Kao član žirija koji je birao najbolje radove na konkursu sa temom „O meni se radi! Zašto sam (a)političan/na?“, zajedničkog projekta Fondacije „Konrad Adenauer“ u Srbiji i Instituta za javnu politiku, imao sam zadovoljstvo da od mladih ljudi, rođenih u godinama turbulentnih i prelomnih događaja, kao što su NATO bombardovanje Srbije, demokratske promene Petog oktobra i ubistvo premijera Zorana Đinđića, uočim lucidne metafore, definicije i stavove koje ne bih smislio iako radim u novinarstvu više godina nego što oni imaju života. Na primer, da je apolitičnost „apsurdna igra tišine“, „da je gutanje političkih razlika autoritaran pristup“, i da mladi ljudi treba da se odupiru „pasivnom nihilizmu“…

Nepristajanje na prepuštanje sudbini, na otrcane konformističke fraze – „svi su oni isti“, „ja ne mogu ništa da promenim, niti da utičem“, generalni je utisak nakon pročitanih radova.

Namera projekta realizovanog tokom 2024. je bila da učenici/ce srednjih škola i gimnazija, studenti/kinje i postdiplomci/ke između 18-26 godina, koji su državljani/ke Republike Srbije imaju mogućnost da iskažu svoje stavove i svoj pogled na politiku i društvo, kao i da saopšte svoje razloge za (a)političnost. Mnoga istraživanja ukazivala su na nezainteresovanost mladih ljudi za politiku, kao i da značajan broj njih ne izlaze na izbore zbog toga što smatraju da ne mogu uticati na donošenje političkih odluka. Cilj je bio da se saznaju razlozi za ovakve stavove, ali i da se mladim ljudima ponudi mogućnost da se njihov glas čuje i mišljenje uvaži.  

Učesnici konkursa politički percipiraju stvarnost i aktivizam smatraju delom svog identiteta. Mnogi su kreativni, obrazovani i duhoviti. Ponekad i sarkastični. Ponekad i melanholični. Na konkurs je stiglo možda iznenađujuće mnogo radova s obzirom na stereotip da mladi danas u Srbiji nisu zainteresovani za politiku, ili su u letargiji, eskapizmu ili misle o nekom boljem mestu gde će biti sutra. Pored izražene lucidnosti, primetno solidno obrazovanje se ogleda u dobro postavljenim – funkcionalnim citatima, a sve u skladu preovlađujućeg stava da je politička nepismenost najgora od svih nepismenosti. „Glasači ne rešavaju pitanja, već odlučuju ko će rešavati pitanja“ (Džordž Vil). Baš tako. Velika većina pristiglih radova ipak je svesna značaja demokratskog procesa, autoritarnost na ovom konkursu nije „in“. Sudeći po iznetim stavovima velika većina autora ovih radova nije spremna da svoju mladalačku energiju prevedu u neki pomodni, zavodljiv ali rizičan i jalovi postanarhizam, utopizam, misticizam ili terminološki kamuflirani oportunizam. Idealizma, sklonog mladom čoveku, svakako ne manjka na ovom konkursu. Nema mnogo nihilizma. Ali ima lišenosti iluzija valjda i zbog akumuliranog iskustva ranijih mladih generacija izrazito politizovanih, ali izneverenih očekivanja. 

Radovi imaju izvore asocijativnosti – u autoritetima od Platona i Marksa, preko Miltona Fridmana, do Slavoja Žižeka i Ivana Krasteva, ali tu su i iskustva iz svakodnevnog života, stavovi drugova, porodice, šireg socijalnog okruženja, medija. Često se, funkcionalno i analitično, koriste rezultati istraživanja javnog mnjenja, a radovi se žanrovski razlikuju od esejističkih do onih koji bi zadovoljili formu kvalitetnog novinarskog članka.

Politiziranost i svest o aktivizmu ovih mladih ljudi možda prati izvesni nedostatak svesti o potrebi partijske artikulacije energije i stavova, ali zato i  partije treba da obrate pažnju na autore ovih radova jer monitoring, draft i kasting su bitna obeležja i ozbiljne politike i stvaranja partijske kadrovske baze. I mladih lidera, pa i mladih ideologa, zašto da ne. Radi se o kreativnim mladim ljudima, čiju političnost iskustvo može nadograditi, a od čega koristi može imati politički sistem zemlje i razvijanje demokratskog ambijenta u društvu. A to je nelinearan proces prilično neuralgičan u srpskom društvu.

Optimizam mladih ljudi u bilansu konkursa je u kontradikciji sa letargijom koja prožima društvo ili „goblin režimom“ medijske i političke cinične aljkavosti i ravnodušnosti.

Iako su talentovani za pisanje u raznim formama, ovi mladi ljudi su tehnološki napredni (značaj društvenih mreža je ultimativan), ali izgleda i svesni da tehnološke novotarije ne menjaju „starinske“ političke metode, nedoumice, standarde i protivurečnosti. Ovi radovi su i izvrsna kolekcija generacijske pozicije koja bi se mogla ukrstiti metodološki sa stavovima (sublimacijama) drugih generacija, a ta disperzivnost može biti produktivna.

Evo, na šta sve, između ostalog, pažnju skreću učesnici konkursa: Da je najmračnije mesto u paklu rezervisano za one koji ostaju neutralni u vremenima velike moralne krize (Dante Aligijeri), da biti apolitičan znači biti politički nesvestan, a to je jednako loše kao biti politički zlonameran (Karl Poper), čovek ne živi samo svojim ličnim životom kao jedinka, već, svesno ili nesvesno, i životom svoje epohe i svojih savremenika (Tomas Man), reči poljskog pesnika Stanislava Ježi Leca su te da iz čega si nastao zavisi od genetike – u šta ćeš se pretvoriti  zavisi od politike. Ričard Fajnman, fizičar i dobitnik Nobelove nagrade, tvrdio je da je publiku najlakše fascinirati brojevima, a to bar vidimo i u aktuelnoj političkoj i medijskoj praksi u Srbiji. Poput Pigmaliona mladi su onakvi kakve ih vidimo, i oni mogu da se nađu ili u amorfnoj masi ili u onom što bi Kastels nazvao umreženim individualizmom.

Sudbina može biti kolebljiva i varljiva, od otvaranja perspektiva do frustriranosti prouzrokovane egzistencijalnim vakuumom o kome govori Franklova knjiga „Čovekova potraga za smislom“. Citira se i Šošana Zubof koja u svom radu „Nadzorni kapitalizam“ analizira upravljanje ponašanjem u izbornim kampanjma. Buđenje političke svesti se shvata kroz klišee. Zato je potrebna dekonstrukcija i kritički osvrt, a što mladi ljudi mogu instiktivno da osete. Citira se i feministički tekst „Manifest kiborga“ Done Haravej, njena upozorenja na opasnost od centralizacije diskursa i stvaranje hiperealnog iskustva o mladima - paradoksalnog skupa iskustava koje ne opisuje konkretno ni jedno pojedinačno iskustvo. Tu su i Milton Fridman i njegove teze o odnosu kapitalizma i slobode. Nezaobilazni Čerčil o demokratiji kao najmanje lošem od svih loših sistema u ljudskoj istoriji. Veliku frekvenciju imaju i citati Ive Andrća, Albera Kamija, Džordža Orvela, ima i Hajdegera, Vitgenštajna, pominju se i Stojan Protić, Nikola Pašić, Zoran Đinđić, slobodarski Sretenjski ustav…  Ubedljivo je najcitiranji Aristotel i čuvena teza o čoveku kao političkom biću. 

Ima i ciničnih zaključaka da će mladima politika biti važna onoliko koliko su političkim akterima važni mladi.

Za depresivnost je zadužen Ivan Krastev koji vidi dva razloga zašto na Balkanu teško da će doći do demokratije u punom kapacitetu: Prvi je što je na ovom prostoru teško urediti komšijske odnose, a drugi razlog je sumnja da će ovi prostori ikad otresti sa sebe ostatke komunizma.

Na završnom skupu povodom evaluacije projeta „O meni se radi! Zašto sam (a)političan/na?“, predstavljeni su rezultati Alternativng izveštaja Krovne organizacija mladih Srbije, odnosno metodošli dobro urađenog istraživanja javnog mnenja koje poazuje da više od polovine ispitanika (54,4%) smatra da politički sistem u Srbiji uopšte ne omogućava mladima da utiču na političke procese i odluke. Čak 82,5%mladih nema poverenja u izborni sistem, poverenje u demokratiju je poraslo u odnosu na prethodnu godinu, pa sada iznosi 39%. Što se tiče odnosa mladih prema liderstvu i vođama 57% mladih smatra da je Srbiji potreban jak vođa i lider koga će narod slediti, što predstavlja blagi pad u odnosu na prošlu godinu. U odnosu na prethodnu godinu, kada je pozitivna reakcija na EU bila na rekordno niskom nivou (16%), ove godine taj broj je nešto viši. Skoro polovina (49%) mladih planira da se iseli iz Srbije. Takođe, skoro polovina mladih (48,3%) ističe da se često oseća anksiozno.

Ovakvi nalazi ne idu u prilog privlačnosti političkih partija za mlade ljude. Glavni istraživač Demostata sociolog Srećko Mihailović, konstantno u svojim istraživanjima nalazi izrazito antipartijski stav građana i enormno visoku autoritarnost. Partija je bitan izvor političkog legitimiteta i bez nje je teško artikulisati i sprovoditi politiku. Razumljiv otpor prema takozvanoj partokratiji prerastao je u kampanju protiv partija generalno, stvarajući i pseudo dilemu partijsko ili građansko, kao da članovi partija nisu građani. Takav odnos vodio je apsurdnim zahtevima za depolitizaciju (departizaciju) političke sfere. Često su se brkali pojmovi kritička javnost i politička opozicija što je stvaralo konfuziju u javnom prostoru. U poslednje vreme, zaključak je Demostata, u kritičkoj javnosti u Srbiji ne dolazi toliko do relativizacije političkih partija, koliko do svesti o njihovoj neophodnosti. Na strani vlasti izraženija je svest o partizmu koja je najvidljivija u postojanju dominatne partije u Srbiji za razliku od hronično fragmentisanog opozicionog prostora.

Osnova političkog pluralizma je višepartijski sitem.

(Hiper)politizovan se, naravno, može biti i bez višepartijskog sistema, ali parlamentarne demokratije sigurno nema bez njega.