Približavamo se svetu, naše kampanje su iste takve, slični su nam kandidati, slični pobednici!

Srećko Mihailović, sociolog

Na američkim predsedničkim izborima nije pobedio kandidat na čijoj su strani bili mediji, ni onaj kandidat koji je imao više para, ni onaj kandidat čiju su pobedu (uslovno rečeno) prognozirali istraživači javnog mnenja. U ovim činjenicama vidim važne argumente za razbijanje predrasuda i iluzija o našim izborima, a koje uporno šire naši mediji (sa malo izuzetaka), a naročito male, „salonske“ i „lenje“ partije koje se unapred mire sa porazom na svakim izborima. Daleko od toga da tvrdim da su mediji, novac i istraživanja nevažni za ishod izbora, već samo to da nisu presudni ni onda kada delaju sinergetski. Ne samo da su važni mediji i novac, važna su i istraživanja ali samo za stranku koja ume da „čita“ nalaze javnomnjenskih istraživanja. – U ovom nauku, vidim razlog za ozbiljnije bavljenje američkim izborima, umesto ove domaće sulude halabuke čiji smo svedoci.

Više od galimatijasa reakcija na izbor Trampa za predsednika Amerike, više od raznoraznih pa i veoma čudnih objašnjenja tog izbora, više od blesave trampomanije, – mene je iznenadio Sandersov predizborni uspeh. No, slabovid sam, nedostaje mi analitičarski uvid u američku stvarnost (tj. veoma malo znam o toj stvarnosti) pa zato mogu da kažem nešto o onome o čemu pomalo nešto znam. Naime, postoji izvesno zamešeteljstvo u percepciji predizbornih javnomenjskih istraživanja, iako su, čini mi sem stvari prilično jednostavne, što ne znači da istraživači javnog mnenja nemaju svoje „večite“ probleme ali i nove koji nameću potrebu da se teorijski, metodološki a potom i empirijski prate promene socioloških i politoloških fenomena.

O ishodu američkih izbora odlučivalo je jedva nešto više od polovine Amerikanaca (53%). Četvrtina je glasala za Donalda Trampa a nešto jača četvrtina za Hilari Klinton (milion i sedamstohiljada glasova više). Znatna većina istraživača javnog mnenja prognozirala je pobedu Hilari Klinton. Elektori su odlučili, jer je to u njihovoj nadležnosti, da predsednik Amerike bude Donald Tramp. Nakon svega se masovnio tvrdi da su omanuli istraživači javnog mnenja.

Situacija kada (gotovo) svi istraživači omaše ili (gotovo) svi imaju dobre prognoze, drukčija je od situacija kad neki omaše a drugi „pogode“. Situacija kada (gotovo) svi imaju dobre prognoze ne tematizuje nijedno pitanje vezano za javnomnjenska istraživanja (JMI). Situacija kada neki istraživači dobro, a neki loše prognoziraju – tematizuje pitanje „greške istraživača“ a najčešće pitanja uzorka, tehnike prikupljanja podataka, ocene apstinencije i pitanje modela ponderisanja i interpretacije podataka, e da bi se ukazalo na greške koje su dovele do loših pognoza. Ta tematizovanja ostaju u usko stručnim krugovima. I na kraju, samo u slučaju kada (gotovo) svi naprave loše prognoze ili se stvori predstava o netačnim prognozama, pitanjem JMI počinju da se bave gotovo svi, a pre svih oni koji eksploatišu nalaze JMI, političari i novinari. Generalno, počinje da se sumnja u JMI.

Pitanje je da li su američki istraživači javnog mnenja prognozirali pobedu Hilari Klinton na izborima za elektore (electoral college) ili njenu pobedu na opštim izborima (popular vote). U ovom drugom slučaju ne radi se o lošim prognozama jer je više Amerikanaca, za postotak-dva, dalo glas za Hilari Klinton. Promašaje imamo u slučaju prognoze da će ona postati predsednica Amerike. Dakle, da li je u pitanju „greška“ istraživača ili „greška“ u medijskoj interpretaciji. Odgovor na ovu dilemu je nemoguć bez konsultacije stotine izvornih istraživačkih izveštaja. Usput, teba se prisetiti da je 2000. godine Al Gor izgubio izbore iako je osvojio pola miliona glasova više od Džordža Buša.

Činjenica je da je retko ko prognozirao pobedu Trampa. Na primer, u istraživanju koje je rezultat saradnje Investor’s Business Daily i TechnoMetrica Market Intelligence prognoziran je rezultat: 43,4% za Klintonovu i 45,0% za Trampa (bez nesigurnih glasova), odnosno 41,2% i 42,7% (sa uključenim nesigurnim glasovima). Od onih koji su „pogodili“ izbornog pobednika treba pomenuti UPI/Cvoter i Rasmussen Reports, a od pojedinaca tu je profesor Allan Lichtman sa svojih 13 indikatora procene izbornog pobednika. Hajde da pretpostavimo da je istina da se dobri „pogađači“ mogu nabrojati na prstima jedne ruke.

Masovne greške javnomnjenskih istraživača nisu tako česte, ali se dešavaju. Najaktualnije su one koje se pripisuju istraživačima nedavnih američkih izbora i greške na nešto ranijem Bregzitu. Navedene greške su utoliko veće jer su propitivane referendumske sutuacije: Ili Hilari ili Tramp, odnosno ili Britanija u EU ili Britanija izvan EU. Kod takvih „referendumskih“ situacija greške su mnogo ređe jer se prognoziraju samo tri veličine: apstinencija, glas opciji A i glas opciji B. Znatno je neizvesnija prognoza četiri, pet ili više veličina (kao napr. na našim parlamentarnim izborima).

Zašto su gotovo svi dali netačne prognoze (ako su netačne)? U čemu je kvaka? Da li su propusti na strani istraživača? Može tako da bude samo ako loše prognoziranje postane trend – a to bi značilo da do juče primerene procedure JMI koje su davale dobre rezultate, više ne važe. S druge strane, to bi dalje značilo da je došlo do određenih promena u osnovnoj populaciji a da te promene istraživači sa dosadašnjim procedurama ne mogu da „uhvate“. Međutim, mi smo svedoci povremenih (i retkih) loših prognoza (ne ulazeći ovde u to što postoje suituacije kad neki istraživači dobro a drugi loše prognoziraju). Značilo bi da postoje neki odnosi i procesi u javnom mnenju koji povremeno dolaze do izražaja ili povremeno ulaze u fazu ekspanzije, a koje istraživači nisu u stanju da kontrolišu (i predvide).

Da ovde za trenutak zanemarimo činjenicu da je ogromna većina istraživača prognozirala veći broj glasova Hilari Klinton u odnosu na rivala, i da je to tačno. Glas za Hilari Klinton dalo je oko milion i sedamstohiljada glasača ili 1,3% više nego za Trampa

(cookpolitical.com). Da zanemarimo i to što nije uvažavana „ograda“ istraživača vezana za marginu greške (najčešće +/- 3%). Da zanemarimo i to da istraživači javnog mnenja nisu „pogodili“ ponašanje elektora ili se time nisu ni bavili. Ako sve to zanemarimo i još koješta drugo, ostaje potreba da se ukaže na nekoliko momenata bitnih (i) za domaća istraživanja javnog mnenja.

Virtuelnim tehnikama do virtuelnog birača

Da li su građani/ispitanici spremni da daju iskreni odgovor na direktna pitanja o tome da li će izaći na izbore i ako izlaze, kome će dati svoj glas? Ako postoji nezanemarljiv broj građana /ispitanika koji nisu spremni da iskreno odgovore na direktno pitanje, da li istraživači imaju proceduru koja će „probiti“ prikrivanje stvarnog stava prema izbornoj participaciji i izbornoj preferenciji?

Američke predizborne ankete su obavljaju bez vidnog kontakta sa ispitanicima: Online panel, Live phone, Interactive voice response. Neposredni lični intervju, face to face, stvar je prošlosti. Takav način dolaženja do podataka potencira problem uzorka, problem istinitosti odgovora, smanjuje mogućnosti posrednog dolaženja do iskrenih odgovora… Iz ovdašnje perspektive čini se da je pravo čudo ako se virtuelnim putem može doći do neke „istine“. Kod nas se virtuelnim putem može doći samo do virtuelnog birača koji na virtuelnim mrežama gradi svoj virtuelni lik i delo.

Odbijanje anketara i odbijanje odgovora

Sve je češće odbijanje anketara i kod nas i u svetu. Sve je češće i odbijanje odgovora. U omnibus istraživanjima ispitanici neće da odgovore na pitanja koja se odnose na partije, političke lidere i sl. Pitanja. Ili pribegavaju „izlaznom“ rešenja, pa se odlučuju na „srednje“ odgovore ili odgovore „Ne znam“, „Nisam o tome razmišljao“…

U oktobrskom javnomnjenskom istraživanju agencije Demostat anketari su obišli 2056 domaćinstava da bi došli do 1500 ispitanika. Broj neprihvatanja telefonske ankete je mnogo veći.

Problem istraživača je što nema nikakvih podataka o onima koji odbijaju anketare. Najmanje je verovatno da je odbijanje slučajno i podjednako raspodeljeno na sve društvene i demografske grupe. Ostaje pitanje ko češće a ko ređe izbegava anketare?

Ciničan odgovor na pomenuto pitanje je da oni koji anketari izbegavaju, uzvraćaju udarac pa počinju da izbegavaju anketare. A poznato je da anketari izbegavaju one sa kojima je teže napraviti intervju: nepismene ili slabopismene, ljude sa periferije naselja, ljude s kojima je teže razgovarati iz raznih razloga…

Pri velikom odbijanju anketara i pri velikom broju ne-odgovora, reprezentativni uzorak ispitanika postaje stvar statističke akrobacije! Bez reprezentativnog uzorka nema barem priližno tačne ocene izlaznosti, a bez nje nema ni približno tačne prognoze izbornog ishoda.

Davanje socijalno poželjnih odgovora – „Skrivena“ podrška za Trampa

U jednom predizbornom istraživanju (telefonska anketa na nacionalnom nivou) koje je obavio Rasmussen Reports, utvrđeno je da 17% potencijalnih glasača za republikance manje spremno nego na prethodnim izborima da kaže drugima za koga će glasati, takvih je među glasačima za demokrate 10%, a među neopredeljenima čak – 25% (http://www.rasmussenreports.com/ – 31.8. 2016). I dalje „Klinton i Tramp bili su već nedeljama gotovo izjednačeni u našim istraživanjima. Kada neko od njih i preuzme vođstvo, to je uglavnom bilo u okviru margine greške (+/- 3%). Pedeset i dva posto (52%) demokrata ističe da je verovatnije da će drugima reći kako nameravaju da glasaju ove godine, u poređenju sa 46% republikanaca i 34% neopredeljenih birača. Trideset sedam procenata (37%) demokrata, 32% republikanaca i 38% nepredeljenih ističe da se oseće isto kao i tokom prethodnih predsedničkih izbornih ciklusa.“

U našim istraživanjima tokom devedesetih godina nailazili smo na „skrivenu“ podršku Vojislavu Šešelju o kojoj smo zaključili post festum na osnovu sistematskog potcenjivanja V. Šešelja u istraživanjima samerenim sa rezultatima izbora. Odbleske rradikalskog prikrivanja izbornog opredeljenja nalazili smo, kasnije, i u odnosu građana prema naprednjacima.

Ovo prikrivanje stvarnih stavova i opredeljenja objašnjavaju se konceptom davanja socijalno poželjnih odgovora.

Fama o racionalnom biraču

Pojednostvljeno rečeno, odluka da se ne/izađe na izbore i odluka o glasu predstavljaju sinergiju ili rezultantu emocija, vrednosnih orijentacija i racionalne ocene koristi. U odluci nekad preteže uticaj emocija, nekad preteže racionalnost, a nekad uticaj vrednosnih opredeljenja. Naravno da na dinamiku ove trijade utiče niz internih i eksternih činilaca, ali ono što je bitno odnosi se na karakter ovog „tronošca“, odnosno na njegovu utemeljenost i položaj u socijalnoj strukturi društva.

Generalno uzev, izborne kampnje svugde pa i kod nas, sve više eskaliraju ka surogatima onih ciljeva za koje se dati kandidati kobajagi zalažu ili što je još gore u njihovu suprotnost. Tako u kontekstu pomenutog „tronošca“:

Vrednosti – etablirane vrednosti se lažno predstavljaju i dezavuišu; trguje se lažnim predstavama vrednosti; naveliko se koketira sa niskim strastima…

Emocije – izvorne emocije se ili redukuju ili napuhavaju, zavisno od potreba kampanje; u prvom redu se manipuliše i trguje sa nadom i strahovima.

Interesi – trgovina obećanjima, trampa: obećanja za glas! Glasanje protiv sopstvenih interesa.

Sve u svemu, nema racionalnog birača osim u idealno-tipskom smislu inače ne bi masovno glasanje protiv sopstvenih interesa. Izbori su sve više specifična trgovina nadom i strahovima, lažnim obećanjima i nedosežnim ciljevima, a sve manje racionalno odlučivanje između dve ili više ponuda (ako je nešto tako ikad postojalo).

Slabovidi istraživači kao da ne vide prekarne radnike

Sa sve izraženijim rastom nejednakosti jača osećanje, ako ne i svest, o klasnim podelama i o klasnoj pripadnosti. Pritom, nije bitno da li su u pitanju novi kriterijumi stratifikacije ili je u pitanju novih klasa ili tek globalni proces destratifikacije socijalne hijerarhije i nadasve prekarizacije. Znaju to projektanti izbornih kampanja i u kampanju uključuju teme za klasno osetljive glasače. Međutim, pitanje je koliko su istraživači javnog mnenja spremni da uvaže ove nove fenomene i uključe ih u imterpretativne modela prognostičke ocene glasanja. Bojim se da prekarni radnici i lumpenproletarijat kao najniži sloj prekarnih radnika, ostaju izvan dometa anketara i izvan interesovanja istraživača. Otuda tako vidljiva prekarizacija, ostaje izvan uvida istraživača.

Bez fundamentalnih istraživanja, istraživanja javnog mnenja vise u vazduhu

Možda to nije slučaj u Americi, ali u nas jeste. Istraživanja javnog mnenja su kao kuća bez temelja bez konteksta koji daju fundamentalna društvena istraživanja.

Bez fundamentalnih istraživanja u društvenim naukama, nema ni relevantnih istraživanja javnog mnenja. Naša je sramota što nemamo sistematsko istraživanje dinamike vrednosnih orijentacija u poslednje četiri decenije u kojima smo promenili dve-tri države i dva-tri društveno-politička sistema. Da nije bilo istraživanja sociologa Mladena Lazića i Slobodana Cvejića ne bi imali ni onoliko istraživanja socijalne strukture koliko sada imamo i ne bi imali argumentovanih indicija o dubokim promenama društvene strukture.

Nacionalizam, veliko zlo nešeg vremena, takođe je ostalo na nivou parcijalnih uvida i pojedinačnih napora istraživača. Sve je to velika sramota države i njenih institucija, ali i profesionalna sramota onih koji se bave društvenim naukama.