Srpski političari imali su šest meseci da pripreme i sebe i javnost za obnovu američke sankcione politike prema Balkanu. Tačnije, od vesti u junu da je američki predsednik Džozef Bajden obnovio važenje sankcione uredbe iz 2001. godine, do posete Balkanu u decembru Pola Aherna, službenika američkog Ministarstva finansija.

Prema svedočenju Ivana Vujačića, nekadašnjeg ambasadora u Vašingtonu, Aherna je o stanju na našem terenu brifovao tim savetnika Džejmsa O Brajena. Za O Brajena se smatra da je glavni koordinator za pitanje sankcija na Balkanu, a koliko je poznato nalazi se na mestu potpredsednika međunarodne savetodavne grupacije Olbrajt Stonbridž.

Na ovlašni pogled obnova sankcione politike Vašingotna je težnja da se obnovi suštinsko američko prisustvo u balkanskom regionu. Ako bi se makar malo zamislili međutim, to je plod određene linije američkih političara i diplomata dobro poznatih "na terenu" od ranije, što je možda manje bitno. Bitnije je da je reč o struji suprotstavljenoj prethodnom američkom predsedniku Donaldu Trampu i svemu što je on radio, a i što još pokušava da radi, sada kada je u opoziciji i dalje kao idejni vođa velike Republikanske partije, i mogući ponovni predsednički kandidat.

U ovoj sadašnjosti američke sankcije nisu isto što i sankcije devedesetih. Sada bi se mogle tumačiti i kao deo lične i političke odmazde prema onima koji su podržavali Trampa, kao spoljna nadogradanja unutrašnjeg američkog sukoba. 

Devedesetih je takvo tumačenje bilo isključeno, bar za širu javnost.  

Pogledajmo kako to izgleda u svetu današnjice. Uvedene su sankcije protiv vođe Srba u Republici Srpskoj i biznismena Milorada Dodika, istog onog kome u januaru 2017. američka ambasada nije izdala vizu da ode na Trampovu inauguraciju, mada je na tu cerenomiju pozvan. Dodik je tada tvrdio, zbog lične netrpeljivosti tadašnje ambasadorke

Morin Kormak, a analitičari da Tramp nema podršku u Stejt Departmentu, koji je stvarni nosilac američke spoljne politike kao čitava služba, a ne pojedinac.

Da je Dodik stavljen na američku crnu listu objavljeno je neposredno uoči pravoslavnog Badnjeg dana 6. januara. Ovaj datum je međutim i godišnjica krvavih nemira na

Kapitol hilu, uoči Bajdenove inauguracije, zbog koga se i dalje vodi postupak protiv Trampa i njegovih pristalica. Budući da je to bila zima karantina usled pandemije, na

društvenim mrežama su ogroman broj odobravanja imale objave koje su glasile da Amerika ove godine zbog korone državni udar izvodi kod kuće. Uzgred, Trampov bivši savetnik Džon Bolton nedavno je izjavio da bi Rusija morala da se odluči da li joj je bolje da joj Amerika bude saveznik na njenim zapadnim granicama, ili Kina, koja svakako neće ostaviti na miru kavkaski  prostor bivšeg Sovjetskog Saveza i ruske južne granice. Ova opaska mnogo toga govori o aktuelnim krizama u Ukrajini i  Kazahstanu. A i o stalnim pravcima američke politike.

U simboličke slike, a sankcije su na prvom mestu pitanje snažne simbolike i poruke za javnost, a tek onda praktična stvar, iako se čini da je obrnuto, i da je reč o opipljivom i bolnom potezu kao što je zaleđena imovina u Amerci, kad je reč o Dodiku, spada i pitanje njegove veze sa Beogradom i Aleksandrom Vučićem. Predsednik Srbije jeste izjavio da "novih sankcija" na Drini neće biti, ali Dodiku će biti potrebno više od tog podsećanja na sukob Slobodana Miloševića sa Radovanom Karadžićem pre postizanja Dejtonskog mira.

Od Miloševića je Vučić neuporedivo veštiji u vođenju politike simbola i gestova bez stvarne promene stanja na terenu. Ali, sada će prilikom svakog zajedničkog pojavljivanja sa Dodikom imati protiv sebe tvrdnju radikalne opozicije da je u društvu političara sa američke crne liste.

Kakvi su sve obrti političkog kolovrata na Balkanu, pokazuje i to što je, kada je Vučić bio ministar u Miloševićevoj vladi i sam kao takav na američkoj sankcionoj listi, Dodik je u Banjaluci bio na strani onih koji su sada opozicija u Srbiji. I logistički im pomagao u svrgavanju Miloševića i njegove Vlade, te podržavao sankcioni pritisak.

Najzad, kada je o opoziciji reč, ondašnjoj i sadašnjoj, kakvu na primer oličava bivši srpski predsednik Boris Tadić, po Vučića i Dodika postoji jedna povoljna okolnost. A ta je, da  diplomate iz pomenute stare i poznate linije američke administracije prihvataju "slično mišljenje" od sagovornika kakvo i sami već imaju. Ukoliko se drže tog "sličnog mišljenja" na kakvo nailaze u delu opozicione i nevladine scene u Srbiji, kao i u vreme Miloševića možda će ih i dalje iznenađivati visok rejting političara koje neumorno označavaju kao neprijatelje demokratije. Jer, pored "sličnog" postoji i drugo mišljenje, a to je da su Miloševića sankcije održale na vlasti uprkos svim krizama i ratovima tih godina. Jer, sankcije su u očima većine birača predstavljale potvrdu da se on, uprkos korumpiranosti, ipak bori za državne interese Srbije. Inače, ne bi bile uvedene.