Iz ugla opozicije ova tema ima najmanje pet prednosti. Prva je što oni koji zagovaraju bojkot, osovina Dragan Đilas, Zoran Lutovac, Vuk Jeremić i Boško Obradović, samim tim pribavljaju sebi sliku prkosne, odnosno najtvrđe opozicije. Drugo, taj prkos je lako širiti, sa uzdržavanjem od glasanja ljudi mogu lako da se poistovete. Poruka da im je sve dojadilo i da im je svega dosta, jednostavna je i prijemčiva. To je izražavanje otpora koje pojedinca ne “košta” mnogo. Svakako manje od ideja koje su zimus izgovarane na demonstracijama, poput blokade puteva. Treće, bojkot može da se predstavi kao logičan nastavak zimskih demonstracija “1 od 5 miliona”, dakle kao sledujući vid političke borbe. Javnosti je nepoznato da li se u ispitivanjima javnog mnjenja pominje pitanje da li biste glasali za udruženje “1 od 5 miliona” i koliko je to odsto. Ali, od oka procenjivano nema tu podrške budući da ne postoje prepoznatljiva lica, sem mlade aktivistkinje Jelene Anasonović, koje bi birači “videli” u ime tog udruženja “1 od 5 miliona”.

Četvrto, bojkot sklanja u pozadinu, mada ne sasvim, utisak koji se iz izbora u izbore pojačava, da je opozicija u dlaku isto što i vlast i da se bori isključivo za svoje sebične interese. Bojkot ostavlja veći prostor običnom biraču da prihvati poruke opozicionih vođa, jer niko od njih nije u trci da bude poslanik ili ministar. Takođe se naslanja i na zamor koji prirodno mora da se javi, usred stalnog medijskog forsiranja prisustva zvaničnika Vučićeve vlasti u medijima. Oni su prosto dosadili delu publike, što je neminovna posledica kada se nastup zasniva kao beskrajni rijaliti program.

Peto, bojkotom se može stvoriti privid jedinstva političke opozicije i građanske javnosti. Ako Savez za Srbiju ostane pri bojkotu, neminovno će to, sem retkih ličnih izuzetaka, slediti i intelektualci iz takozane grupe Samoodbrana. Kako je neko primetio, ta je grupa oživljavanje Apela sto za Sašu Jankovića kao Vučićevog predsedničkog protivkandidata. Ali, i ta grupa, i tome naklonjena udruženja poput Ne davimo Beograd, neće preduzeti rizik kršenja bojkota. Jer, to bi značilo preuzimanje rizika da budu označeni kao Vučićevi tihi saradnici. Strašnije i od političkog neuspeha, za njih je javna sramota svrgavanja sa trona najoštrijih kritičara vlasti. Oni to neće moći da brane razlozima da je bolje “uzeti” nekoliko opština i čekati predsedničke izbore 2022. godine. To nije u skladu sa njihovim opisom pogubnosti Vučićeve vladavine. Sam pomen čekanja značiće mirenje sa sadašnjom situacijom. Najviše što mogu to je da ostave građanima na sopstvenoj savesti da odluče, da li su za bojkot ili ne. I tom prividu jedinstva, još se mogu dodati i oni koji ne glasaju, apstinenti.

Matematički gledano, bojkot prvi put pruža šansu opoziciji da tumači cifre u svoju korist. Odnosno, da recimo broj svih glasača koji će na izborni dan ostati kod kuće pripiše bojkotu. Prvi put je to neka realna šansa da bude blizu cifre od 50 odsto, ili čak preko toga.

Sve te prednosti međutim, mogu da ponište dve stvari – izdaja i Internet. Pitanje izdaje jeste ko će u samom Savezu za Srbiju izaći na izbore. Prosto je neverovatno očekivati da se Milan Stamatović neće ponovo kandidovati za predsednika opštine Čajetina. Ovo bi se donekle moglo rešiti i time da se proglase izuzeci od bojkota u takozvane četiri opozicione opštine – Čajetina, Šabac, Paraćin i Stari grad. Jeste da bi to bila odlična municija za kampanju vlasti, uključujući i pritužbe na izborni proces u tim mestima, ali ta paljba i dalje ne bi najviše srozala bojkot.

Najveće srozavanje izazvalo bi ako bi neke stranke SZS predale listu za parlament, pre svih Demokratska stranka. Koliko god slaba bila, DS je za opoziciju stranka kontinuiteta, isto kao što je to SPS za SNS. DS i SPS su klasične partije glavnog istorijskog toka, ako to može da se kaže, bez obzira što sada imaju samo blede sličnosti sa onim što su nekad bile. Isto kao što možemo da zamislimo vlast Vučićevih naprednjaka bez Dačićevih socijalista, isto tako možemo da zamislimo i bojkot Saveza za Srbiju, bez DS-a.

Unutar DS-a su zato i najveći lomovi po pitanju bojkota i nijednu odluku ne treba u ovom trenutku isključiti. U DS-u su vidljive pripreme i za samostalni izlazak na izbore – to je proklamovano ujedinjenje sa sopstvenim partijskim izdancima, SDS Borisa Tadića i ZZS Nebojše Zelenovića. Proklamovano, zato što je održan skup na kome je predstavljena “Ujedinjena Demokratska stranka”, potom se nekoliko puta sastalo tročlano predsedništvo sa saradnicima. Jednom je izdato i zajedničko saopštenje potpisano sa Zoran Lutovac, predsednik DS, Nebojša Zelenović, predsednik Zajedno za Srbiju, i Aleksandar Ivanović, u ime SDS. (Ivanović umesto Tadića predstavlja SDS da se duhovi ne bi dodatno uzburkavali.)

Sve to ne govori u prilog “osnaživanju” koliko o sabiranju ljudi i odbora iz nužnosti, da se pokriju kandidatske liste i potpisi neophodni za izbore u slučaju izlaska. Stidljiva je ideja i o Nebojši Zelenoviću kao o novom lideru i te ujedinjene DS, ali i svakolike opozicije. S tom idejom problem je u tome, što će u Srbiji zaista teško podršku antivučićevskih glasača dobiti iko ko je već bio u vlasti. Možda bi im zato bilo bolje da razmišljaju o Aleksandru Ivanoviću, bratancu ubijenog Olivera Ivanovića – nije bio ni u kakvoj vlasti i sa Kosova je, a Kosovo ostaje i dalje u glavnoj političkoj žiži.

I najzad, ono što bojkot može da poništi to je šansa da se pojavi neki novi DJB Saše Radulovića. S tom razlikom što bi ovaj “DJB” onda morao i da uđe u buduću vladu SNS, kao što je Živi zid u Hrvatskoj, ne bi bilo dovoljno za legitimitet da ostane samo parlamentarna opozicija. Bojkot bi dakle, mogao da iznedri nekog novog Vučićevog koalicionog partnera.

Takav meteorski uspeh neke grupe omogućava Internet i to da se ljudi sve više obaveštavaju sa društvenih mreža. Budući da je reč o parlamentarnim i lokalnim izborima, ta grupa se ipak ne može pojaviti niotkuda, tu se moraju u stvarnom svetu prikupiti neophodni potpisi za prijavu kandidature. Neka od lista koju bi u potaji organizaciono pomogla vlast, mogla bi se se uzdigne i da razmahne poltička krila bez obzira na tu skrivenu podršku. Ta grupa bi morala da bude imuna na to što bi joj se pripisivalo da je Vučićeva paralista. Otpornih na greh saradnje sa vlastima svakako ima, ali na lokalnom nivou, pitanje je da li bi takvi, poput predsednika opštine Novi Beograd Aleksandra Šapića, nešto mogli da postignu na nivou Srbije.