Proteklih nekoliko nedelja, zatišje koje je nastalo nakon predsedničkih izbora, javnost je iskoristila za preispitivanje postupaka iz ne tako davne prošlosti. U prolećnom čišćenju tog kolektivnog ormara, posebno se su istakle dve teme i to obe „porodične“.  Čekajući imenovanje novog premijera, ponovo smo se bavili odnosom sa „braćom Rusima“, konkretno, da li treba preispitati ugovor o prodaji NIS-a i kakav će status imati zaposleni u Rusko-srpskom humanitarnom centru u Nišu.

Tema oko preisitivanja uslova pod kojima je 51 odsto Naftne industrije Srbije 2008. godine prodata ruskoj državnoj kompaniji Gasprom, jeste potekla iz medija, ali ju je brzo preuzela Liga socijaldemokrata Vojvodine. Ukratko, teza je da je NIS sa prodajnom cenom od 400 miliona evra praktično poklonjen ruskoj strani, a da se pritom država nije osigurala da će prateći deo dogovora, izgradnja gasovoda Južni tok, biti ispoštovan. Značajan argument za ovu tezu predstavljaju i brojevi koji su nedavno isplivali a koji kažu da je od potpisivanja sporazuma, Srbija od NIS-a prihodovala 793 miliona evra, dok je ruska strana zaradila 3,4 milijarde. Konačno, ističe se i da NIS posluje pod povlašćenim uslovima, pošto za njih rudna renta, odnosno procenat zarade od ekspolatacija rudnih i prirodnih bogatstava koji se uplaćuje državi, iznosi 3 odsto, iako je zakonom propisani minimum 7 odsto.

S druge strane, priču o statusu zaposlenih u Rusko-srpskom humanitarnom centru u Nišu aktuelizovao je ministar spoljnih poslova Ivica Dačić. On je izjavio da će od, i dalje premijera, Aleksandara Vučića  tražiti da se Vlada izjasni o tome da li će Srbija ruskim „humanitarcima“ dodeliti diplomatski status kakav od februara 2016. godine imaju pripadnici NATO-a. Razlog za urgenciju, je prema Dačićevim rečima, taj što je Rusija, iako se na to obavezala sporazumom iz 2012. godine na kojem se nalazi i Dačićev potpis, prestala da učestvuje u finansiranju centra. Stoga bi, istakao je Dačić, stvar trebalo isterati na čistinu, ili pripadnicima centra dati diplomatski status, ili isti ugasiti.

Problem sa Rusko-srpskim humanitarnim centrom je veo misterije koji ga okružuje. Niko tačno ne zna čemu on služi. I dok domaći i ruski zvaničnici insistiraju da je u pitanju centar koji asistira Srbiji, i bilo kojoj drugoj zemlji u regionu koja to zatraži, u rešavanju problema sa sve češćim elementarnim nepogodama, iz Evrope to ne vide tako. Brisel u humantarnom mandatu centra vidi samo ukrasni papir za rusku vojnu bazu i stoga bi, iz njihove perspektive, izjednačavanje statusa sa onim koji uživa NATO, bio smatran za ozbiljan prekršaj. Iz tog razloga je, kako se u više navrata nezvanično moglo čuti, Vučić godinama unazad odbijao da razmotri taj zahtev ruske strane.

I, kakav će biti odgovor države na ova dva pitanja? Da bi se uopšte pokušalo rešenje te  jednačine nužno je sagledati koliki uticaj zainteresiovane strane imaju na odluke Srbije i koliko im je uopšte stalo do ishoda. Pritom, neophodno je odmah izbaciti kategorije simpatija ili antipatija, bilo nosioca funkcija, bilo građana,  prema  zainteresovanim stranama . U ovim pitanjima odlučuje, ili bi barem morao da odlučuje, čist interes. 

Notorna je činjenica da je Srbija energetski zavisna od Rusije. Više od 80 odsto naših potreba gasa uvozimo iz Rusije koji se doprema gasovodom koji prolazi kroz Ukrajinu i Mađarsku. U ovom trenutku, koliko je javnosti poznato, ni u naznakama ne postoji rešenje koji bi išlo ka diverzifikaciji energetskog  snabdevanja. A to je nešto o čemu bi zvaničnici Srbije morali da razmišljaju, pošto, kako sada stvari stoje, Rusija počev od 2019. godine planira da peznioniše gasovod koji ide kroz Ukrajinu i svoje poslove prebaci na Turski tok, rukavac koji nas ne uključuje. Treba doduše istaći da je Južni tok, mrtvorođeni projekat koji bi nam obezbedio energetski spokoj, stopiran od strane EU, koja sličnih moralnih prigovora nije imala sa Severnim tokom koji ide kroz Nemačku. Takođe, iako to nigde nije zapisano, Rusija se percipira kao naš međunarodni zaštitnik, kada je u pitanju spoljnopolitički prioritet (skoro) svih koji su vladali Srbijom u poslednjih nekoliko decenija, očuvanje Kosova. Zbirno gledano, jake karte u ruskim rukama.

To naravno ne znači da Evropska unija nema argument ili dva na svojoj strani. Naprotiv. Prema podacima Delegacije EU u Srbiji, od 2000. godine do danas EU je obezbedila više od 3 milijarde evra bespovratne pomoći Srbiji. Takođe, u prethodnom periodu evropske kompanije su u Srbiju investirale preko 15 milijardi evra, odnosno više od 70 odsto svih investicija. Najzad, EU je i ključni trgovniski partner Srbije, pošto više od 60 odsto uvoza i izvoza obavljamo sa zemljama EU. U kontekstu ovih brojki, ne bi bilo preterano reći da samo postojanje srpske ekonomije zavisi od odnosa sa EU.

Stoga, šta će se desiti sa Rusko-srpskim humanitarnim centrom i ugovorom o prodaji NIS-a? Rečju – ništa. Ruski humanitarci neće dobiti diplomatski status zato što bi to bilo prekoračenje crvenih linija koje su zacrtane u Berlinu i Briselu. Ovo može voditi njegovom gašenju, što će, ukoliko do toga dođe, biti zakopano već nekim pseudo događajem kakvih smo se nagledali. Uostalom, ni Dačić nije insistirao na rešavanju ovog pitanja zbog ruskih „humantiraca“, koliko zbog pozicioniranja u trci za premijersko mesto.

Isti epilog će zadeseiti i ugovor o NIS-u. Neće biti promenjeno ni slovo. Nije to prvi, a ni poslednji ugovor, koji otkriva razmere servilnosti Srbije prema stranom investitoru. Pritom EU nije isticala da je postojeći aranžman sa Rusijom previše žulja. A novac koji gube građani? Pa ko još može da stavi cenu na bratsku ljubav?