Neću naravno da ulazim u to da li bi neko trebalo da se kandiduje ili ne, to je pravo svakoga svakako. Doduše, ako ste od oktobra 2006. i usvajanja novog Ustava Republike Srbije kao samostalne države pa do predsedničkih izbora u januaru 2008. godine bili predsednik te iste Republike Srbije (iako ste ipak i izabrani za predsednika Republike Srbije 2004. godine kao deo Državne zajednice Srbije i Crne Gore, ali tako jasno Ustav to definiše), ipak ste imali mandat kao predsednik samostalne i nezavisne Republike Srbije od kraja 2006. do početka 2008. (a nije da nisu mogli nakon nezavisnosti i novog Ustava mnogo ranije da se održe predsednički izbori za predsednika nezavisne i samostalne Republike Srbije, ali nisu – izbor za predsednika Republike Srbije u okviru Državne zajednice Srbije i Crne Gore je nastavio da važi i nakon nezavisnosti i samostalnosti do početka 2008. godine), a nakon toga i drugi, doduše skraćeni od 2008. do 2012. Ali nećemo da cepidlačimo. 

A mogao bih i dosta toga da napišem oko kritika upućenih kolegi Cvijetinu Milivojeviću oko toga da predsednik države (ne)može biti i predsednik stranke jer „kao“, to nije javna funkcija. Možemo da uđemo u debatu oko toga šta su javne funkcije i kako na to utiče priroda toga ko finansira određeni entitet (u ovom slučaju političke partije), ali pokušajte mi samo objasniti kako to predsednik Republike može da „izražava državno jedinstvo Republike Srbije (član 111. Ustava Republike Srbije) dok je istovremeno i predsednik političke partije, a znam da znate da sama reč partija potiče od reči - partire što značiti (po)deliti ili jednostavnije - zastupati jedan deo biračkog tela/birača/građana. I ne, prema definiciji predsednika Republike u našem političkom sistemu – on ne može biti predsednik političke partije. Ni na koji način. Politička partija, jednostavno, ne može da se podrazumeva sa nečim što predstavlja državno jedinstvo. Koja god partija bila u pitanju. Između ostalog, zar SNS ne pokušava da bude to i da to tako predstavi? Ali ne može nikad da bude. I svi smo protiv toga. Ne, ne mogu partija i država da budu isto.

Saglasan sam da oko toga možemo da diskutujemo da li je dobro ili nije, da li naš polu-predsednički sistem proizvodi negativne posledice po društvo i generalno po politički sistem posebno zbog neposrednog izbora predsednika, a opet i gotovo nikakvih nadležnosti. Siguran sam i da smo svi saglasni da je nešto potrebno menjati – ili ka čistom parlamentarnom ili ka predsedničkom sistemu, ali to nije sada tema. I možemo da otvorimo debatu o obe odrednice Ustava – o javnoj funkciji ili o izražavanju državnog jedinstva predsednika Republike, ali svi koji tvrde da predsednik Republike može da bude i predsednik stranke, u toj debati će izgubiti.

Ali pošto ovo nije pravna država, a ni država vladavine prava, a i država smo u kojoj Ustavni sud već značajno više od 10 godina ne radi svoj posao, ovo neće biti tema odlučivanja. 

Ali da sprečim pogrešne optužbe -  jedan sam od retkih koji je govorio da je potpuno racionalno da se Boris Tadić kandiduje za predsednika. Iz razloga što mora da pokuša da kroz predsedničku kandidaturu ubaci svoju partiju i svoju izbornu listu u parlament, jer sigurno on kao bivši predsednik ima značajno viši rejting od te partije i koalicije i jer su ovi izbori značajno prezidencijalizovani i jer su zaista predsednički kandidati jedina tema u javnosti. I u skladu sa tim, zaista sam očekivao da će Boris Tadić ući u izbornu trku (što je potpuno racionalno iz njegovog ugla) i pokušati da listu prebaci preko cenzusa i politički preživi. 

Argument u prilog tome da će Tadić da se kandiduje jeste bilo i odsustvo ekstremnog građanskog kandidata koji može da računa na par % podrške, posebno nakon doživljavanja Ponoša kao ne previše „čisto građanskog“ kandidata, odnosno kao nekoga ko je čak i više okrenut konzervativizmu i umerenom nacionalizmu. I tu je postojala posebna prilika za Borisa Tadića da se kandiduje, da pokuša da ostvari iole pristojan rezultat i prebaci svoju listu preko cenzusa na republičkom i gradskom nivou. 

Argument u prilog tome da se Tadić neće kandidovati bila je ipak činjenica da ne može da računa na podršku koja bi bila dostojna bivšem predsedniku Republike. Rekao bih da je dvocifren rezultat apsolutno nemoguća stvar,  a i pored želje da izborne liste svoje stranke prebaci preko cenzusa - ta činjenica je ipak bila ograničavajuća po bivšeg predsednika. Odnosno, strah od sramote izbornog rezultata je uvek bio u poređenju sa važnošću pokušaja da se izborna lista prebaci preko cenzusa.

Eksterni razlog zašto je Boris Tadić verovatno odustao od kandidature jeste kandidature Biljane Stojković ispred grupe građana „Moramo“. Potencijalno za deo birača koji će glasati za Moramo i za gospođu Stojković - Boris Tadić je bio druga opcija (pre Ponoša) što bi mu uvećalo rezultat i možda i prebacilo izborne liste SDS-a preko cenzusa, a i smanjilo mogućnost za pomenuti sramotni rezultat. Ovako, kako je GG „Moramo“ izbacila kandidatkinju – deluje da je i Boris Tadić odlučio da sve karte baci na to da bude nosilac parlamentarne liste i da uz Duška Vujoševića u Beogradu pokuša da preskoči oba, ili makar jedan cenzus. Da ipak ne rizikuje sa predsedničkim izborima. 

A ako me pitate zašto tvrdim da se neće kandidovati – kako je rekao, o učešću na predsedničkim izborima će odlučiti dva – tri dana nakon raspisivanja predsedničkih izbora. To bi značilo da će imati 7 dana za prikupljanje potpisa za kandidovanje (za prikupljanje potpisa ima 10 dana, izborne liste i kandidature za predsednika se zatvaraju 20 dana pred izbore – odnosno 13/14. marta. To je gotovo pa nemoguća kandidatura ako se tada odluči za to. A to bi onda posledično značilo i fijasko na svim nivoima izborima (ukoliko ne uspe da se kandiduje za predsedničke izbore).