Nije lako biti lucidan kao nemački Špigel (Spiegel), pa u jeku dužničke krize s Grčkom objaviti na naslovnoj stranu fotomontažu na kojoj je Angela Merkel s oficirima Vermahta na Akropolju.
Nije lako biti lucidan kao nemački Špigel (Spiegel), pa u jeku dužničke krize s Grčkom objaviti na naslovnoj stranu fotomontažu na kojoj je Angela Merkel s oficirima Vermahta na Akropolju.
Nešto slično učinio je nedavno NIN koji je na svojoj naslovnici probao da bude provokativan i za sliku i priliku stanja kapitalizma u Srbiji iskoristi nacistički logor sa zloglasnim sloganom rad oslobađa. Vlast se tobože sablaznila, a cela situacija nas je podesetila na aluzije iz 2012: Između dva kruga predsedničkih izbora, kad su Nikolić i Vučić pred Skupštinom prosuli onaj džak glasačkih listića, Boris Tadić je rekao da je to bilo malo paljenje Rajhstaga. Duh tok džaka još uvek luta Srbijom i regularnog izbornog procesa neće biti sve dok se on ne umiri. U kampanji pred te, ispostaviće se – sudbinske - izbore, Vučić je govorio da su Tadićevi mediji (a uglavnom i jesu gotovo svi njemu bili naklonjeni), gori nego u Čileu za vreme Pinočea.
I tada se, dakle vređalo, ali analogije su više više bile primljenje kao politički folklor. Bilo je i tada vizionara koji su tvrdili da sveže formirani naprednjaci slute na Idi Amina, ali realno nakon raskola u radikalima, SNS je postala sistemska opozicija. Što je i bio Tadićev cilj, u smislu možda čak i pravljenja kontrolisanog dvopartizma.
Srbija se vratila nazad, u sistemsku i antisistemsku podelu političkih aktera. U svinjac. Postali smo društvo u kome je zdrav razum ponovo postao deficitarana roba. Vlast, koja je najodgovornija, svojim bahatim ponašanjem opoziciju tretira kao unutrašnjeg neprijatelja. To je skandalozno. Iako ima izborni legitimitet (uprkos ozbiljnim demokartskim deficitima poslednjih predsedničkih izbora), Vučićeva vlast često ostavlja utisak uzurpatorske i revolucionarne (teži da se zaokruži na svakom nivou, pa otuda opštine kao Čajetina ostavljaju nerealni utisak nepokorne srpske Vandeje. S druge strane, opozicija, čija je odgovornost neuporedivo manja, na takav stil vlasti već iz refleksa reaguje nihilizmom i cinizmom, umesto da se organizaciono prestroji i idejno razgraniči – da upotrebimo tu Dačićevu omiljenu reč, samo drugim povodom (kosovskim).
Iako je situacija u Srbiji postala u javnoj reči nesnošljiva stare parole teško pale. Kad su pre neko veče na Beer festu Direktori otprašili evergrinove Bando crvena i Čistićete ulice nisam stekao utisak da je publika reagovala kao devedesetih. U smislu bunta ostavili su utisak Novih fosila.
Ceo rebus je u sledećem - Vučićevoj stabilnosti fali pristojnosti, kao što Jankovićevoj pristojnosti fali stabilnosti. Ali krenimo redom: Pre neki dan u Danasu napišem da bi zadnje Đinđićevo predavanje Od nacionalizma ka patriotizmu, koje je pred smrt održao studentima u Banjaluci, moglo biti osnova dokumenta o spasu srpskog naroda ako Vučić i Dodik zaista misle da ga iznedre. Prisustvovao sam tom famoznom Đinđićevom predavanju ali sam i priznao da sam ga u jednom trenutku napustio da bih otiša s kolegama na pivo. Prilično sam poznavao i Jesen dijalektike i Jugoslaviju kao nedovršenu državu, kao novinar sam pratio Đinđića, dobro bio upućen u njegove stavove, znao sam i da je bezbedonosno ugrožen, ali da će biti ubijen uskoro, pretpostavljao sam kao i oni na Kalemegdanu koji su pomislili da je upravo to poslednji koncert Ejmi Vajnhaus. Naravno, da i danas imam grižu savesti, iako sam veći deo predavanja odslušao i zapisivao teze. Kad se pojavio tekst u Danasu mnogi nisu cenili moju iskrenost.
Ako sam u Danasu napisao što sam napustio Đinđića u Banjaluci zbog piva, možda je red da u Nedeljniku objasnim zašto sam rakiju napustio zbog Đinđića? Dakle, rana jesen 1996. Ožutelo lišće oko Požege (užičke, ne slavonske). Snagom volje ustanem od lampeka, izvinim se ljudima, zamolim da me neko odmeni oko drva za potpalu, i stuštim se iz Radovaca u Požegu na tribinu o političkom stanju u Srbiji koja je ujedno bila i promocija novoosnovane opozicione koalicije – Zajedno u ovoj varoši. U sali bioskopa govore Vesna Pešić (Građanski savez Srbije), Milan Komnenić (Srpski pokret obnove) i Zoran Đinđić (Demokratska stranka). I danas se odlično sećam koliko sam onda izbrojao prisutnih u publici – ukupno petnaest (sa mnom). Ali, Đinđić je govrio s entuzijazmom s kojim je jedne olujne večeri u Titovom Užicu, desetak godina ranije, svirao Bruno Langer kad mu je na koncert došlo isto toliko ljudi. Na nivou entuzijazma bili su i parolaški vatrena Vesna Pešić i povišeno cinični Milan Komnenić.
I iskren da budem, retko ko je došao na tribinu s ubeđenjem da ova nova opoziciona skalamerije može da negde slomi Miloševića, kad to nije mogao ni onaj veliki DEPOS (Demokratski pokret Srbije). Mislim na prvi DEPOS (sa stranačkom kičmom SPO-DSS) iz 1992. koji je imao podršku uglednih javnih i nestranačkih ličnosti čini se jaču nego Jankovićevih VIP 100 ili Vučićevih 600 poznatih. Ta podrška išla je u u luku od Matije Bećkovića do Nebojše Popova. No, dobro, Đinđić je bar te večeri u Požezi presaldumio nas petnaestak i povrati nam optimizam. Kada je u skorašnjem intervjju za Nedeljnik lider DS Dragan Šutanovac, najavio susrete s narodom, pa čak i ako ih ne dođe mnogo (a neće ih doći mnogo ma ko god iz ove opozicije im stigao u pohode), da se onda može sesti u kafić i razgovarati, to valjda znači povratak na Đinđićeve metode obilaska i ubeđivanja Srbije, ali bez Đinđićeve energije i političkog talenta. Nije lako.
Znači, lekcija prva: Koalicija da bi bila ozbiljna ne sme da ima više realnih partija nego prstiju na jednoj ruci. Ako dodamo sporadično prisustvo i DSS, takva je bila Zajedno. Ma, nemoj. A DOS? Sećam se konferencije za štampu Socijademokratske unije (nastala apsurdnim raskolom u GSS), kad je sav usplahiren ušao Žarko Korać i obzanio nam – mislim da smo se dogovorili. Oko procenata i mandata. Može, znači, i veća koalicija (s brojem partija kao prstiju na obe ruke ili više), ali glavnih partija mora da bude manje od prstiju na jednoj ruci. U DOS, nakon ispadanja iz igre SPO zbog alavosti oko procenata (iako je, paradoksalno Vuk Drašković osnovao DOS), ali i pritajene Đinđićeve želje da se kurtališe SPO, ta koalicija je imala samo dve glavne partije – DS i DSS. Potonji raspad DOS-a je išao po tim šavovima. I te dve partije imale su prepoznatljivu različitost, kao i partije Zajedno. SNS i SPS danas imaju sve manje prepoznatljivu različitost, ali to su ipak dve glavne partije živopisne vladajuće koalicije.
Vučićeva opozicija prvo mora da odredi ko su glavne partije, uz uslov da ne može da ih bude više od prstiju jedne ruke. Ako se misli na jednu kolonu takozvane demokratske opozicije. I, naravno, uz stalnu igru detekcije – ko je prava opozicija? Pravih i lažnih opozicionih partija jednostavno ima previše. Da bi se njihov broj sveo na iole optimalan za akciono jedinstvo, postoje dva metoda: Ili integracija na programskim principima koja podrazumeva samoukidanje određenih (para)stranačkih entiteta i derivata, ili uvođenje neke vrste turskog cenzusa u naše izborno zakonodavstvo, a što znači da je cenzus deset odsto, ali samo za partiju, dok bi za koaliciju on iznosio petnaest odsto. Postoji i treći metod – to je da se stvari prepuste srpskom političkom darvinizmu, samo što je tu problem da se srbijanske partije raspaduju kao radioakativne tvari, plastika i žvake – mnogo dugo. Moda pokreta, začeta sa SPO i DEPOS, a za koju smo se nadali da je okončana sa Pokretom radnika i seljaka Zorana Dragišića, kao da ne jenjava i predstavlja dodatni problem za opozicionu scenu.
U Srbiji do tektonskih političkih promena dolazi ne toliko zbog snage opozicije, koliko zbog istrošenosti vlasti. Vučićeva vlast još ima resusrsa (pre svega liderske snage), dok se opozicija nalazi u primordijalnoj fazi neuspešnog Saveza za promene, ali bet trunke nade da Jorgovanka Tabaković presaldumi i postane Dragoslav Avramović. Mnogo se u opoziciji insistira na neukaljanim ljudima, a malo se opipava konvertitski i raskolnički potencijal u SNS i SPS. Jer, kad se resursi istroše, to postaje jako bitno. Pa ni Đinđić nije pitao Nebojšu Čovića gde si bio u vreme Miloševićevog kontramitinga, već ga je prihvatio u DOS.
Čak i da se broj partija brojčano i programski optimalizuje, čak i da se negde na bitnom pobedi, ostaje pitanje šta posle? Izveštavao sam sa pregovora SPO i DS u Beogradu leta 1997. o Studiju B. Jako je to bilo mučno. Netrpeljvost SPO i DS brzo je razbucala sve efekte čudesnih demonstracija 1996/97. na kojima je odbranjena izborna volja građana. U postizbornoj situaciji, čak i da opozicija pobedi u Beogradu recimo, ni samo dve glavne partije ne garantuju stabilnost. Ni minimalnu, kamoli stabilnost Vučićevih performansi. Uz podelu plena, obično se umešaju i snage koje Vuk Drašković zove nereformisane službe, a njihov rad na destabilizaciji odnosa Đinđića i Koštunice brzo se isplatio. Opoziciji su devedesetih trebale godine da uspostavi kontrolu na terenu.
Opozicija danas valjda prvo treba da razdvoji dve stvari: Prva je borba za regularnost izbora jer jedino je tu logično da opozicija nastupa zajedno. Programski, stvari ipak moraju biti moralnije. I tu treba biti fleksibilan: Na primer, kada bi partija Vuka Jeremića (u formiranju) prišla Dverima Boška Obradovića i Zdravoj Srbiji Milana Stamatovića taj blok bi mogao da se pomeri u centar. Time bi se smanjila ksenofobičnost u Srbiji prema Zapadu, revizionistički narasla do tačke kad počinje da ozbiljno ugrožava vitalne srpske nacionalne interese. Ono što Srbiji očajnički fali to je prozapadna građanska desnica. Putinovih četnika imamo za izvoz. Bez toga je besmisleno da Jeremić koketira s Obradovićem i Stamatovićerm ako su oni više za pravoslavnu konfederaciju. Onda bolje da Jeremić podseti Velimira Ilića da mu je davno obećao da će mu prepustiti Novu Srbiju. Kongresi, skupštine ili sabori, ujedinjena više partija u jednu, podigli bi moral opozicionog birača. Podrazumeva se bez utopizma – ad se sjedine recimo, Tadićevi i Ljajićevi socijaldemokrati.
Scena se punim plućima prodisati tek jednog lepog dana kad se raspadne vladajuća koalicija, verovatno i sama SNS, pa se steknu uslovi za novi savez modrne levice, sa poukom kako su Boris i Ivica prokockali onaj stari, uprkos maloj perverziji formulacije mirenja u dva bola (bol za Miloševićem i Đinđićem).
Anarhisti se protive svakom autoritetu i sili i zalažu se za apsolutnu slobodu ličnosti. Ako je to jedna od odrednica anarhizma, onda je srpska opozicija danas u svom haosu i sujetama na izvestan način anarhistička. Vučićeva stabilokratija i benevolentan odnos EU i Amerike prema njoj, učinili su da se u Srbiji EU i demokratija dovedu u kontradiktornost. Iako demokratija ne cveta ni u svim zemljama EU, to je ipak nonsens. Otuda prava opozicija poziv Mekalistera na posredovanje i može da doživi kao nemoralan, pa čak i da one koji se odazovu optuži, s izvesnom logikom, za manjak patriotizma. I Mekalisteru će prava opozicija verovati kao što bi Mekalister verovao Vučić kad bi mu ovaj rekao da razmišlja da ga na čelu SNS zamene Miloš Vučević ili Nela Kuburović.
Vratimo se još malo u prošlostt. U decembar 1995. Tada, u postdejtonskoj Srbij, kako se govorilo, Milošević je povratio snagu. Za Zapad je bio faktor mira i stabilnosti. Verujte, opoziciji nije bilo lakše nego sada, iako lalo možete otići na stranputicu puritanizma ako sadašnje stanje u Vučićevoj Srbiji probate da razumete metodologijom devedesetih. Zoran Živković od devedesetih sad već pravi jednu vrstu eskapizma. Jeste nostalgično, ali u opoziciji devedesetih, čini se, nikad nije bilo ovoliko konfuznih aktera. Dakle, dog decembra 1995. u centrali SPO u Beogradu seli su za sto Vuk Drašković, Vesna Pešić i Nenad Čanak. Uz Vuka je bio i Milan Božić, a uz Vesnu Vojin Dimitrijević. Tema – ujedinjenje opozicije. Drašković je predložio front i slogan jedna lista protiv komunista, ali je poučno za danas (odnos Vučića i opozicije) ono što je rekla Vesna Pešić: Opoziciji se stalno dešava da ulazi u sobe iz kojih je Milošević već izašao i koje su samim ti već prazne. Onda je Vesna predložila opoziciji da napravi novi dnevni red, što se toplo može preporučiti i aktuelnoj opoziciji. I, pod obavezno, da ne ulazi u sobe u kojima je Vučić već bio.
Iako su se afirmisali u državnom sistemu, Janković i Jeremić ostavljaju utisak nove opozicije, što im daje mogućnost da se malo i prave važni. Za njih je poguban ulazak u format konstruktivne opozicije koji su na izvesan način banalizovali Čedomir Jovanović i Nenad Čanak. Greška je i da postanu srpski Novak Kilibarda i Slavko Perović, da prave neku narodnu slogu u situaciji odmakle crnogorizacije Vučićeve vlasti.
Janković je instiktom na vreme osetio zamke konstruktivnosti i odlepio se od Šutanovca koji se opredelio za Dražinu strategiju čekanja da se saveznuici isckrcaju na Jadran. Šutanovac je osetio da dijalogom o ustavu može kupiti još vremena za konsolidicaju partije koja se realno stabilizovala – zaustavila dalji pad. Za razliku od Jankovićevog i Jeremićevog anarhizma, Šutanovac ipak vodi oragnizovanu partiju s tradicijom. I ima tu prednost, da će Jankovićeve i Jeremićeve pristalice uvek više zanimati šta se dešava u DS nego u njihovim svežim pokretima i partijama. Realno, u Srbiji postoje samo dve prave partije – SPS i DS, ako kao kriterijume uzmemo šansu da se premosti gubitak lidera i sposobnost da se vratite u nekom obliku na vlast nakon njenog gubitka (SPS posle petooktobarske havarije, a DS nakon prve Koštuničine Vlade). I, naravno, da u oba agregatna stanja – i vlasti i opozicije – zadržite kostur infrastrukture. Da li je SNS suštinski partija videćemo tek nakon gubitka vlasti i kad jednom Vučić više ne bude na njenom čelu. Šutanovčeva spremnost na dijalog o ustavu, paranoične uši tretiraju kao neumrli duh ideje o velikoj koaliciji SNS i DS koja se jedno vreme vezivala za politički inženjering Mikija Rakića.
Stavom da s Vučićem može da vodi dijalog samo o mirnoj predaji vlasti, Janković je srpskog predsednika stavio u poziciju poljskog generala Jaruzelskog. Ali, okrugli sto vlasti i opozicije (što je delom i poljski model izlaska iz komunizma), oko izbornih uslova Janković je morao da traži pre predsedničkih izbora u koje je opozicija ušla kao guske u maglu. Istraživanja javnog mnjenja doživela je generalno uvredljivo i arogantno kao čin kolaboracije s Vučićem. Olako je ispustila i polugu bojkota. Koja bi na beogradskim izborima imala smisla da se upotrebi samo ako se oni vežu za referendum o promeni Ustava. Tobože da bude jeftinije.
Poštovani pre kontaktiranja najljubaznije vas molimo da se upoznate sa našom politikom o privatnosti.
U razvijenim zemljama, vlade već godinama unazad prave planove kako da su...
Najviše stranog propagandnog uticaja koji je širen u našoj ...
Najnovije ankete predstojećih američkih predsedničkih izbora pokazuju veoma n...
Prenosimo analizu Robert Lansing Instituta povodom Guterešove odluke da s...
Na desetom samitu Berlinskog procesa, održanom 14. oktobra u Berlinu ove godine...
Plate zaposlenih u Srbiji među najnižima u regionu i Evropi Prose...
U svakom društvu, postoje teme koje se radije preskaču. Određen...
Na ulice Tirane je 13. maja izašlo više desetina hiljada ljudi koj...
Cilj EU je jasan – neophodno je smanjiti zavisnost Evrope od Kine kada je ...
U junskom istraživanju crnogorskog Centra za demokratiju i ljudska pr...
2024. Sva prava zadržana.
Zabranjeno je svako kopiranje sadržaja sajta.