Bajdenova Amerika će se zalagati za "EU-goslaviju"

Srbija se  upustila u svojevrsno mudro diplomatsko manevrisanje, zahvaljujući čemu je dobila podršku različitih nezapadnih sila koje žele da budu prisutne na Balkanu - Rusije, koja želi da ima „tampon-zonu“ protiv zapadnog ekspanzionizma, Kine, zbog ekonomskih razloga, i Turske, koja nastoji tome u okviru šire težnje da stekne status velesile.  To je osnažilo poziciju Srbije u odnosu prema SAD, jer Beograd može da istovremeno određuje koliko će uticajne ove sile biti na Balkanu i da se oslanja na njihov uticaj kako bi izdejstvovao poželjno rešenje kosovskog pitanja.

Bajdenova Amerika će se zalagati za "EU-goslaviju"

Bajdenova Amerika će se zalagati za "EU-goslaviju"

Srbija se  upustila u svojevrsno mudro diplomatsko manevrisanje, zahvaljujući čemu je dobila podršku različitih nezapadnih sila koje žele da budu prisutne na Balkanu - Rusije, koja želi da ima „tampon-zonu“ protiv zapadnog ekspanzionizma, Kine, zbog ekonomskih razloga, i Turske, koja nastoji tome u okviru šire težnje da stekne status velesile.  To je osnažilo poziciju Srbije u odnosu prema SAD, jer Beograd može da istovremeno određuje koliko će uticajne ove sile biti na Balkanu i da se oslanja na njihov uticaj kako bi izdejstvovao poželjno rešenje kosovskog pitanja.

autor teksta
Timoti Les | Demostat | Beograd 28. Nov 2020 | Analize

U međunarodnoj politici nije važno šta lider želi već šta lider mora da učini da bi očuvao suštinske nacionalne interese svoje države. Razumevanje ovoga jeste ključno da bi se shvatio uticaj pobede Džoa Bajdena na predsedničkim izborima u SAD na američku politiku prema Balkanu.  Gotovo bez sumnje, dolazeća Bajdenova administracija želela bi da poništi protekle četiri godine američke politike, obeležene ponovnim zbližavanjem sa Srbijom i svojevrsnim „kinjenjem“ kosovskih Albanaca, fleksibilnim stavom prema granicama i očiglednom nebrigom za reputaciju američkih diplomata koji su „skrojili“ aktuelni poredak u ovom regionu. Nedavno Bajdenovo uveravanje da Srbija mora da prizna Kosovo unutar njegovih postojećih granica, njegovo „udvaranje“ albanskim i bosanskim glasačima u SAD, kao i njegovo nedavno podsećanje na masakr koji su 1995. počinili u Srebrenici bosanski Srbi - te njegova sklonost ka multilateralnom upravljanju i želja da se obnove vrednosti američke spoljne politike - sve ukazuje na oživljavanje pristupa iz doba pre Donalda Trampa.

Budući da ovaj region i dalje stagnira, pojedini nostalgičari već priželjkuju jednu „muževniju“ američku politiku, uključujući „kontraudar“ na Srbe i njihove snove o novom teritorijalnom poretku, podsticaj da se osnaži demokratija i vladavina prava, i obnavljanje stremljenja evroatlantskoj integraciji. Ipak, takvim rezonovanjem ignoriše se nova strateška realnost u regionu. Brojni su razlozi što se proces evropske integracije „slomio“: Ujedinjeno Kraljevstvo, nekada glavni zagovornik proširenja EU, napustilo je EU; Francuska i druge zapadnoevropske države, koje sada kroje politiku, nemaju volje da se EU proširi na Balkan; a sam region se bori da ispuni veoma složene uslove EU za članstvo, dok, istovremeno, pokušava da reši primarna pitanja u vezi sa državnošću, identitetom i teritorijom. U međuvremenu, Srbija je obnovila poziciju najvažnije države na Balkanu, nakon što se pojavio snažan lider koji je okončao haos s početka dvehiljaditih, i nakon perioda strukturnih reformi koje su omogućile Srbiji da ispolji svoje suštinske prednosti kao najveće ekonomske sile i  „centra rotacije“ u regionu. Srbija se takođe upustila u svojevrsno mudro diplomatsko manevrisanje, zahvaljujući čemu je dobila podršku različitih nezapadnih sila koje žele da budu prisutne na Balkanu - Rusije, koja želi da ima „tampon-zonu“ protiv zapadnog ekspanzionizma, Kine, zbog ekonomskih razloga, i Turske, koja nastoji tome u okviru šire težnje da stekne status velesile.

To je osnažilo poziciju Srbije u odnosu prema SAD, jer Beograd može da istovremeno određuje koliko će uticajne ove sile biti na Balkanu i da se oslanja na njihov uticaj kako bi izdejstvovao poželjno rešenje kosovskog pitanja. Ako predsednik Bajden želi da ostane dosledan dugotrajnom američkom cilju uspostavljanja neke vrste održivog poretka na Balkanu koji omogućava njegovo unutrašnji razvoj i spoljašnju integraciju sa Zapadom - i, stoga, prestaje da bude problem koji SAD moraju da reše - on mora da radi u okviru parametara ove nove realnosti - ne one koja je postojala pre četiri godine, a čak, još manje realnosti koja je postojala devedesetih, kada je Bajden oformio svoja gledišta o Balkanu.

 

Beograd/Foto: Demostat

JEDAN RASKID I DVA KONTINUITETA

Iz toga slede dva zaključka. Prvo, kada Bajdenova administracija bude analizirala situaciju, doći će do istog glavnog zaključka kao prethodna: Vašington mora da se angažuje na Balkanu kako bi ojačao njegovo krhko ustrojstvo jer bi ako to ne učini zapravo prepušta sudbinu regiona svojim rivalima - drugim velikim silama. Drugi zaključak glasi da ako Bajdenova administracija pribegne politici iz ere „pre Trampa“, doživeće neuspeh. Prevelik pritisak na Srbe ojačaće poziciju Rusije i Kine, što će onemogućiti pronalaženje rešenje za Kosovo i povećati šansu da entitet bosanskih Srba, Republika Srpska, povuče rizičan potez i zatraži nezavisnost, a nastojanje da se promoviše članstvo u EU neće podržati Francuska i druge države, dok će promovisanje unapređenja demokratije udaljiti lokalne političare od kojih SAD zavise.

Ono što je Trampova administracija otkrila glasi - ukoliko SAD žele da postignu svoje geopolitičke ciljeve u Bosni, moraju da pronađu neku alternativu „posustaloj“ politici članstva u EU, ostave po strani pitanje demokratizacije i sarađuju sa Srbijom, koja, u izvesnoj meri, može da nameće svoje uslove. Stoga, postavlja se pitanje da li ova nova strateška realnost podrazumeva nastavak politike iz Trampove ere na Balkanu, kojom se toleriše razmena teritorija i očigledno zauzima indiferentan stav prema liberalnim idealima, poput multietničnosti i građanske države? Ne baš. Ako promena na liderskoj poziciji u SAD bude značila zaokret u odnosu na dosadašnju američku politiku prema Balkanu, biće to, pre svega, ponovno insistiranje na teritorijalnom integritetu u regionu.

Bajden, koji je „iz prve ruke“ video užase bosanskog rata devedesetih, usprotiviće se bilo kakvom raspadu Bosne, i isključiće mogućnost bilo kakvog raspleta na Kosovu kojom bi se takva situacija učinila ponovo izvesnom. Ali, to, ne znači ni poništavanje pristupa iz Trampove ere, budući da će se Bajden suočiti sa istom strateškom realnošću kao njegov prethodnik na funkciji, a težiće i istom strateškom cilju: deblokadi napretka i integraciji balkanskog regiona u zapadne strukture, na relativno relaksiran način. U tom kontekstu,  nastaviće se podsticanje da se reše politički sporovi koji stoje na putu ovom cilju, kako bi se prevazišle nedaće. To je počelo neutralizacijom Rusije u Crnoj Gori i integracijom CG u NATO, a rušenje vlade Nikole Gruevskog i potonje rešavanje spora oko imena između Skoplja i Atine omogućilo je Severnoj Makedoniji da sledi put Crne Gore u NATO. SAD su zatim svoju pažnju usmerile na status Kosova. Na kraju ovog procesa nalazi se Bosna i teško pitanje ustavne reforme. Ovaj napor neće se okončati, budući da strateški imperativi Vašingtona podrazumevaju da Bajden mora da nastavi tamo gde je stala Trampova administracija.

Drugi element pristupa iz Trampove ere koji će Bajden morati da očuva jeste zalaganje da se uspostavi svojevrsna regionalna ekonomska zona na Zapadnom Balkanu, što se manifestovalo američkom podrškom takozvanom „Mini Šengenu“, koji uključuje Albaniju, Severnu Makedoniju i Srbiju. To je privlačno za SAD na različite načine. Promovisanje prekogranične trgovine i usluga može potencijalno da stimuliše regionalnu ekonomiju, da smanji etničke tenzije koje „tinjaju“ i usmeri migracije srednje klase, od koje zavisi svaka tranzicija ka demokratiji i prosperitetu. Istovremeno, umanjivanje važnosti spornih međunarodnih granica, koje trenutno dele narode poput Srba i Albanaca, može da omogući neku vrstu ponovnog nacionalnog ujedinjenja na način koji se ne kosi sa protivljenjem Bajdenove administracije prekrajanju postojećih granica. Drugim rečima, regionalna ekonomska zona nudi neke strateške koristi članstva u EU, u nedostatku bilo kakve realne šanse da još balkanskih država pristupi Uniji.

Sarajevo/Foto:Julian Nyča, CC BY-SA 4.0, via Wikimedia Commons

SAVEZNICI „NA PALUBI“

Od ključne važnosti će biti to što će Bajdenova administracija uvideti da EU, kojoj su SAD prepustile odgovornost da očuva američki poredak na Balkanu početkom dvehiljaditih, takođe podstiče ideju regionalne ekonomske zone, nakon što je otpisala sve druge alternative. U prvoj fazi, Evropljani su odbacili mogućnost prekrajanja granica i uspostavljanja nacionalnih država, čime je mogao da bude otklonjen glavni uzrok konflikta na Balkanu, i tako su stvorili opasnost da izbiju upravo oni konflikti koje su želeli da spreče. Evropljani nisu bili nimalo zainteresovani ni da očuvaju Balkan kao međunarodni protektorat, situaciju koju su nasledili nakon različitih američkih vojnih intervencija. Takvo stanje bilo je skupo za održavanje, podrazumevalo je raspoređivanje velikog broja vojnika, i kosilo se sa njihovim postojanim verovanjem u demokratsku samoupravu.

Evropljani su takođe odbacili mogućnost brze integracije Balkana u EU, jer su države regiona bile „sirove“, nereformisane. Takvom integracijom bi se bez muke rešili problemi spornih granica, ali bi se sama EU izložila velikom riziku. To je navelo Evropljane da osmisle proces integracije koji će biti zasnovan na ispunjavanju brojnih uslova, čime se očigledno  nudila šansa da se region pretvori u niz prosperitetnih liberalnih demokratija pre njihovog eventualnog prijema u EU. Ali, nakon 15 godina takvih pokušaja, navedena politika se pokazala nedelotvornom. Kao rezultat, EU se okrenula jedinoj preostaloj opciji - uspostavljanju nekakvog regionalnog entiteta, bliskog EU i to je pokušala da ostvari u okviru Berlinskog procesa. Važan korak u takvom procesu učinjen je nedavno, dogovorom balkanskih država o uspostavljanju jedinstvenog tržišta, a Evropska komisija je obelodanila Ekonomski i investicioni plan u vrednosti od devet milijardi evra, u cilju unapređenja „povezanosti“ regiona.

Uspostavljanje regionalne ekonomske zone uvek je bilo po volji Francuskoj, a ponekad i Nemačkoj, koje su videle to kao šansu za EU da odigra vodeću ulogu na Balkanu bez opasnosti da „uvede“ ovaj region u „kuću Evropljana“. Početkom dvehiljaditih Francuska je podlegla pritisku Britanije o potrebi proširenja, u vreme kada je EU bila snažna i samouverena, a Srbija suviše slaba, haotična, pa se nije moglo računati na nju da bi mogla da odigra lidersku ulogu u regionalnoj ekonomskoj zoni. Ali, sada kada je UK otišlo iz EU, a Srbija rehabilitovana, Francuska može da se za to zalaže, a da, istovremeno, izbegne svađu sa onim članicama EU koje i dalje zagovaraju proširenje i želele bi da vide stvaranje ekonomske zone kao kamen-temeljac u pravcu ostvarenja ovog krajnjeg cilja. Time se stvara šansa za EU, ne samo zbog činjenice da je EU voljna da sponzoriše ekonomsku integraciju regiona, a SAD se oslabađaju te obaveze, već i zbog toga što regionalna ekonomska zona „vezuje“ Balkan za EU, dok se Rusija i druge sile drže na distanci.

Bajdenova administracija će takođe uvideti da Srbija podržava ekonomsku uniju, jer time može da konsoliduje svoju vodeću poziciju na Balkanu i ponovo privuče druge države iz regiona, uključujući Kosovo, Bosnu i Crnu Goru, u kojima živi veliki broj Srba, u svoju „orbitu“. I u navedenoj inicijativi je nedavno načinjen korak napred, potpisivanjem sporazuma o putovanju samo sa ličnim kartama između triju članica i upućivanjem poziva Kosovu da se pridruži zoni Mini Šengen. Podrškom ključne države u regionu ispunjava se ključni uslov za održivost bilo koje ekonomske zone. Taj projekat, kojim se Srbiji daje liderska pozicija na Balkanu, možda će biti dovoljan da se ubedi Beograd da prizna nezavisnost Kosova, a da pritom ne insistira na njegovoj podeli, čime bi se smanjila njegova bliskost sa Rusijom, Turskom i Kinom.

Bajdenova administracija će takođe priželjkivati da će navedene promenjene okolnosti, uključujući „otvoreniju“ granicu Srbije i Republike Srpske, olakšati rešavanje problema Bosne. Pojedini u Bajdenovoj administraciji će negodovati zbog ideje da se Srbija tako nagradi, ali političke realnosti na terenu ne nude im druge mogućnost. Najvažnije je pomenuti da će Bajdenov tim takođe uvideti da većina drugih država regiona takođe podržava ovu inicijativu, čime se uvećava mogućnost da ona bude održiva. Albanija vidi ekonomsku zonu kao sredstvo za širenje svog tržišnog potencijala i približavanja albanskoj dijaspori u regionu. Ekonomska zonu nudi Severnoj Makedoniji bezbedno utočište od pretnji za njenu bezbednost, koje upućuju Grčka i Bugarska. U međuvremenu, nova vlada u Crnoj Gori može da iskoristi ekonomsku zonu da obnovi tradicionalne veze sa Srbijom.

Tirana/Foto: Photo: Chris Walts, CC BY-SA 2.0, via Wikimedia Commons

Smetnja će biti one grupe koje su ratovale da bi se oslobodile uticaja Beograda, naročito Bošnjaci koji su se opirali uključivanju Bosne u Mini Šengen i oni će se žaliti kako regionalna ekonomska zona ugrožava nezavisnost Bosne. To će biti prepreka za Bajdenovu administraciju, ali najvažnije pitanje za novog predsednika biće očuvanje američkog interesa u uspostavljanju neke vrste regionalnog poretka koji je razumno održiv, a ne ko tačno gubi ili dobija u ovom angažmanu, pa će on tražiti način da prevaziđe navedene teškoće, kao što je Trampova administracija učinila u vezi sa Kosovom, naredivši Kosovu da se pridruži Mini Šengenu, a da ga za uzvrat podrži u nastojanjima da dobije priznanje od Srbije.

POVRATAK ISTORIJI

Vođenjem navedene politike, Bajdenova administracija ne samo da će nastaviti tamo gde je stao Tramp, već će i obnoviti strategiju velikih sila iz 19.veka, koje su razmišljale  šta da učine sa nizom nacija koje su nastale nakon sloma Otomanskog carstva, i potom neprestano međusobno ratovale kako bi uspostavile nacionalne države. Zaključak do kojeg se došlo posle Prvog svetskog rata, a i ponovo, nakon Drugog svetskog rata, bio je da stabilnost regiona zavisi od okupljanja različitih naroda u širi entitet, bez međusobnih granica, pod vođstvom Beograda, prestonice najveće nacije u regionu i njegovog prirodnog političkog centra. Stotinu godina kasnije, ovaj strateški cilj nije izmenjen.

Regionalna ekonomska zona, kojom se priznaje propast politike proširenja EU i konsoliduje vodeća pozicija Srbije neće biti rešenje koje Bajden preferira na Balkanu, niti ima garancija da će biti delotvorno. Ali, odnos snaga na terenu, američki interes da se Balkan ekonomski razvija, želja SAD da očuvaju postojeći teritorijalni poredak, njihova potreba da drže podalje rivalske sile tako što „usidriti“ Balkan u EU, i njihova želja da se sve učini na najlakši mogući način - prinudiće Sjedinjene Države da „pruže ruku“.

Stoga, kladim se da će Bajdenova administracija težiti uspostavljanju novog multietničkog entiteta, blisko povezanog sa EU, koji uključuje šest država Zapadnog Balkana i ima središte u Beogradu. To neće baš biti Jugoslavija, koja je predstavljala proizvod svog vremena, već će činjenice na terenu prinuditi Bajdena da se vrati logici bliske prošlosti i da se založi za kreiranje njene inkarancije 21. veka – nove EU-goslavije.

*Tekst je prvobitno objavljen na portalu Open Democracy, na engleskom jeziku. Autor vodi istraživački projekat “Novo međumorje” (New Intermarium) u Centru za geopolitiku i veliku strategiju (Centre for Geopolitics and Grand Strategy) na Univerzitetu Kembridž. Prethodno je radio kao diplomata u Bosni i Severnoj Makedoniji.

Komentari

Poštovani pre kontaktiranja najljubaznije vas molimo da se upoznate sa našom politikom o privatnosti.

Analize
Dva Aleksandra i drugi kandidati
Dva Aleksandra i drugi kandidati

I dalje su u igri dve oprečne procene u vezi srpskih izbora 2022. Jedna, zastup...

Trampove izgubljene iluzije
Trampove izgubljene iluzije

Od kako je ušao u politiku Donald Tramp je bio u prednosti nad drugima:...

Mirna primopredaja vlasti
Mirna primopredaja vlasti

Neredi na Kapitol hilu ranili su srce američkog političkog uređenja: mirnu pr...

Evropa bez Velike Britanije
Evropa bez Velike Britanije

Velika Britanija i Evropska unija su potpisale sporazum o razvodu nakon četir...

Predsednik i patrijarh
Predsednik i patrijarh

Posle dužeg vremena pokrenut je novi dnevni list (Objektiv), a i novi informati...

demostav
NAJČITANIJE
Ko koliko zarađuje u Evropi
Ko koliko zarađuje u Evropi

Plate  zaposlenih u  Srbiji među najnižima u regionu i Evropi Prose...

Predsednik Demokrata Crne Gore ekskluzivno za Demostat
Predsednik Demokrata Crne Gore ekskluzivno za Demostat

  U junskom istraživanju crnogorskog Centra za demokratiju i ljudska pr...

Makronov plan za Evropu
Makronov plan za Evropu

„Evropa je suviše slaba, suviše spora, suviše nedelat...

Albanija: Izbori na najvećoj evropskoj plantaži marihuane
Albanija: Izbori na najvećoj evropskoj plantaži marihuane

Na ulice Tirane je 13. maja izašlo više desetina hiljada ljudi koj...

Tajni pregovori Vučića i Tačija: Politika "dila"
Tajni pregovori Vučića i Tačija: Politika "dila"

 „Mi smo ti koji smo od „zmije” napravili  „uz...

2021. Sva prava zadržana.
Zabranjeno je svako kopiranje sadržaja sajta.

Izrada sajta Creative Web

Ovaj sajt koristi "kolačiće" kako bi se obezbedilo bolje korisničko iskustvo. Ako želite da blokirate "kolačiće", molimo podesite svoj pretraživač.
Više informacija možete naći na našoj stranici Politika privatnosti