 5. oktobra da urgira za Mirka.

Uglavnom, upozorenje je bilo jasno – da nikome ne pada na pamet da kod Mirka – metafore ‘Progresa’ – šalje neki krizni štab. Socijalisti i julovci tu priču samo što nisu pretočili u deseterac ne bi li i sebe ohrabrili. Bilo bi interesantno videti kako bi revolucionarna vlast sutra reagovala na ovakve urgencije iz sveta. Ili je baš uverena da ih neće biti?

Dakle, ako se posle prevrata ne promeni sistem (ono što su marksisti/lenjinisti zvali društveno-ekonomskom formacijom), nikakve revolucije nema. Doduše, u odnosu na našu tradiciju, i sama promena odnosa prema famoznim javnim preduzećima bila bi revolucionarna.

Puč 1941. generala Simovića nije bio nikakva revolucija jer pučistima nije padalo na pamet da ukidaju kapitalizam. Ali zato su nas komunisti uvek učili da je rat 1941/45. bio specifičan jer se sa narodnooslobodilačkom borbom istovremeno odvijala i socijalistička revolucija – ukidanje kapitalizma, monarhije i parlamentarizma.

Šta bi potencijalni revolucionari u Srbiji ukinuli? Oni bi se, kako obećavaju, obračunali sa mafijaškom hobotnicom koju poistovećuju s Vučićevom ‘državom-kartelom’. E, tu je kvaka. Tog obračuna nema do kraja bez nekakvog obračuna sa kapitalizmom.

Jer kapital u Srbije je oligarhijskog tipa. Da li će biti donesen samo zakon o ekstra profitu (na liniji lustracije), ili će se ići na nacionalizaciju? I kako bi kapitalistička međunarodna javnost gledala na sve to? Hoće li stranim investitorima biti upućen zahtev da humanizuju rad, da povećaju nadnice i skinu pelene radnicima? I šta će biti ako se strani investitori ogluše o te zahteve?

Čak i ako se uspostavi ‘narodni kapitalizam’ o kome je govorio još i Đinđić, a ne samo Dragan Đilas – to je i dalje kapitalizam. Još dugo poluperiferni i prilično burazerski biće sigurno i kapitalizam kad se vrati oteta država narodu – izgrade institucije i oslobode mediji. Pričom o revolucionarnosti dela opozicije ignoriše se karakter revolucionarnosti aktuelne vlasti.

On se ogleda prvo u tome da naprednjačka vlast ima nagon (koji je u biti revolucionaran) da se zaokruži na svim nivoima – do mesnih zajednica (pa otuda Šabac izgleda kao Alamo,), a drugo – suštinski bitno – je to da su naprednjaci već izvršili neku vrstu socijalne revolucije s obzirom koliki su broj članova zaposlili, upodobili, omogućili im socijalnu promociju (stranka kao kanal vertikalne prohodnosti) i bogaćenje. Ili što bi se narodski reklo – koliko su ih namirili.

Tu već postoje osnove za ozbiljan društveni konflikt – naprednjačke nove klase i osujećene opozicione srednje klase. On bi se naravno maskirao raznim ideološkim frazama tipa odbrane države ili vraćanja otete države. Da su tu strane trupe, ne sumnjajte, brzo bi se vratili u 1941. godinu. Na dobitnike privilegija jurišaće i gubitnici privilegija.

Mogući bi bio i ishod da pravi pobednik na kraju bude klerikalno-domaćinska Srbija koju će socijalno-liberalni elementi dočekanog ‘6. oktobra’ interesovati kao što su Homeinija interesovali neislamski elementi u pobuni protiv Pahlavija.

Komentari
Kolumne
Alber Kami u Sremskoj Rači
Alber Kami u Sremskoj Rači

Udruženi pogledi trebali bi da otvore oči i nesolventnoj trojci – Kom&sc...

Vlažni snovi
Vlažni snovi

Vučićeva tehnologija vlasti može se posmatrati i kao uzajamni niz funkciona...

Aktivno čekanje
Aktivno čekanje

Da je bilo obostrane iskrenosti i da je bojkot prihvaćen odmah kao realnost i p...

Tamo daleko
Tamo daleko

Vreme ipak daje za pravo mnogim objašnjenjima pokojnog Aleksandra Tijan...

Teslin narod
Teslin narod

Da bi se na kraju došlo do zaključka da će Srbija biti normalna zemlja ...

demostav
NAJČITANIJE
Ko koliko zarađuje u Evropi
Ko koliko zarađuje u Evropi

Plate  zaposlenih u  Srbiji među najnižima u regionu i Evropi Prose...

Makronov plan za Evropu
Makronov plan za Evropu

„Evropa je suviše slaba, suviše spora, suviše nedelat...

Vučić i "ranjena srna"
Vučić i "ranjena srna"

Izgovorio je pred nekolicinom novinara na brifingu zbog priče "svađa na travnj...

Seća li se Vučić Desnice?
Seća li se Vučić Desnice?

Vladimir Jugović je otprilike pitao Miloševića da li se nekad bavio spo...

Tajni pregovori Vučića i Tačija: Politika "dila"
Tajni pregovori Vučića i Tačija: Politika "dila"

 „Mi smo ti koji smo od „zmije” napravili  „uz...

2019. Sva prava zadržana.
Zabranjeno je svako kopiranje sadržaja sajta.

Izrada sajta Creative Web