Srbija je u stanju iščekivanja i nove vlade, a i nove opozicije. To je trenutak zatišja u kome vlast izgleda nepoljuljano i čvrsto, a njeni protivnici iscrpljeni u pokušaju da se saberu u nove kolone i koalicije. Međutim, to su najopasnija stanja u politici. Takva stanja umeju da dovedu do munjevite promene preko noći i previranja kakva se nisu mogla naslutiti.

Zašto Aleksandar Vučić odugovlači sa proglašenjem nove vlade nakon izbora 21. juna, na kojima je lista njegove SNS osvojila 188 mandata i dvorećinsku većinu dovoljnu i za promenu Ustava, a ne “samo” za izglasavanje premijera i ministara? Novi je saziv parlamenta jedva održao samo osnivačku sednicu 3. avgusta, ne izabravši čak ni svog predsednika – i zaćutao. Krajnji rok da glasa o novoj vladi je 90 dana, što pada dan pred 3. novembar i američke predsedničke izbore. Od raznih zamislivih odgovora zašto Vučić oteže sa novom vladom, jedan može biti i taj – da se vremenski što više približi ishodu predsedničke trke u Americi. Iako neizvesnost postoji, ankete bi do tad trebalo da pokažu da li Donald Tramp sustiže Džozefa Bajdena i svoj rezibor.

Vučić se 5. septembra u Beloj kući u Trampovom prisustvu obavezao potpisanim ekonomskim dogovorom sa Prištinom, ali to još ne znači da je zapečatio svoju političku sudbinu podrškom kampanji sadašnjeg predsednika SAD. Zasad je kao nastavak dobre volje samo nezvanično medijski najavljeno da Vučićev blizak saradnik i šef vladine Kancelarije za Kosovo i Metohiju Marko Đurić može da postane ambasador Srbije u Vašingtonu.

Međutim, ako Trampov rejting bude stajao loše, ako nova korona stvarnost i nezaustavljivo bujanje zaraze kovid 19, pokolebaju njegove glasače, mogući su i drugi pravci. Vučić je već najavio da će sa sporazumima iz Vašintgona ići pred Narodu skupštinu. A čak i parlament sa tako ubedljivom većinom, može biti još ubedljivija odstupnica. Jer, nije bitan odnos snaga, već moć glavne političke pozornice, na kojoj se mogu dogoditi i odigrati scene nemira i burnih demonstracija. Moguće je i da vanparlamentarna opozicija opet predvodi neki juriš na Skupštinu kao u četiri dana julskih nemira protiv kovid režima, odnosno policijskog časa zbog korone. Ima znakova i da bi ponovo neki poslanik mogao da “otvori” skupštinske dveri, odnosno da navali na vrata, kao što je to uradio desničar Srđan Nogo iz prošlog saziva, u julu. To bi mogao da bude Nogov davnašnji partijski drug Vladan Glišić – obojica su bila u stranci Dveri.

Vladan Glišić se, odmah posle izbora razišao sa liderom liste SPAS na kojoj je izabran, Aleksandrom Šapićem i najavio samostalno nastupanje. Mediji tvrde da je sklopio savez sa desnom listom Zavetnika Milice Đurđević Stamenkovski, koja nije prešla izborni prag.

Pažnja javnosti vratiće se na Narodnu skupštinu kao poprište i pozornicu, ne samo kao govornicu za verbalnu raspravu, i zahvaljujući činjenici da se 5. oktobra navršava 20 godina od svrgavanja Slobodana Miloševića.

Od toga sa koliko će mira i dramatike ovaj saziv započeti mandat, zavisiće i kakav će početak biti nove Vlade, očekuje se sa “istim” licima na ključnim pozicijama. Moguće je da će opet biti neke vrste izvinjavanja, kao što je Ana Brnabić u leto 2017. preuzevši premijersko mesto izvinjavala diplomati Aleksandru Čepurinu, zbog izjave Blumbergu da će Srbija ako bira između Rusije i EU, izabrati EU. Ovoga puta bi se izvinjavanje na širem nivou odnosilo na to zašto je Srbija između Trampa i Brisela, pokušala da izabere Trampa.

^{Foto: Demostat}

Štampa u Beogradu očekuje da Brnabić ostane premijerka, kao i da će doći do novog rasporeda istih ljudi u resorima sile, bezbednosti i finansija. Na osnovu dosadašnjeg iskustva izvesnim se smatra i ulazak u vladu “nove i drugačije” ličnosti, logično nekog od lekara iz Kriznog štaba za borbu protiv korone.

Ima tumačenja i da Vučić odugovlačenjem nastoji da još više “skrati” mandat vladi i Skupštini, jer će navodno morati da ide vanredne izbore već koliko 2021. i to spojeno – predsedničke, parlamentarne i beogradske. Zagovornici tog stava ili imaju informaciju nedostupnu za obične “smrtnike” ili ne poznaju dovoljno srpsku političku scenu. Jer, za sad ne postoji ništa što bi Vučića prinudilo na takav korak. Izbori 21. juna jesu kritikovani na međunarodnom planu zbog bojkota dela opozicije, ali nisu osporeni.  

Kada je reč o bojkot opoziciji, njeni su se čelnici svi odreda meko prizemljili na vaninstitucionalni teren, napustivši svoje prethodne institucionalne okvire. Tu prazninu novim okvirom je pokušao da popuni Boris Tadić na dva načina. Jedan je nudeći novo udruživanje zasnovano na paktu o nenapadanju koji će garantovati on kao bivši predsednik Srbije, a drugi je nudeći glavnu poruku da on nije predao Kosovo 2011. (Angeli Merkel) kao što će Vučić 2021. (Donaldu Trampu ako bude reizabran).

Međutim, novonastala vansistemska opozicija u Srbiji nije u potrazi ni za porukama ni za okvirima, odnosno za strategijama i pravcima delovanja. Ona je žedna naklonosti javnosti i za nekim ko je u stanju da pridobije tu naklonost ili barem pažnju. Izvesnu pažnju Tadić uživa kao bivši šef države, samim tim su mu se i predstavnici drugih organizacija sa opozicione scene odazvali. Ali ne više od toga. Kao što je potreba za novim licima u opoziciji potreba za “poštenim” ličnostima, odnosno onima koji će biti doživljeni kao iskreni u tome što pričaju i rade protiv Vučića.  

Glavna opoziciona aktivnost postale su objave na društvenim mrežama, u čemu prednjači medijski najmoćniji opozicionar Dragan Đilas. Nalik ruskoj vaninstitucionalnoj opoziciji tu nema priče o opozicionoj saradnji, ujedinjenju, kolonama… Ili što reče Vuk Jeremić o jalovoj temi koga više nikog ne zanima.

Naglasak je na podrazumevanoj podšci Evropske unije, tekstualnim porukama i na video snicima. Bili oni spontani ili režirani, šaljivi ili ozbiljnim u njima se govori isključivo o korupciji, nesposobnosti, bahatosti, bogaćenju i drugim lošim osobinama vlasti. Ističu se pojedinačne priče, umesto opštih ideoloških stavova.

Slično je na primer, štab Alekseja Navaljnog postavio i delio 12 minutni film o Mariji Zaharovoj “koja je uvredila predsednika Srbije” u kome nema ništa o Balkanu, odnosima sa Beogradom, Kosovu ili bilo čemu tome sličnom. Izmontirane su brojne filmske scene, uključujući i onu koju je Zaharova postavila na Fejsbuk, poredeći sedenje Vučića u Beloj kući sa kultnom scenom Šeron Stoun u filmu “Niske strasti”, sa njenim zvaničnim obraćanjima kao portparolke ruskog MID i drugim nastupima. Zaharova je nazvana kraljicom bestidnosti kakve postoje samo u filmskim komedijama. Kuda bi nastup nalik tome mogao da odvede srpsku opoziciju – to će zavisiti od toga kako će vlast uzvratiti, da li kontrakampanjom, čvrstom rukom koja znači i moguće sudske postupke, ili mešavinom oba ta.