To je situacija čoveka koji je dugo stremio jednom cilju, i onda kada je taj cilj ostvario, više ne zna šta će. I usled nedostatka političkog smisla pozvao je na unutrašnji dijalog o Kosovu, ostavljajući da se to dalje samo od sebe marketinški razradi. To je potez daleko od svakog unapred smišljenog plana, kakav je recimo bio marketinški Vučićev desant prošlog leta. Setimo se razgovra sa građanima od 6 ujutru pa dokle ih ima, seljenje Vlade u kasarnu u Nišu - uzgred tu je "isplivala" Ana Brnabić. Jedino dvoje tadašnjih ministara koji su sve vreme spavali i jeli u kasarni sa Vučićem bili su Brnabićka i Zoran Lončar (ne zna se šta je bilo sa Vulinom). Cela postavka je unapred brižljivo postavljana - ceo diplomatski kor je šetao po Niškoj tvrđavi, predstavnika EU je bilo toliko da je izgledao da će u toj radnoj nedelji Srbija preskočiti tri evrointegracijska stepenika.

 

Međutim, nakon inauguracije ničeg sličnog nema. Vučić je sa jedne strane toliko ušao u ulogu premijera da ne može da je napusti, a sa druge ta je uloga naputila njega - sada na međunarodne skupove ide premijerka Brnabić. I tako je njegov poziv na unutrašnji dijalog o Kosovu, postao bleda senka ranijeg marketinga. Doduše, politička scena se i na to primila, što spontano što veštački i izjašnjavajući se o Vučićevom pozivu podigla nivo primećenosti predsednika u javnosti.

 

Naravno, poseban je fenomen kako je ko taj "poziv" pročitao. Nevladine organizacije i njihovi glasnogovornici očekuju događaj konkretnog formata, verovatno kako bi sa njega mogli da evaluiraju za svoje projekte, uključe u razne spin - off analize, skrininge i ostala čudesa novobirokratskih rečnika i procedura. Suprotni deo političkog spektra očekuje novu Kneževu večeru na kojoj će se razjasniti zašto car Lazar nije ušao u Muratovu vladu a mogao je, te koliko je otvaranja pregovaračkih poglavlja sa EU u skladu sa potezima Vuka Brankovića.

 

Da li će recimo, Aleksandar Vučić doći za skupštinsku govornicu, i polemisati o Kosovu sa opozicijom, ne zna se. Imao je više takvih nastupa svojevremeno Boris Tadić i još od tih vremena, to nije dijalog, to je demonstracija predsednikove domincije. Osim ako Vučiću opet, pojedini od opozicionih poslanika poput Sande Rašković Ivić i Boška Obradovića ne budu sve vreme stajali sa transparentom "Nije moj predsednik", ili lupali u klupe kao radikali Federiki Mogerini.

 

Takvu neku opstrukciju oni su upravo i najavili, odbijanjem Vučićevog dijaloga sa tezom da on samo traži alibi za ono što (ne)namerava da učini. Između ostalog, sumnjiči se i da će izbaciti kosovsku preambulu iz Ustava - inače je često nemoguće razlučiti na javnoj sceni ko govori o Vučićevom kosovskom dijalogu, a o raspravi o ustavnim promenama koja se formalno već duže vodi u sklopu pregovora sa EU.

 

Tako je i Dragan Šutanovac označen kao Vučićev saradnik budući da je Demokratska stranka poslala i Vučiću i ambasadorima EU i javnosti. predlog promene Ustava. Naravno, ne o preambuli, ali po DS još gore - o pravosuđu. To je podsetimo, tema koja je bila okosnica dolaska Vučića i Nikolića na vlast i Tadićevog poraza. Reforma pravosuđa koju su sprovodili Snežana Malović, Slobodan Homen i Boško Ristić uništila je unutaršnji demokratski kapacitet Tadićeve vlasti.

 

Ima onih koji su njome bili zadovoljni jer je reforma uklonila "kadrove iz mračnog Miloševićevog vremena", ali ti su malobrojni. Šutanovac i njegov veleumni Politički savet na čelu sa Zoranom Lutovcem sada predlažu promene kod izbora sudija i tužilaca i slično, koje verovatno ni u ludilu ne bi sproveli dok je DS bila na vlasti. Recimo, da se isključi uloga parlamenta u njihovom izboru.

Vučić će jednostavno sačekati da mu se sa stavom o Kosovu svi lepo nameste, kako bi on mogao da poentira, neće biti dijaloga neko njegova kritika svih, uz prazno uvažavanje ponekog poput patrijarha. I moguće je recimo i da sve tempira za 30.godišnjicu čuvene Osme sednice Komunističke partije na kojoj je Milošević došao na vlast - 26. septembar.