Analize / Analiza - Istraživanje javnog mnenja Srbije, oktobar 2016.

Srećko Mihailović | Demostat | Beograd 12. Apr 2017 | Analize

Iako su, generalno gledano, nalazi ovog istraživanja više za brigu nego za radovanje, bliži uvid u percepcije, osećanja, vrednovanja i mišljenja građana Srbije, omogućavaju da svako u njima vidi i nešto dobro i nešto loše, a prema svom viđenju društva i politike.

(0)
Fragmenti javnomnjenske konstrukcije stvarnosti, oktobar 2016.

Predstave o stvarnosti (ili preciznije, konstrukcije stvarnosti) društveni akteri slikaju ili „grade“ uvek „po sopstvenom liku“. Te predstave su više plod želja i nada graditelja, nego slikanje surove stvarnosti. Žmuri se pred onim što se neće i priziva se ono što se hoće. U nekim zgradama vidimo više tvrdog materijala, a u drugim više lepih želja. Jedni preteruju u isticanju bogatstva, a drugi u isticanju siromaštva. Jedni prikrivaju bogatstvo, drugi prikrivaju siromaštvo. A i jedno i drugo se ne da sakriti, barem tako kaže poznata izreka.
Stvarnost je jedna te ista ali su priče o stvarnosti različite, različite su to građevine, a zavisno od interesa i potreba datih aktera (bilo da su interesi materijalne bilo da su ideološke prirode). Imamo različita javna mnenja, različite javnosti. Razlikuje se stvarnost, odnosno javnost partija na vlasti i partija u opoziciji, razlikuju se stvarnost/javnost koju nam predstavlja jedan medij od stvarnosti/javnosti koju nam servira neki drugi medij. Razlikuje se i slika stvarnosti koju nam serviraju ekonomisti, od one na kojoj insistiraju sociolozi. – Te različite priče su pre u sukobu nego što su, blago rečeno, protivrečne. Zadatak istraživača je, između ostalog, da objasni te razlike i ukažu na temelje na kojima one nastaju.
Rasprava o „objektivnosti“ priče o javnosti odvija se u jednom virtuelnom svetu u kojem pristupa nemaju oni koji bi jedini bili meritorne sudije. Građani su tek „materijal“ kojim se oblikuju pomenute priče. A šta ima tu da se pita sam „materijal“?
Otuda ima smisla zapitati se: A kakva je priča samih građana? Naravno, smisao postoji samo utoliko ukoliko onaj koji pita ne polazi od pristranih i jednostranih, klasno parcijalnih i fragmentiranih stanovišta. Valja verovati ispitanicima ali samo onda kada su postavljena prava pitanja; na loša pitanja nema pravih odgovora.
U stvarnosti koju grade naši građani, ili ako hoćete, u stvarnosti onakvoj kakvu je vide naši građani, više je nade nego beznađa i više je strahova nego razstrašenosti. Ta stvarnost je više građena na emocijama, na raspoloženjima i neraspoloženjima, na aspiracijama i neostvarenim željama, na raznim psihološkim doživljajima provalije između onoga što se hoće i želi i onoga što se može i što će najverovatnije ili zaista biti. Stoga su u javnom mnenju prisutnije percepcije stvarnosti i „osećanja stvarnosti“, nego interpretacije stvarnosti. Mnogo toga može da se vidi, opazi, percipira ali ne i da se to viđeno kroz proces razmišljanja tumači… Otuda je i problem istraživača prvo da razgraniče viđeno i vrednovanje viđenog od tumačenja viđenog, a potom da sagledaju na šta da se orijentišu, na percepcije, osećanja ili na interpretacije. Percepcija je prevashodno lična, individualna, a vrednovanja i interpretacije su češće grupne, kolektivne…Otuda je atak raznih graditelja stvarnosti usmeren upravo na vrednovnje i interpretaciju opažene stvarnosti. Jedni nas uveravaju da nam je gore nego što jeste, a drugi da nam je bolje nego što jeste.
U ekstremnom vidu dominantni graditelj atakuje i na samu percepciju stvarnosti. Dakle, „To što ti vidiš samo ti se čini da vidiš; gledaj mojim očima i videćeš ono što treba da vidiš!“.
Poenta je u onome što je Volter Lipman primetio gotovo pre sto godina: Ljudi se ponašaju u skladu sa svojom slikom stvarnosti, a ne na osnovu neke „objektivne“ slike te stvarnosti. Jednostavno rečeno, ispitanikova slika stvarnosti ne mora, a često i nije, u skladu sa stvarnim svetom, ali ga to ne omete da se u praksi rukovodi upravo svojom slikom stvarnosti ili slikom koja mu je na ovaj ili onaj način nametnuta kao njegova slika stvarnosti.
Problem je u tome što je lakše promeniti predstavu o stvarnosti nego samo stvarnost! Mnoge vlasti, uključujući i našu, bira lakše puteve. Zar to nije tako ljudski, pa i „racionalno“!

(1)
Brinu barem sedam nalaza iz oktobarskog istraživanja javnog mnenja

Iako su, generalno gledano, nalazi ovog istraživanja više za brigu nego za radovanje, bliži uvid u percepcije, osećanja, vrednovanja i mišljenja građana Srbije, omogućavaju da svako u njima vidi i nešto dobro i nešto loše, a prema svom viđenju društva i politike. Shodno ovoj tvrdnji, izabrao sam sedam po mom mišljenju veoma zabrinjavajućih nalaza. To što većina ovih fenomena nije nova, ne smanjuje potrebu za njihovom analizom, za analizom posledica i za sagledavanjem mogućnosti da se stvari poprave.

1) Veoma je veliki broj autoritarno orijentisanih građana Srbije. Autoritarno je tri petine (61%), nije autoritarno tek 11%, a tu je i 28 % koji ne znaju baš najbolje o čemu je reč. To su oni građani koji mešaju autoritarno i ono što nije autoritarno; oni to ne razlikuju, pa istovremeno prihvataju i smatraju dobrim tvrdnje koje indiciraju i autoritatnu i ne-autoritarnu orijentaciju. Odnos između broja autoritarnih i broja ne-autoritarnih ispitanika je 6:1.

2) Znatna je etnička distanca prema narodima u okruženju, a najverovatnije i etničkim manjinama u Srbiji. Na pitanje koliko su narodu kojem vi pripadate bliski narodi u okruženju, sumarno gledano, 43% je odgovorilo da su ti narodi udaljeni, a 10% da su bliski. Gotovo polovina ispitanika (47%) ima pomešana viđenja odnosa svog prema drugim narodima u okruženju. Odnos između broja ispitanika koji procenjuju udaljenost između naroda kojem pripadaju i naroda u okruženju, naspram onih koji primećuju odnose bliskosti, iznosi 4:1.

3) Dominacija zbrkanog odnosa prema demokratiji kao vrednosti. Petina ispitanika ima pozitivan odnos prema demokratiji kao vrednosti, četvrtina negativan, a čak 56% ispitanika nije u stanju da razluči demokratsko od nedemokratskog.

4) U distribuciji društvene moći percipiran je veoma nizak rang institucija društva i države
(pretposlednje mesto među deset nosilaca moći), a ovom treba dodati i gotovo zastrašujuće nizak rang Skupštine Srbije, ona je tek na petom mestu među deset nosilaca političke moći. (Doduše, možda to što polovina ispitanika u ovom organu zakonodavne vlasti vidi koncentraciju moći i uticaja, i nije tako loš rezultat pogotovo kada se ovaj nalaz uporedi sa standardno niskim poverenjem građana u skupštinu Srbije.

5) Percipiran je visok rang „stranog faktora“ u distribuciji društvene moći (MMF i Svetska banka su na drugom mestu – odmah iz Vučića, institucije EU su na četvrtom, strane ambasade na sedmom, a strane kompanije u Srbiji na osmom mestu).

6) Izražena je distanca prema politici i prilično je rašireni antipartizam. Tri petine ispitanika (62%) je apolitično ili antipolitično, nepuna trećina (31%) je zainteresovana i nastoji da bude u toku političkih zbivanja, a samo 7% je osrednje ili nešto više aktivno. Čak 85% ispitanika izjavljuje da je njihov uticaj na politiku nikakav ili mali, a 7% da je osrednji ili veliki. Antipartizam je prilično raširen i verovatno je da takav odnos prema partijama produkuje antipolitičke stavove i ponašanja (na primer gotovo petina ispitanika tvrdi da ne podnosi političke partije). Negativan odnos prema političkim partijama pokazuje 56% ispitanika, a pozitivan tek 5%, dok su kod preostalih 39% ispitanika pomešani pozitivni i negativni stavovi prema partijama. Odnos između broja ispitanika koji imaju negativan i ispitanika koji imaju pozitivan odnos prema političkim partijama, iznosi 11:1.

7) Raširenost su strahovi – građani se pre svega plaše bolesti i neizvesne budućnosti (četiri petine građana ima neke strahove, naspram petine „neustrašivih“).
Nasuprot istraživačkih nalaza koji pobuđuju briga, ohrabruju nekoliki nalazi koji ukazuju na pozitivne trendovi. Čak i da su ovi znaci pozitivnih kretanja dobri samo zato što je stanje doskora bilo gore nego što je sada, dobro je!

1) Većina građana Srbije kaže da živi osrednje ili dobro – takvih je tri četvrtine naspram
jedne četvrtine koja kaže da živi loše. Međutim, isti je postotak građana koji kaže da živi dobro (27%) i onih koji kažu da žive loše (26%). Dobro je, ipak, što gotovo polovina građana kaže da živi (barem) osrednje!

2) Gotovo polovina građana je zadovoljna životom (48% je zadovoljno naspram 20% onih koji su nezadovoljni životom). U ocenama od jedan do pet, prosečno zadovoljtvo iznosi 3,30, gotovo isti nivo zadovoljstva građana utvrđen je proletos i u Hrvatskoj (Pilarov barometar, proleće 2016). U istraživanju Quality of Life – Fact and Views iz 2013. godine, u ocenama od 1 do 10, Srbija je medju 32 evropske zemlje bila na začelju sa 4,9 jedino je bila ispred Bugarske (4,8).

3) Većina građana ima nadu i druga osećanja pozitivne energije – ta osećanja karakterišu nešto više od polovine građana (54%), naspram dve petine (40%) onih koje karakterišu osećanja negativne energije (zabrinutost i strah, nemoć i pesimizam, ravnodušnost). Nada se javlja kao jedina mogućnost da se razbije determinizam borbe za egzistenciju; ona je breša za izlaz iz borbe za opstanak, pa makar trenutačan, virtuelan i manje ili više utopijski. Otuda je nada pogodna za manipulaciju, za svojevrsnu političku trgovinu; njena zavodljivost košta i oni kojima je samo ona preostala, moraju da plate punu cenu. I pored svega, dobro je što od petoro nas, dvoje imaju nadu i veruju da će biti bolje!

4) Osećaj potentnosti je relativno raširen. Trećina ispitanika sebe vidi kao moćne pojedince, suprotni osećaj, osećaj bespomoćnosti obeležava četvrtinu ispitanika, dok pomešani osećaji potentnosti i bespomoćnosti karakteriše nešto više od dve petine ispitanika.

(2)
Ko ima moć da menja Srbiju?

Jedan od ključnih nalaza ovog istraživanja je onaj koji govori o gotovo apsolutnoj političkoj moći Aleksandra Vučića, predsednika Vlade Srbije. Osam od deset ispitanika kaže da je tačno da su moć i uticaj koncentrisani u liku i delu Aleksandra Vučića (80%). Ali su tu odmah iza njega, na pola koraka MMF, Svetska banka i vlasnici sličnih kapitala u čijim rukama koncentraciju moći i utcaja vidi 70% ispitanika. Slede domaći kapitalisti i tajkuni čiju moć vidi 67% ispitanika i institucije EU („Brisel“) čiju moć sagledava 63% ispitanika.
Koncentraciju moći i uticaja u rukama A. Vučića vidi 83% ispitanika sa osnovnom, 81% ispitanika sa trogodišnjom, 78% sa četvorogodišnjo srednjom školom i 76% ispitanika sa višom ili visokom školskom spremom. Samo u slučaju visokoobrazovanih ispitanika nešto više je moć vezivalo za MMF i Svetsku banku (80%) nego za Vučića (76%).
Da je za narod Srbije najbolje to što imamo lidera kao što je A. Vučić misli 65% ispitanika sa osnovnom školom ili onih koji nizu završili ni osnovnu, 53% onih koji su završili trogodišnje i dvogodišnje srednje škole, 42% ispitanika sa četvorogodišnjom školom i 33% ispitanika sa višom ili visokom školskom spremom. U proseku polovina ispitanika (51%) misli da je Vučić nešto najbolje što je moglo da nam se desi. Takav rezultat je odmah iza Titovog kojeg na pijedestal najboljih stavlja 60% ispitanika.
Kada od ispitanika tražimo da kažu koji je od šest lidera najbolji, tada najveći broj ispitanika (32%) kaže Tito, a tek za postotak manje (31%) kaže Vučić. U ovom rangiranju šest lidera, Tito ima prednost u svim obrazovnim grupama, a Vučić samo kod srednjeobrazovanih ispitanika, 28 prema 25%.

Pozadinu Vučićeve harizme nalazimo u raširenoj autoritarnosti građana Srbije. Ilustrovaćemo to sa distribucijom dva ajtema.
Sa tvrdnjom da je ovoj državi potreban jak vođa kojem će narod verovatu i kojeg će slediti slaže se oko 80% onih koji imaju trogodišnju srednju školu i manje od toga, 70% ispitanika sa srednjm školom i 58% ispitanika sa visokim obrazovanjem. U proseku sa ovom tvrdnjom slaže se tri četvrtine ispitanika, troje od četvoro.
Sa tvrdnjom da je u zemlji stanje toliko teško da se može rešiti jedino čvrstom rukom, slaže se 79% onih sa osnovnom školom ili bez nje, 69% onih koji imaju trogodišnju srednju školu, 60% ispitanika sa srednjm školom i 44% ispitanika sa visokim obrazovanjem. U proseku sa ovom tvrdnjom slaže se dve trećine ispitanika, dvoje od troje.

Nema sumnje da će istraživački nalaz o dominaciji Aleksandra Vučića na političkoj sceni Srbije pozdraviti njegove pristalice i simpatizeri, a da će se zgražavati njegovi protivnici. Nauka će po običaju da ćuti iz naučnicima znanih razloga.

U svakom slučaju prisutno je pitanje: Da li je Vučić marioneta u rukama trijade onih koji su na rang listi moćnika odmah iza njega na rang listi moćnika (MMF-a i Svetska banka, domaći kapitalisti i tajkuni, institucije Evropske unije), ili je suveren suverene Srbije? Naravno, tu je i pitanje, da li je uopšte i moguća drukčija pozicija Srbije i njenih lidera? Ono što je u svemu ovome jasno, to je da su građani Srbije uvereni da se moć promene stanja u Srbiji, nalazi u rukama četvoro provonavedenih na listi najvećih moćnika: Vućić, Svetska banka i MMF, domaći kapitalisti i Evropska unija. Reč je o moći raspolaganje sredstvima da se gradi ili razgrađuje stvarnost u kojoj živimo. Ne sumnjamo da nositelji moći polaze od svoje konstrukcije stvarnosti, Ona biva dograđivana i razgrađivana u našem prisustvu (kao gledalaca).

(3)
Vlast i opozicija

Političke naklonosti građana Srbije ispitivali smo na osnovu tri indikatora: status lidera vladajuće stranke na liderskoj sceni, stranačke preferencije građana svedene na relaciju vlast opozicija, i na osnovu procene šansi predsedničkog kandidata vlasti i opozicije na budućim izborima. Sva tri indikatora pokazuju izrazitu javnomnjensku nadmoć liderske ekipe SNS i same SNS i gotovo potpuni rasap opozicionih političkih partija
Lider koalicije na vlasti gotovo apsolutno dominira srpskom političkom scenom. To je većinska konstatcija naših ispitanika. Takav status lidera odgovara željama i htenjima natpolovičnog broja građana.
Stranačke preferencije građana, u meri u kojoj postoje, vezane su za partije na vlasti. Naklonost prema tim partijama pokazuje trećina ispitanika, dok je naklonost ka partijama u opozicije, tri puta manja (33% prema 11%). Ako posmatramo samo ispitanike koji iskazuju odredjen stav prema partijama na vlasti i partijama u opoziciji, onda je to proporcija od četiri prema jedan u korist stranaka na vlasti.
Na kraju, procena odnosa vlasti i opozicije, dovršava ocena građana Srbije da su na sledećim predsedničkim izborima šanse predsedničkog kandidata kojeg predlože partije na vlasti devet puta veće od šansi koje ima kandidat kojeg predlože partije u opoziciji i pet puta veće od šansi nezavisnog kandidata.
(4)
Dinamika srpskih strahova – strahovi i razstrašivanja

Više od četvrt veka na srpskoj političkoj sceni dominiraju raspoloženja obojena strahovima i nadama da neće doći do onoga čega se plašimo. Većina gađana je između straha i nade, neki obuzeti jednim a neki drugim, neki pak istovremeno i strahom i nadom. Manji deo građana nema ni tu nadu, a i prestaje da se plaši, postaje im sve svejedno i fatalistički se miri sa usudom. Na kraju tu je i onaj najmanji deo građana koji su izvan neke posebne nade i nekog posebnog straha, osim što ih povremeno obuzme strepanja da ne izgube ono što su sticali i otimali bez obzira na sve promene na vlasti, na sve ratove i sve nacionalizme, bez obzira na sankcije i na sva približavanja Evropi i svetu. – Ovde se nalaze razlozi za jedan uvid u nekolika istraživanja iz poslednjih četvrt veka i poređenje sa nalazima iz ovog istraživanja.
U seriji istraživanja koja su obavili Centar za politikološka istraživanja i javno mnjenje Instituta društvenih nauka, Centar za proučavanje alternativa i Cesid, počev od 1990. godine, moguće je da pratimo prisustvo straha, odnosno zabrinutosti i straha, među ostalim raspoloženjima i osećanjima građana Srbije.
1990, uoči prvih višestranačkih izbora, strah je karakteristično osećanje 8% građana Srbije, iza nade (18%), optimizma (12%), sumnje i radoznalosti (po 10%).
1996, nailazimo na dominaciju raspoloženja negativne energije (zabrinutost, strah, ravnodušnost, pasivnost, bes, nemoć, očajanje) nad raspoloženjima pozitivne energije (verovanje da će biti bolje, spremnost za učešće u promenama, nada, optimizam) u relaciji dva prema jedan. Gledano pojedinačno, zabrinutost i strah su na prvom mestu i obeležavaju 27% ispitanika, iza njih je verovanje da će se uskoro sve prebroditi sa 22%.
1999, neposredno posle bombardovanja, odnos raspoloženja negativne i pozitivne energije je i dalje dva prema jedan, ali strah je znatno manji i obeležava šest posto građana. No, na pitanje o tome zbog čega se najviše brinete i plašite, 13% ispitanika je na prvo mesto stavilo građanski rat, a po devet posto ispitanika je navodilo otpuštanje sa posla, nemogućnost zaposlenja, inflaciju, glad, bolest i nemogućnost lečenja; osam posto je navelo socijalne nemire.
2000, početkom septembra, uoči “prelomnih izbora”, podjednak broj ispitanika navodi osećanja zabrinutosti i straha (42%) i osećanja nade i optimizma (43%).
2001. i 2002. godina obeležene su izjednačenim odnosom raspoloženja pozitivne i negativne energije (jedan prema jedan), s tim što se zapaža rast broja onih koji navode zabrinutost i strah (sa 22 na 30%) i opadanje broja onih koji su naveli veru da će se uskoro sve promeniti nabolje – sa 26 na 21%o.
2003, dolazi do rasta raspoloženja negativne energije i do rasta zabrinutosti i straha, da bi se u 2004. ponovo ujednačile tamna i svetla strana raspoloženja, a zabrinutost i strah počeli da opadaju.
2005, dominaciju preuzimaju raspoloženja pozitivne energije u odnosu 56 odsto prema 44% (tj. 1,3 prema 1); veru da će uskoro sve biti bolje iskazuje svaki treći građanin, a svaki četvrti strahuje.

2007, nalazimo još izrazitiju dominaciju raspoloženja pozitivne energije nad onima obojenim negativno (65 prema 35%, odnos je gotovo 2 prema 1); najčešće se navode vera da će uskoro biti bolje (35%), potom nada i optimizam (24%), a potom slede zabrinutost i strah – 14%.
2010, nalazimo smanjenje primata raspoloženja pozitivne energije, ali su ona i dalje češća (58 prema 42%, odnosno 1,4 prema 1). Zabrinutost i strah su i dalje na trećem mestu (sada sa 16%) a ispred su nada i optimizam (22%) i vera da će uskoro biti bolje (29%).
I ove, 2016. godine, češća su raspoloženja pozitivne u odnosu na raspoloženja negativne energije, 54 prema 40%, odnosno 1,35 prema 1). Kao što smo videli, dominira strah od bolesti i strah od neizvesne budućnosti.