Kolike se nade polažu u dogovor Srpske napredne stranke i opozicione grupacije Savez za Srbiju, najbolje svedoči sastav pregovarača. Davnih 90-tih, kada je radikal Vojislav Šešelj hteo da nešto uspe, u Narodnoj skupštini, ili van nje, slao je na pregovore Tomislava Nikolića. Kada je hteo debakl, odnosno da nešto potpuno omane, Šešelj se pojavljivao lično. Osim naravno, ako nije reč o dogovoru unutar vladajuće koalicije, za koji je prema priči socijaliste Zorana Anđelkovića bilo neophodno pozvati Šešelja na šampite “u četiri oka”.

Sada pak, ne treba imati nikakvu sumnju da Aleksandar Vučić želi da dogovor o budućnosti izbora u Srbiji uspe. Jer, on šalje svog “Nikolića” na pregovore sa opozicijom, i to u liku Vladimira Đukanovića. Sa strane Srpske napredne stranke Đukanović je bio učesnik oba sastanka - okrugla stola predstavnika stranaka i civilnog društva o izbornim uslovima.

Oba puta delegacija SNS je bila pažljivo sastavljena, da u isto vreme predstavlja najviši partijski nivo, ali bez ličnosti koje bi su trn u oku uticajnoj javnosti i opoziciji. Neobjašnjivo je zašto je tu očitu političku činjenicu – Vučić nije poslao ni nekog ko se doživljava kao pridruženi naprednjak poput Zorane Mihajlović, a ni nekog radikalno iritantnog poput Aleksandra Martinovića – ignorisao baš Boris Tadić. Nekadašnji predsednik Srbije ustvrdio je da postoje neki drugi bolji naprednjaci sa kojima treba pregovarati, ne navodeći koji su to. I uspeo neverovatno – da posle 7 godina vlasti SNS-a Vladimir Đukanović ponovo priziva svoje svetle trenutke političke borbe sa tadićevcima. Da kači videoklipove na društvenim mrežama, kao omladinski influenser i da prvi objavljuje da je treći okrugli sto zakazan za 19. avgust (Preobraženje). I da budi nadu članovima SNS-a da će se i ovoga puta sve dobro završiti, da je sve samo igra, i da se na prolećnim izborima 2020. ništa bitno neće promeniti.

Na tim će se međutim, izborima potvrditi da se politika u Srbiji nakon 7 godina vlasti SNS-a, promenila i da je drugačija. Da bi se to objasnilo neophodno je razumeti šta su izbori u sadašnjosti. Izbori u sadašnjosti nisu puko biranje poslanika i odbornika. Izbori su, zahvaljujući dubinskim i sveprožimajućim kampanjama i Internetu, postali situacija sama po sebi. Oni se predstavljaju kao ostvarenje jednog društvenog cilja. Na primer, za predstojeće izbore na Kosovu, koji bi trebalo da se raspišu najesen nakon krize vlade zbog ostavke Ramuša Haradinaja, kaže se da su “šansa za dekriminalizaciju vlasti”. Dakle, poistovećuje se izborni proces i borba protiv kriminala i korupcije. Imali smo nešto slično kada je 2012. Nikolić pobedio Tadića, to su bili izbori za “razrešenje 24. sporne privatizacije”, i za preispitivanje dotadašnjih tehničkih pregovora sa Prištinom u Briselu.

U svim narednim izbornim ciklusima nakon tih, izbori su bili društvena situacija za potvrđivanje Vučićeve vlasti. Ondosno način da se njemu (a ne Ivici Dačiću, Tomislavu Nikolići ili Saši Jankoviću) da mandat za rešenje za Kosovo, odnosno za Srbiju u Evropskoj uniji. Vrh su bili beogradski izbori 2018. godine. Da se posle toga dogodio bilo kakav sporazum, makar i sporazum o sporazumu za Kosovo, Vučić bi imao novu izbornu temu – čuvanje dostignutog puta ka članstvu EU. Ali, to je izostalo i male su šanse da se dogodi do proleća 2020. kada je zakonski rok za redovne opšte izbore.

Umesto toga, desila su se dva prelomna trenutka – jedan je stvaranje političke grupacije Savez za Srbiju, a drugi su zimske demonstracije. Te dve promene “overiće” se na izborima 2020. o čemu svedoči i sadašnja glavna tema političkog sukoba. Ta se tema razvija i nezaustavljivo širi oko najavljenog plana opozicije da bojkotuje izbore. A to znači da se izbori ne prikazuju kao biranje, nego kao juriš na tvrđavu vlasti, na njeno osvajanje i rušenje legitimnosti, odnosno na pad.

To samo znači da se tema bojkota, uprkos sporenjima, primila i buja kao vegetacija u prašumi u sezoni kiša.

Kako se tvrdi, u opoziciji postoji ozbiljan strah da se ruši ideja bojkota, da je ukoliko bilo ko važniji u Savezu za Srbiju ostane pri tome, niko od ostalih neće usuditi da rizikuje kaznu birača. Koliko god izgledalo primamljivo da se iskoristi prilika i uđe u parlament, preovladava bojazan da bi to opozicioni birači doživeli kao izdaju od koje oporavka nema. Šta bi taj talas moglo da preokrene, u ovom trenutku teško je reći, čak bi i odlaganje odluke opozicije da li će na izborima učestvovati sa septembra na sledeći mesec, bio značajan uspeh za SNS.