1. Uvodno pitanje.

Šta bi bilo sa bilo kakvim izborima ako bi na izbore izlazili samo birači koji su uvereni da će njihova partija osvojiti vlast? Šta bi bilo sa bilo kakvim izborima ako bi na izbore izlazili samo partije koje su uverene u svoju pobedu? Da li o dobrom izbornom rezultatu govorimo samo onda ako je partija za koju smo glasali osvojila vlast, a da je sve ostalo izborni poraz?

Da li je izvesna izborna pobede jedini uslov za izlazak na izbore. Kao, „Nećemo na izbore ako nam ne daju da ih pobedimo.“ Ne mogu da se ne setim ove „dečje strategije“. Kao dete učestvovao sam u igrama kada bi neko među nama odustajao od dalje igre jer ne može da pobedi. Takvo ponašanje sam video i kod svoje dece, a prijatelji mi kažu da i neka današnja deca tako reaguju kad osete da ne mogu da pobede. Raduje me što moja danas odrasla deca ne koriste formulu „Neću da se igram jer…“.

2. Da li je Beograd nešto drugo ili nešto prvo; 

ali bilo kako da je Mi smo Beograd.

„Beograd nije nešto drugo“. Sudeći po predstojećim gradskim i opštinskim izborima, možda je „Srbija nešto drugo“. Naravno da bi bilo bolje da je Beograd „nešto drugo“. Naravno da je bolje da je i Srbija „nešto drugo“. 

Beograd je danas, i već duže vremena, na razmeđu između balkanske palanke i moderne evropske metropole orijentisane ka demokratiji kao načinu uređenja države i kao načinu uređenja života njegovih građana. 

Beograd je palanka kao što je i ranije bila, ali bez famozne i verovatno precenjene, egzistencijalne palanačke sigurnosti. Gazde malih dućana sede na svojim ćepencima, neki džakaju a neki se svađaju. Nisu retki oni koji sa sitne zađevice pređu na kavgu, pa se neki pomire u bircuzu, a neki rade o glavi onih drugih. 

Moderni džambasi su se manuli preprodaje i drugih mućkanja sa konjima i inom stokom, pa prešli na „rad“ u areal politike kao bogomdano polje za politikantska i druga vašarska nadmetanja i mućkanja. Nisu danas, daleko bilo, baš svi političari prešli u narcisoidne političke džambase. Imade u politici i čestitih ljudi, ali nekako sve manje, pogotovu na važnim položajima. 

S druge strane, Beograd je mnogo puta dokazivao da je više moderan evropski grad nego balkanska čaršija. Dokazao je to i na izborima 17. decembra prošle godine. Može to da pokaže i dokaže i 2. juna ove 2024. godine. Meni su krucijalni pokazatelji modernog Beograda ono što sam na ulicama mog grada video 17. januara 1961. godine kada se protestvovalo zbog streljanja Patrisa Lumumbe, studentski protesti juna 1968, narodni bunt 5. oktobra 2000. godine…

Problem sa kojim se susreću Beograđan nije samo gotovo opšti sukob između balkanske palanke i moderne metropole, već u tome što se u mnogima među nama susreću pa mire ili sukobljavaju ono što je moderno i ono što je palanačko-balkansko. Vidimo to i u ovom predizborju u očekivanju 2. juna 2024.
 

Čini mi se da duhu navedenih ocena odgovara i sledeći komentar jednog no name navijača: „Ako je trećina Beograđana bez kanalizacije, u čemu se onda dave Beograđani i nizdunavski narod. Oni kažu: ’Srbija propada, a oni se bave govnima (ili, budem fniji, a oni se bave fekalijama!)’. Ako toliki deo Beograda nema kanalizaciju, šta li je tek sa ostalom Srbijom? Ili je možda ipak tačna ona hvala ’Beograd nije Srbija’. Ali ako je tačno ono ’Beograd je svet’, koji je to svet  u koji Beograđani sebe smeštaju?

Kažu, sa Beogradom na vodi, Beograd postaje svetska metropola, i to se potvrđuje sa izgradnjom stadiona u Surčinu, sa organizacijom Ekspo izložbe 2027. godine, i ako bog da, sa Olimpijadom u Beogradu, sa letećim autima i sa svim drugom čudima sa kojima se Beograd najlepše predstavlja kao metropola našeg nebeskog naroda. 

Pa za koga onda glasati? Za one koji od Beograda prave svetsku metropolu i istinsku metropolu nebeskog naroda ili za one koji bi da naprave neku tamo kanalizaciju? Pa valjda znamo šta je preče i šta je lepše i šta je korisnije?“

3. Struktura birača.

Takozvano biračko telo je ipak manje složeno u odnosu na partijski sistem. Konkretnije, relevantna diferencijacija unutar biračkog tela je manje složena od diferencijacije unutar strukture partija koje učestvuju na izborima. Jednostavno rečeno broj kriterijuma za diferencijaciju je različit što utiče na stepen složenosti same diferencijacije. U slučaju birača imamo tek nekoliko relevantnih kriterijuma što je znatno manje nego u slučaju partija. Kad su birači u pitanju važna su saznanja o izbornoj participaciji (izlazak ili neizlazak na izbore - apstinencija, bojkot i dr) i izborna orijentacija (za koju partiju birač glasa). Dodatni kriterijumi su činioci koji utiču na izbornu participaciju i izbornu orijentaciju. U sledećem nabrajanju grupa birača prihvatali smo kriterijume koji su dolazili do punog izražaja u poslednjoj deceniji.

(1) izborno opredeljeni birači, tj. oni koji redovno izlaze na izbore i znaju za koga će da glasaju; najčešće su dosledni u svom izbornom opredeljenju; 

(2) izborno neopredeljeni birači, tj. oni koji su odlučili da izađu na izbore, ali još nisu odlučili za koga će da glasaju. U istraživanjima se može utvrditi da znatan broj ovakvih birača ima izvesnu izbornu naklonost. No, najčešće oni još nisu sigurni u svoje političke simpatije, ili iz raznih razloga ne želi da se izjasne o tome kome će dati svoj glas; 

(3) izborno neodlučni – birači koji još nisu odlučili da li će izaći na izbore (najčešće su bez partijskog opredeljenja); reč je o grupi birača koja i pored svega pokazuje spremnost da donese odluku o ne/izlasku na izbore i spremnost da odluči kome će dati svoj glas (iako većina niti izađe na izbore niti formira neko partijsko opredeljenje; 

(4) konfuzni birači – ništa im nije jasno ili im je malo šta jasno. Konfuzne birače obeležava: zbrka, zbunjenost, nedoslednost, protivrečnost, nepoznavanje ili površno poznavanje, lako prihvatanje tuđeg mišljenja ali i onig sasvim suprotnog malo kasnije ili u razgovoru sa malo drukčijim sastavom sagovornika… 

(5) birači koji redovno (individualno) bojkotuju izbore - birači koji su bilo konceptualno bilo iskustveno protivnici višepartizma i bilo kakvih demokratskih izbora. Ovu grupu sačinjavaju ideološki protivnici političkog pluralizma, a takođe i birači koji su razočarani u politiku, političke lidere, političke partije i izbore kao takve; obično ni jedni ni drugi ne izlaze na izbore; 

(6) birači koji nisu zainteresovani ni za izbore, ni za politiku – obično uvereni da to nema nikakve veze sa njihovim životom; prosto rečeno oni „nisu odavde“; 

(7) birači podložni političkom pritisku: iznuđeno izborno opredeljenje (bez obzira kojoj od prethodnih podgrupa pripadaju); bilo da se tu radi: 

(a) o egzistencijalnom pritisku (pritisak na one kojima politički moćnici mogu lako da otežaju pa i ugroze sam život birača), 

(b) o zastrašivanju birača putem širenja i produbljivanja straha od statusnog pada, 

(c) o uceni birača putem obećanja statusnog uspona („politička trampa“), ili 

(d) o spontanom prihvatanju legalnih oblika političkog pritiska; napr. glasanje za  „izbornog pobednika“; bandwagon effect, prihvatanje dominantnog predizbornog mnenja sredini u kojoj birač živi i sl.

4. Putevi do nelegitimnih glasova: izborna konfuzija, predizborni placebo i nocebo, svekoliki pritisak na birače, krađe glasova i druge mućke.

Ne može se govoriti, od istorijski prvih izbora do današnjih, o legitimnosti izbora u Srbiji, pa često ni o njihovoj legalnosti. Na poslednjih nekoliko izbora do punog izražaja dolaze sledeći formati nelegalnog i nelegitimnog pritiska i uticaja na birače radi iznude glasova ili iznude bojkota izbora, tj. tzv. apstinencije ili neizlaska na izbore: 

(1) stvaranje ili samo jačanje i širenje predizborne i izborne konfuzija birača, 

(2) sistematski (nameravani ili spontani) uticaji na birače koje proizvodi predizborni placebo i predizborni nocebo, 

(3) politički, društveni, ekonomski, egzistencijalni i svaki drugi pritisak na birače, i 

(4) najobičnije krađe glasova i najrazličitije mućke od strane političkih moćnika i njihovih pomoćnika.

ad 1. širenje predizborne i izborne konfuzija birača.

Jedan od važnih ciljeva izbornih kampanja onih koji organizuju predizborne mahinacije svodi se na povećanje broja onih birača koji polje politike vide kao jednu veliku zbrku u kojoj ne mogu da prepoznaju šta je šta. Ovakvi birači svoju zbunjenost političkim fenomenima pripisuju samoj politici i političarima, a ne svojoj nemoći da barem prepoznaju šta je u politici dobro a šta loše. Kako reče jedan anketar „Oni niti znaju odakle su niti znaju ko su; čas su ovo čas su ono; oni na raskrsnici stoje jer ne znaju kojim putem da krenu, ili krenu jednim pa se vrate na drugi i ’Jovo nanovo’ i opet tako.“. Korak dalje čine oni birači koji prave svojevrsni ideološki galimatijas kako bi pomoću te zbrke interpretirali i sebi i drugima sve ono što nam se dešava. Ili, na primeru naše teme, oni političku zbrku objašnjavaju ideološkom zbrkom. Uostalom, mashup ideologije sve su češće i u tekstovima tzv. analitičara a o tome svedoče brojni primeri njihovih komentara predizborja u poslednje godinu-dve. Razliku između konfuzije „običnih birača“ i konfuznih interpretacija naših „analitičara“, nalazimo u tome što predizborna konfuzija dovodi birače do izborne neodlučnosti a ponekad i do nekritičkog prihvatanja lažnih informacija i donošenja izborne odluku zasnovane upravo na takvim informacijama; dok je stvarna ili simulirana konfuzija koju čine analitičari faktički namenjena stvaranju, širenju i produbljivanju konfuzije birača;

ad 2. predizborni placebo i predizborni nocebo.

Poenta je u paradigmi poznatoj kao Tomasova teorema definisana još pre sto godina i koja se svodi na istinu u našoj percepciji važnih događaja koji nam se dešavaju ili događajima za koje mislimo da nam se dešavaju. Dakle, ako neke  događaje vidimo i identifikujemo kao realne, oni postaju realni po svojim posledicama bez obzira na objektivnu realnost tih događaja. To praktično znači, egzistencijalne ucene birača deluju bilo da postoje bilo da ne postoje, ako je raširena fama o njihovom postojanju. Prisetimo se mita o Platonovoj pećini.

Zanimljiv je fenomen obostranog potcenjivanja između lidera partija na vlasti i lidera partija opozicijskih partija. Pa tako jedni kažu „da smo imali slobodne izbore i slobodne medije ovi sada ne bi bili na vlast“, a njihovi izborni konkurenti odgovaraju „dok je nama ovakva opozicija kao što je ova sada, ostajemo doživotno na vlasti“. U potaji i jedni i drugi prihvataju mišljenje svojih konkurenata, pa tako oni na vlasti strahuju od mogućeg gubitka vlasti i čine sve kako bi tu vlast zadržali, a oni u opoziciji malo šta čine pametno i nikako da se (svi) dogovore oko toga šta je pametno jer ih u tome sprečava uverenje da će sadašnji vlastodržac ostati večito na svom tronu!

Ne bi ništa od navedenog bilo relevantno kada ovi liderski uvidi u političku situaciju ne bi uticali na njihovo ponašanje. Stvar je u tome što njihova subjektivna percepcija političke moći one druge strane definiše njihove praktične političke korake. Uostalom to je u društvenim naukama poznato već sto godina, kao Tomasova teorema: Ako ljudi definišu događaje kao realne, događaji su realni po svojim posledicama; ili u terminologiji kampanjera: bandwagon-effect.

bandwagon-effect Reč je o fenomenu u literaturi poznatom pod nazivom bandwagon-effect, tj. o sklonosti jednog broja birača da glasaju za pretpostavljenog izbornog pobednika – onog izbornog takmičara (stranku, koaliciju, kandidata) koji će po njihovom mišljenju pobediti na izborima.

Izborni nocebo efekat. Neki narod ne izlazi na izbore jer je uveren da njegova partije ne može da pobedi (a što bi izlazili na izbore kad njihova partija ne može da osvoji vlast). 

Drugi narod ne izlazi na izbore jer procenjuje da njegova partija ne može da pređe izborni cenzus od tri posto (a što bi izlazili na izbore kad njihova partija ne može da pređe cenzus pa tako ne može da učestvuje ni u raspodeli mandata). Izborno ponašanje i jednog i drugog naroda određeno je procenom izbornog rezultata partija za koje je taj narod opredeljen.
 

Neki treći narod ne izlazi na izbore, jer u tome ne vidi nikakvu svrhu, jer će izbori biti pokradeni, glasovi oteti, ljudi naterani da glasaju za neke za koje ni u snu ne bi glasali…

Neki četvrti narod ne izlazi na izbore jer taj narod pouzdano zna da bez obzira ko pobedi, aktualni svemoćnik (Milošević, Vučić…) neće otići sa vlasti, pa što bi onda čovek gubio vreme izlazeći na izbore kada se zna da od toga nema ništa. 

Tu je i onaj peti narod koji ne izlazi na izbore „jer se pobednik unapred zna jer je sve namešteno i moja partija nema nikakve šanse“. 

Šesti na izbore neizlazeći narod je onaj narod koji je protiv višestranačkog sistema, pa tako i protiv izbora, bilo da je taj stav formirao pre poslednjeg uvođenja višestranačja, bilo da ga je formirao na osnovu iskustva sa aktuelnim višestranačjem. 

Ima tu još raznog naroda koji iz raznih razloga ne izlazi na izbore, sve do onih koji ne izlaze na izbore a ne znaju zašto ne izlaze. 

Kada sumiramo razloge (motive) za izlazak na izbore i razloge za neizlazak na izbore, po svemu sudeći, brojniji su razlozi za neizlazak nego za izlazak na izbore. No, pitanje je koji su razlozi „jači“ isto kao i pitanje koje je razloge lakše „oboriti“. 

Koji je smisao problematizacije pitanja izbornih uslova i rasprave o legalitetu i legitimitetu razloga birača za izlazak ili neizlazak na izbore (1) u kontekstu razloga za izlazak i za neizlazak na izbore, sa stanovišta samih birača; (2) u kontekstu fragmentacije partijskog sistema u Srbiji, sa stanovišta političkih partija i njihovih lidera; (3) u kontekstu prirode aktuelnog političkog sistema koji je sada u Srbiji aktuelan, sa stanovišta i birača i političkih partija i njihovih lidera?

Na prvi pogled je nesuvislo raspravljati o legalnosti i legitimnosti biračkih razloga za izlazak ili neizlazak na izbore. Rasprava ima smisla ukoliko se ima na umu da birač kao pojedinac teško da može da sam preduzme nešto što bi njegove razloge za izlazak ili neizlazak činilo nelegalnim ili nelegitimnim, -  i da tek u „dogovoru“ sa „drugom stranom“, tj. sa ljudima koji predstavljaju listu političke partije (koalicije) koja izlazi na izbore, može da dođe do nelegalnih i/ili nelegitimnih radnji. Sve u svemu, uvek je za nelegitimnu ili nelegalnu izbornu radnju potrebno dvoje, iako je često stvar u iznudi, odnosno o ponudi koju birač teško može da odbije, ipak su češće „daj-dam“ odnosi ili trampa „usluge za uslugu“. 

Političke partije su ako ne glavni izborni akter, onda svakako glavni izvršni akter izbornog procesa. Utoliko su one najčešći inicijator i realizator nelegalnih i nelegitimnih predizbornih i izbornih „radnji“. 

U principu razlozi za izlazak i za neizlazak na izbore u demokratskim sistemima i sistemima koji teže ka demokratiji, ne samo da su u okvirima legaliteta već imaju i puni legitimitet.

Drukčije stoje stvari u prividno prodemokratskim sistemima (formalno demokratsko uređenje, formalno demokratske institucije) iza kojih faktički nalazimo različite oblike ne-demokratije, pa tako i pojavu ne-demokratskih izbora (izbori generalno gledano nisu ni slobodni ni pošteni). Srbiju ubrajam u države sa ovakvim sistemima, države koje obeležava politički pseudopluralizam, prividna parlamentarna demokratija i nedemokratski izbori - može se govoriti o parcijalnim legalnim izbornim procedurama ali ne i o legitimnim, a najčešće izbori niti su legalni, niti su legitimni. 

ad 3. svakojaki pritisak na birače, od ideološkog do ekonomskog i fizičkog. 

Gotovo svi glavni akteri predstojećih beogradskih izbora, ovako ili onako pobrinuli su se za stvaranje predizborne atmosfere koja pogoduje radikalnom jačanju već postojećeg pritiska nosilaca aktualne i verovatno buduće vlasti na birače, kako na one koji ne izlaze na izbore, tako i na one koji će da glasaju što svojom a što tuđom voljom.
  

„Politički pritisci na građane dešavaju se svakodnevno a ne samo uoči izbora. Kontinuirano, nezakonito i nedemokratsko vršenje uticaja na birače dovodi u pitanje osnovno demokratsko načelo slobode izbora.“, kaže Crta.

I dalje: „Šta je cilj političkih pritisaka? Pritisci se vrše s ciljem:

- da se regrutuje što više, korisnih ljudi koji će biti bezuslovno lojalni stranci i koji će dalje širiti glasačku mašineriju;

- da se izoluju, degradiraju i ’slome’ svi koji pružaju otpor;

- da se održava atmosfera u kojoj egzistencija građana apsolutno zavisi od volje pojedinaca (deinstitucionalizacija) i, na kraju,

- da se građani zastraše demonstracijom posledica koje bi ih mogle zadesiti ako ne postupaju kako je očekivano.“ (https://pritisci.crta.rs/politicki-pritisci-na-gradane/)

5. Autori puteva do nelegitimnog sticanja glasova birača. 

Autore puteva koji donose nelegitimno stečene glasove nalazimo na sledećem spisku glavnih izbornih aktera. U ovom kontekstu treba pomenuti da ispitanici u ispitivanjima predizbornog mnenja lako prepoznaju autore nelegitimnog i nelegalnog sticanja glasova; neke manje razlike se javljaju samo u redosledu poslednja tri aktera:  

(1) političke partije i njihovi lideri sa podpodelom na četiri grupe: (1.1) na političke partije buduće vlasti i njihove lidere, (1.2) na političke partije buduće opozicije i njihove lidere, (1.3) na političke partije i njihove lidere koje se izjašnjavaju kao deo opozicije, a koje su spremne da se odazovu na poziv dominantne partije i da učestvuju u vlasti, i (1.4) partije i njihovi lideri koje najverovatnije ne prelaze izborni cenzus;

(2)  birački narod, tj. državljani koji imaju pravo glasa i koji su upisani u birački spisak (u  daljem tekstu: birači); 

(3) ekonomska moćnici, ekonomska elita, tajkuni – i njihove organizacije; 

(4) organizacije civilnog društva uključiv sindikate, Srpsku pravoslavnu crkvu, profesionalne organizacije…

(5) mediji uključiv i društvene mreže, intelektualnu elitu i drugi kreatori javnog mnenja; 

(6) spoljno-politički akteri; velike sile, međunarodne organizacije. 

6. Pojam i praksa ublehe ili ubleha, pa ko se prepozna.

Moderni vašar na kojem politički džambasi danas „rade“ obeležava pojam i praksa ublehe, a taj pojam kako kaže vrli Nedim Sejdinović, „otprilike znači prevaru i muljažu“, a „ublehaši“ su generalno „oni koji žive od vlastite bestidnosti i tuđe gluposti i pohlepe.“

Radi razumevanja pojma ublehaštva pozivam se na tekst Nedima Sejdinovića „Cirkus Kolorado Aleksandra Vučića“ - Vreme - 15. mart 2023: „U Bosni i Hercegovini, ne baš retko, možete čuti reč ’ubleha’, čiji su koreni nejasni a koja otprilike znači prevaru ili muljažu, fantazmagoriju, nešto što zaseni prostotu i od čega ’ublehaš’ ostvari nekakvu korist. (…) ’Ublehaši’ su i licemeri, takozvani hipokriti, generalno oni koji žive od vlastite bestidnosti i tuđe gluposti i pohlepe.“

Antonije Nino Žalica na kraju svog romana „Trag zmajeve šape: Žuti snijeg“ (Beograd, B92, 1995), u rečniku gradskog žargona, daje nešto benignije značenje pojma „ubleha“: u Sarajevu je to samorazumljiva reč, „nešto kao zaslepljenost, potpuno verovanje u nešto“. (Naglašavanja SM.)

Da li smo u Srbiji pliće ili dublje zašli u dominaciju uhleba na polju politike, a pre svega kada je reč o političkim partijama i njihovim liderima, o medijima i kreatorima javnog mnenja, kao i o jednom delu organizacija civilnog društva, pitanja su sa kojima je nužno suočavanje i borba za neutralizaciju tog trenda u političkom i društvenom životu. Optimistički je na ovom polju očekivati aktivitet onih koji znaju, koji mogu i onih koji se pridržavaju normi poštenja. Istovremeno. 

7. Dobrohotno zaključenje u stilu naših analitičara.

Misliim da su naprednjaci, odnosno Aleksandar Vučić legitimni izborni pobednici na svim izborima na kojima su pobedili. To je baš tako, a da oni nisu sposobni vladari ne bi ni došli do vlasti. Da je opozicija ili neke ili neke partije iz opozicije pokazala svoju sposobnost na delu, oni bi bili na vlasti. No, nesposobnost opozicije je očita, ona ne uspeva da osvoje vlast čak ni onda kada većina naroda sa biračkih spiskova, glasa za njih, odnosno kada je zbir glasova koje je dobila jedna ili više ili sve političke opozicijske partije veći od zbora glasova za partije koje su do izbora bile na vlasti. 

A može i drukčije.

Istraživnja koje sam vodio u poslednjih godinu dana indiciraju izbornu premoć partija opozicije nad partijama koje može da okupi i izvede na beogradske izbore Srpska napredna stranka i njihov velemoćni lider (čovek-vlast ili vlasnik vlasti u Srbiji). „Kvaka“ je međutim što velemoćni lider može da objedini sve pristalice njegovih stranaka, a bogme i još neke na već dobro poznate načine. S druge strane, nalazimo manje ili veće fragmente opozicijskih partija koje su izvan kartela koje vodi čovek-vlast (te fragmente ćemo uslovno zvati opozicionim partijama) i samo na trenutak je izgledalo da su našli zajednički jezik i da su se manihejski dogovorili – Protiv Vučića! Pokazalo se još jednom da na jednoj strani imamo  dominaciju interesa kao ključne determinante izbornog zajedništva vladajućeg kartela, dok je na drugoj strani prevladao narcisoidni individualizam, a opozicioni interesi, vrednosti i ideologija zadržali su svoju ulogu samo u folirantskim naizgled racionalnih obrazloženja opredeljenja za strategiju „Svaka vaška obaška“.