Teško da će se ijedan autorski tekst Aleksandra Vučića pokazati bitnijim ta razumevanje karaktera njegove vlasti od onog za „Politiku“ iz juna 2019. pod naslovom „Elita i plebs“. To je ideološka esencija. Tekst je toliko impregniran reakcionarnom borbenošću druge antibirokratske revolucije (prvu je poveo Slobodan Milošević 1987/88) iako te 2019. nije bilo studentskog pokreta, ali je bilo dovoljno ugroženosti Srbije, tako da taj autorski tekst i danas ima snagu pravog manifesta bez koga je teško razumeti i današnje Vučićeve pokušaja da odbrani Srbiju, da svoje pristalice do kraja oslobodi od straha, od sumnji u izdržljivost, i za duže vreme konsoliduje vlast. U „Eliti i plebsu“ kao glavni neprijatelji navode se „kvazielitisti“ koji su po „fašističkom metodu“, maltene eugenike, podelili narod na „superiorne“ (one kojima oni pripadaju) i „inferiorne“ – a to je Vučićev „narod“ (plebs). Njegova super elita se ne navodi u tekstu. Ono što je Milovan Đilas samo u drugom kontekstu zvao „nova klasa“.

Iako ga je Peti oktobar kao simbolički datum odredio, pa sad i ljude koji su taj dan branili izbornu volju zove „ološem“, Vučić je bio pragmatičan i dovoljno inkluzivan da feudalnim preuzimanjem primi kontigente kadrova bivšeg režima od kojih su neki viđeniji članovi „nove klase“. Ti asimilovani konvertiti – od običnog naroda, biznismena i medijskih nadničara, do funkcionera, su neophodni za održivi radikalski model prilagođen novim vremenima. U vreme objavljivanja „Elite i plebsa“ bar još zvanično nije postojala lojalistička naprednjačka avangarda, koja se sad paradoksalno našla u poziciji „elite“. 

Iako je svaki Vučićev autorski tekst posle „Elite i plebsa“ samo njegov derivat i razrada, to ne znači da ovaj nedavni iz „Kurira“ o „pet tačaka“ nije bitan. On ne može imati „snagu manifesta budućnosti“ jer na tom mestu i dalje stoji neprikosnoveno „Elita i plebs“, ali ima zanimljivih programskih tačaka. Na primer, srpski predsednik sa ambicijama da sutra bude „kancelar“ tvrdi da više neće biti ono „znaš li ti ko sam ja?“ Plan za Srbiju u pet tačaka naglašava brigu o ljudima i borbu protiv bahatosti. Iako je Srbiji još 2019. darivan manifest „Elita i plebs“, sad dolazimo u jednu vrstu kontradiktornosti: U propagandi režima  ona „elita“ iz 2019. još više je „fašistička“, tačnije „ustaška“, dok paradoksalno Vučić sad implicitno priznaje da i on ima „elitu“ i to onu koja je stigla uprkos „Elitu i plebsu“ da se iskvari, umesto da se članovi stranke i njeni abonenti vode tim manifestom. Sad Vučić piše za „Kurir“: „Ono što je najvažnije, nismo uspeli da građane oslobodimo arogancije i osionosti vlasti, od lokalnog do najvišeg nivoa, da prevedem - nismo uspeli da odgovorimo svim samoživim i arogantnim vlastodršcima“. Jednostavno, Vučić hoće promene. 

Kod ovakvih dokumenata koji obećavaju borbu protiv bahatosti i povećanje produktivnosti, uvek treba na umu imati iskustva Leonida Brežnjeva u borbi za povećanje produktivnosti u Sovjetskom  Savezu, odnosno Mihaila Gorbačova u borbi za smanjenje alkoholizma u Sovjetskom Savezu. Kao i ono – kad bi drug Staljin znao šta rade. Ali, izgleda da sad Vučić i zna i vidi. 

Moguće da ni srpski predsednik ne zna šta je ideolog Komunističke partije Sovjetskog Saveza Mihail Suslov, rekao Petru Stamboliću koji je 1947. posetio (kao član Titove delegacije) Moskvu, ali ako bi se raspitao možda bi mu se neke stvari o unutrašnjem i spoljnom neprijatelju dopale. Iskustva Suslova u pronalaženju novih partijskih kadrova su dragocena, a i Staljinu se dopao njegov kasting za kadrovsko osveženje partije. Staljin je primetio talente Suslova za razotkrivanje kontrarevolucionarnih elemenata i progurao ga je u vrh partije, da bi postao i šef agitpropa. Podmlađivanje partije i povratak izvornim principima su oprobani metodi za stvaranje iluzije promena. 

U velikom istraživanju „Demostata“ 2024. (pre pada nadstrešnice), došlo se do nalaza da građani Srbije većinski nemaju poverenje u institucije, a da je najveće nepoverenje na lokalu. Hoće li Vučić sada uspeti da promeni DNK svoje partije na nižom ešalonima, da kadrovski obnovi partiju, a da se ne zameri svojoj „novoj klasi“ u kojoj su se zbili redovi i od pada nadstrešnice nema više „brutova“.

Iako Vučić u prvoj tački najavljuje drastično smanjenje broja članova Vlade, državnih sekretara, pomoćnika ministara, to ne znači i reformu javnog sektora jer on je baza ove vlasti i njihov realni slogan na izborima bi bio - „javni sektor pobeđuje“. Pod brojem tri je promena obrazovnog sistema u Srbiji. Pod četiri je sveobuhvatan pristup rešavanju svih energetskih problema, uključujući i nuklearne energije. I sad tu nastaje izvesna konfuzija, jer nije najjasnije zašto sad dobijamo „pet tačaka“ kad već imamo „program u jedanaest tačaka“ koji je predstavljen marta 2026. kao „Nacionalna strategija – Srbija 2030. – Program u 11 tačaka“. Tu je, na primer,  tačka 5 obrazovanje, a tačka 7 energetika. Ako je 11 tačaka „fundament“, kako se tada reklamiralo, napretka jedne zemlje, da li je 5 tačaka još veći fundament, siže, ili samo neka vrsta krokija premijerskog ekspozea?

Kad smo kod tačaka, nije to samo Vučićev manir. Da li se sećate „Proglasa od 13 tačaka“ kojim je Dragan Đilas marta 2018. pozvao opoziciju u Savez za Srbiju. U Proglasu je, između ostalog, planirano spajanje opozicije na ravnopravnim osnovama uz zamrzavanje stranačkih interesa, ali i formiranje, posle promene vlasti, Vlade nacionalnog spasa. Nju bi, kako je predviđeno, činili nestranački i najstručniji ljudi u zemlji. Eto, možda bi sada u odnosu na famoznu „studentsku listu“ ovoj „klasičnoj“ opoziciji bilo najpametnije da „zamrzne stranačke interese“, a da sutra eventualno učestvuje u „vladi nacionalnog spasa“. Mada bi, možda, trebalo izbegavati takva nedićevska imena.

Kad je leta 2018. zvanično formiran opozicioni Savez za Srbiju, on je opet bio tačkast – imao je program od 30 tačaka. 

Ali, kad smo kod tački – koje možemo tretirati i kao teze - i traženja u njima optičkih iluzija kao u onim mozgalicama tipa da li na slici vidite mačku – hajmo još dublje u prošlost, u avgust 2014. kad je Vučić već bio na vlasti, i kad je bilo zamislivo ono što danas nije – da Bojan Pajtić piše autorski tekst za „Politiku“. Pajtić, kao tadašnji predsednik Demokratske stranke bio se prihvatio jednog oprobanog Vučićevog metoda – autorskog teksta. Za „Politiku“ on je napisao „Deset teza o Srbiji“. To je razrada naizgled maglovitog koncepta „srpska Srbija“. U smislu da DS mora da se ponovo samopotvrdi tamo gde je i ruinirana – u Srbiji. „Srpska Srbija“, sa pominjanjem, između ostalih, nacionalnih veličina, cara Dušana, Borislava Pekića i Živojina Mišića, je preduslov evropske Srbije. Pajtić tada zaključuje kako ne treba da dopustimo da budemo uvučeni u veštačku dilemu izbora između nacije i demokratije. Danas je to nekima teško objasniti ali Pajtićeve „teze“ su tada bile izvesna relativizacija Vučićevog evrofanatizma.

Pajtić piše o politici „aktivnog centra“, što je u suštini desna pozicija dok SNS on hoće da predstavi kao nastavljača „stare“ (tadićevsko-đilasovske) DS. Iz Pajtićevog teksta se tada dalo zaključiti da je Vučić „prešao Rubukon“, da je osuđen bespovratno na (neo)liberalizam. Te godine, na obeležavanju sto godina Cerske bitke Vučić se još jednom jasno odrekao „nebeske Srbije“. Tezom da DS ponovo treba da povede srednji sloj, Pajtić u „Politici“ u igru vraća kategoriju srednje klase. Tekst je vrlo nacionalno intoniran, i teško da bi tadašnji predsednik DS uveren da Vučić više nikad ne može desno kao nekada, mogao da zamisli „Elitu i plebs“ na stranicama istog lista - kad je Vučić pokazao da od njega nema autentičnije desnice u Srbiji. Pa otuda ni projektovana desna - jedna od tri liste (kolone) na najiščekivanijim izborima u Srbiji – takozvane autentične desnice ne može biti autentičnija od Vučićeve desnice. Zar i Šešelj nije nedavno potvrdio da se Vučić „potpuno vratio na patriotske pozicije“. Čitajući taj Pajtićev tekst moglo se pomisliti da se stvari vraćaju na nultu tačku iz 1992. kad je Koštunica napustio DS i osnovao sa svojom frakcijom DSS i da se pravi novi D(S)S. 

Predsednik SR Jugoslavije Vojislav Koštunica je, ulazeći u svoj kabinet nakon 5. oktobra, zatekao prašnjavi kompjuter „386.“ Đinđić je već tada maštao o „plantažama softvera’“po Srbiji, a njegov ministar nauke Dragan Domazet mi je juna 2001. optimistično govorio o definisanju strategije industrijskog razvoja do 2010. gde bi softver imao bitno mesto. E, sad Vučić tvrdi da će svega mali broj zemalja, 15 odsto, uspeti da napreduje, i to su zemlje, „a nadam se da će među njima biti Srbija“, koje će integrisati veštačku inteligenciju u obrazovanje, zdravstvo, javnu upravu“.

Nekada u socijalističkoj Jugoslaviji postojao je fenomen fabrika koje imaju više zaposlenih nego što imaju stanovnika mesta u kojima se te fabrike nalaze. Takva je bila na primer „Krivaja“ iz Zavidovića u Bosni, ili „Prva petoletka“ iz Trstenika u Srbiji. U ranom YU komunizmu su bile popularne „petoletke“ – petogodišnji planovi privrednog razvoja - i to su titoisti preuzeli od staljinista. Vučić svoje planove ne zove „petoletkama“, ali ih suštinski tako predstavlja. Ima tu mnogo marketinga, nešto se i ostavri, nešto i ne, ali ne samo Vučićevom krivicom. U decembru 2019. predstavljena je „petoletka“ – Program „Srbija 2025“. Predsednica Vlade Ana Brnabić, predstavljajući taj plan rekla je da je jedna od ključnih tački plana za budućnost regionalno povezivanje i tu istakla inicijativu nazvanu „mini Šengen“ koja će dati pritup većem tržištu, smanjiće troškove poslovanja i povećati konkurentnost. „Mini Šengen“ je strukturalno bio neostvariv (ne zbog Makedonaca već zbog srpsko-albanskih odnosa) jer bi u suprotnom značio korigovanje nacionalnih narativa. Kao što bi to podrazumevali i suštinski bolji odnosi sa Hrvatskom. Bilo bi interesantno videti kako bi vlast u Srbiji reagovala kad bi sutra, na primer, Tonino Picula postao glavni menadžer „Jadranskog naftovoda“ (Janaf) kojim stiže nafta u Srbiju.

Vučić ima raznih fora u tehnologiji svoje vlasti: Jedna je „proširene sednice Vlade“ na kojima izdominira kao „gost“. Tu su i medijska „obraćanja“, a u sklopu njih taktička prolongiranja odluka, stalne najave odluka, pa čak i najave najava, kao planovi u planovima. Ali se konteksti menjaju. U uslovno rečeno liberalnijoj fazi svoje vlasti -  tamo početkom 2013. dešavalo se da u razmaku od samo nekoliko dana Vučić dva puta upotrebi reč „modernizacija“. Tog februara 2013. prvo na Glavnom odboru svoje stranke, a potom u emisiji „Upitnik“ na RTS. Izvlačenje Srbije iz inferiornosti i frustriranosti – to bi bila ta Đinđićeva opsesivna vezanost za ideju modernizacije kako je negde napisala Latinka Perović. I tada, 2013. se nekome i učinilo da Vučić hoće upravo tim putem. Da li zbog ličnih ili strukturalnih problema, to nije išlo tako, pa su i 2026, uprkos svim tačkama i pokušajima da u slikama vidimo mačku, frustriranost i inferiornost i dalje odlike Srbije. Pa i ona Koštuničina utopija - „dosadna zemlja“, pre svega, podrazumeva vladavinu prava, demokratiju i ekonomski boljitak. Vučić izgleda misli da to ne mora zajedno.

Uvek neko prvi definiše pojavu: Rambo Amadeus je rekao „turbo folk“, Janis Farufakis „tehno feudalizam“, a moj komšija Živan iz Užica je pre tri decenije rekao da živimo u „kulovskom fašizmu“. Rizik Srbije koja bi tehnološki – u svojim tačkama - u korak sa svetom je da se te tri stvari ovde sinergetski ukrste. 

Šta bi to autentičnija desnica od Vučićeve mogla da uradi da bi dokazala svoju autentičnost? Da li da progalsi okupaciju Kosova i Metohije? U Srbiji, što se podrške Rusiji tiče, postoji prilično ideoloških volontera, pa i onih koji sebe smatraju kao neku vrstu opozicije Vučiću. Da li takva „autentičnost“ može da formuliše i vlast koja bi sutra u koaliciji za proevropskim snaga bila Rusiji pouzdana bar kao Vučićeva?

Zastupnici tri opozicione liste na izborima kao argument navode i poštovanje ideoloških razlika, čime bi se navodno privuklo više birača. Podela na radikale i demokrate (što znači referendumsku atmosferu) valjda je ideološki dovoljno jasna.

Tri opozicione liste navodno pretpostavljaju vladajući savez nakon izbora. „Demostatovi“ uvidi u javno mnenje pokazuju da jedna opoziciona lista ima veće šanse da osvoji 126 mandata nego tri. Varljiv je i argument da tri liste obezbeđuju bolju kontrolu jer će biti više kontrolora. Dosadašnja praksa je pokazala da nema dovoljno opozicionih kontrolora i da bi njihovo obezbeđivanje za jednu listu već bio ogroman uspeh, a za tri je nedostižno, što omogućava prostor za manipulacije. Sa tri opozicione liste, izbori lako mogu da se pretvore u „prajmarise“ za opoziciju, i za nastavak Vučićevog „drugog poluvremena“ na vlasti.

Ako bi na izbore išle tri opozicione liste – studentska, ona proevropskih partija i partija autentične desnice, došlo bi se do apsurdne situacije da studentska lista kao „keč ol“ u sebi sadrži i proevropsku komponentu i onu autentične desnice. Bude li jedinstvene liste (jednog fronta) on će imati malo levice i nimalo prozapadne desnice. I tu bi bila korisna stara teza Bojana Pajtića iz „Politike“ o politici „aktivnog centra“. I traženja najmanjih zajedničkih imenitelja.

Naprednjaci testiraju sinergiju sa SPS. Puste li socijaliste same na izbore to je rizik za njih, budu li socijalisti imali hrabrosti da mimo Vučića odluče da sami izađu na izbore – to je za njih avanturizam. Sa velikom izlaznošću koja se očekuje, SPS sama ne prelazi cenzus, pokazuju istraživanja. Čak i kad bi mogli da idu samostalno, i prebace cenzus - lista SPS bi bila kao nekad ona Šapićevog Spasa – da u parlamentu ima više poslanika bližih Vučiću nego Šapiću, odnosno Dačiću. Branko Ružić pokušava da održi klijentelističko samopouzdanje kadrova SPS po dubini partije. Sa tužnom činjenicom da SPS čak nema koalicioni sporazum sa SNS.

Dačić je tradicionalno za 1. maj položio venac na grob Dimitrija Tucovića na beogradskom Novom groblju, ali da se odlučio da mu položi cveće na spomenik na Slaviji ispalo bi da odaje poštu neznanom junaku, jer SPS nije imala snage da obezbedi nakon toliko meseci da se na oskrnavljeni spomenik osnivača srpske socijaldemokratije, a što bi SPS da baštini, vrati ploča sa imenom čiji je to spomenik i godina rođenja i smrti. I kad, kao za ovaj Dan pobede nad fašiznom, govori o reviziji istorije, lider SPS se ne izjašnjava da li Vučićevi revizionisti ne daju da se Tucoviću spomenik dovede u normalno stanje. Dačić je ocenio za Dan pobede da su mnogi probali da izvrše reviziju istorije, počev od Nemačke sa željom da relativizuje Drugi svetski rat i njegove žrtve, pa do „domaćih snaga“ koje su odmah posle 5. oktobra donosile takve zakone. Lider SPS je rekao da je „posle 5. oktobra donet zakon kojim su izjednačeni oni koji su se borili protiv fašista i oni koji su sa njima sarađivali“, kao i da je ta stranka jedina bila u Skupštini Srbije protiv tog zakona. Što je formalno tačno. Ali, Miloševićeva „antibirokratska revolucija“ iz poznih osamdesetih godina i njen „izvoz“ odveli su SPS u nacionalizam koji nije imanentan atifašističkom pokretu u Srbiji i Jugoslaviji u Drugom svetskom ratu. SPS kao dugovečna partija, pa i „brend“ je do sada propustiula maltene sve šanse za emancipaciju i upravo sad zavisi od onih koji zameraju partizanima što nisu oslobodili Jasenovac (kad već to četnici nisu stigli), onima koji bi poštovali Trojni pakt sa Hitlerom, a ne bi potpisali Rambuje. 

Pristalice SPS nosile su za Dan pobede transparent „Mi stojimo postojano“, koji teško da se odnosi na samostalan izlazak na izbore. Među njima nije primećen funkcioner stranke Branko Ružić, koji pomalo podseća na sve propuštene šanse da SPS postane „moderna evropska levica“, a da ostane dovoljno i autentična – „slavska levica“. Najautentičnija Vučićeva levica je Vulinova „nacionalna levica“. To nacionalno ne znači naravno da je bliža Dimitriju Tucoviću i Titu (valjda Dačićevim nategnutim kontinuitetima sa Slobodanom Miloševićem) nego Staljinu i neostaljinistima. Što je, samo naizgled paradoksalno, i ujedno tačka gde većinska srpska desnica postaje „autentična“. 

Ovog maja navršilo se i 20 godina od crnogorskog referenduma o nezavisnosti. Vučić zamera bivšoj vlasti da je Crna Gora otišla. Da li bi otišla dok je Vučić na vlasti, da li bi između njega i EU izabrala njega, i kakva bi bila kampanja unionista u Crnoj Gori sa ovakvom vlašću u Srbiji? Tadić o referendumu 2006. godine govori: „Moje je bilo da priznam rezultat, to je bila volja građana Crne Gore“. 

Arsenal će ove godine igrati u finalu Lige šampiona sa PSG. Tamo je bio tačno pred 20 godina kad je finale izgubio od Barselone 2:1 u Parizu. Nekritički nastrojeni novinari koji su navijači Arsenala pominju neku „pravdu“ koja treba da se vrati Arsenalu, tom jedinom klubu iz Londona koji je igrao finale Lige šampiona. Iako mnogi pre Arsenala čekaju „pravdu“. Bar Valensija i Juventus. No dobro, u Podgoricu sam stigao da izveštavam oko i sa referenduma upravo na dan okršaja Arsenala i Barselone. Svih tih dana jednostavno se osećao „vajb“ da će Crna Gora izabrati nezavisnost. Uz takozvanu kvalifikovanu većinu. I to je normalna Srbija jedino mogla da aminuje.

Ali taj referendum je nevoljno doneo i obnovljenu nezavisnost Srbiji. Da je Srbija 1990. prva proglasila nezavisnost i svoju evroatlansku poziciju, priznala avnojevske granice, sprovela višestranačke izbore, uvela tržišnu privredu, vojnike JNA iz drugih republika koji su se u njoj zatekli na služenju vojnog roka ispratila uz cveće kućama, da li bi bi sve bilo isto, ili još gore? Ili?

Još 2003. Demohrišćanska stranka Srbije na čelu sa Vladanom Batićem prikupljala je potpise za referendum na kome bi se građani Srbije izjašnjavali da li su za razlaz sa Crnom Gorom. Inicijativa se tada smatrala ekstravagantnom, nedržavnom, nije zaživela, da bi se uskoro videlo da je to bila šansa da izbegnemo bar taj osećaj „ostavljenosti“.