Prvi su tvrdo ubeđeni da međunarodni plan o podeli Kosova i razgraničenju sa Srbijom ne postoji i nikad neće postojati. Ta priča je, po njima, puko spinovanje i dimna zavesa koja javnost treba da omami. I da je pripremi da glatko prihvati to što će se Beograd pravno odreći Kosova. Zauzvrat će dobiti autonomiju za Sever, a sva zatezanja služe da se po mračnim briselskim kancelarijama ispregovaraju ovlašćenja za ZSO. “Klintonovci” veruju da je poredak izgrađen prethodnih godina na Balkanu čvrst i da se ta konstrukcija ne može menjati, naročito ne može kako to zamišljaju Aleksandar Vučić i Hašim Tači. Veruju da znaju prioritete širenja NATO – to su Makedonija i Jermenija. I još više veruju da, bez ozbira na svu nepredvidivost odluka američkog predsednika Donalda Trampa, kontrolu nad spoljnom politikom Vašingtona ima Stejt Dipartment. I Stejt Dipartment ima načina da “otkači” predsednikove kaprice.

Ali, kod njih, ma koliko delovali ubeđeno, postoji doza nesigrunosti. Ona se ispoljava u pismima visokoj predstavnici EU Federiki Mogerini protiv podele Kosova. U tri dana grupa nevladinih organizacija iz Beograda i Prištine poslala je dva pisma Mogerini tražeći od nje da se jasno odredi protiv podele. Nedugo zatim Mogerini je dobila i treće pismo slične sadržine, koje su zajednički poptisali Karl Bilt, Pedi Ešdaun i Kristijan Švarc-Šiling, sve političari iz klintonovske ere američke administracije. Ipak, ona se na sastanku ministara spoljnih poslova Unije u Beču nije izričito usprotivila teritorijalnim promenama. Svaki dogovor koji postignu Srbija i Kosovo u skladu sa međunarodnim pravom imaće podršku EU, rekla je Mogerini, i dodala da Unija ne podržava etnički čiste države. Druga njena značajna diplomatska poruka je da će do sporazuma, do koga će se vrlo teško, ali moguće stići, doći u narednih nekoliko meseci.

Šta pak, veruju “trampovci”? Prvo, veruju Ivici Dačiću da će Mogerini nastaviti međunarodnu karijeru i da će možda biti u trci za novog generalnog sekretara NATO. Drugo, veruju da se iz ugla evropske birokratije, ne može razumeti ništa, ali da sa stanovišta zapadne geopolitike može doznati svašta. Po njima, plan koji podrazumeva teritorijalne promene, a čiji su pravi autori Vučić, Tači i međunarodni lobisti koje su oni angažovali, postoji. Očekuju da su oni uspeli da za taj plan pridobiju potrebnu međunarodnu podršku. Procenjuju da će se plan aktivirati početkom 2019. godine kako najavljuje Mogerini. I kako bi pojedini Vučićevi i Tačijevi evropski partneri mogli sa novim vetrom u jedrima da uđu u majske izbore za Evropski parlament.

Suština tog plana nije etnička podela, ni razmena teritorija, već političko rasterećenje koje bi omogućilo da i Albanija i Srbija uđu u NATO, ili da bar Beograd postane čvršći američki saveznik nego što je sada. Otud i kampanja ambasade SAD u svim važnijim medijima u Srbiji o stogodišnjici savezništva i zajedničke pobede u Velikom ratu. Plan bi trebalo da podrazumeva i korektan odnos prema Rusiji, uostalom Moskva je svoju poziciju izgradila najšire moguće. Ruski stav bio je i ostao da će Kremlj podržati sve ono što Srbi sami dogovore. Nametanje i pritisak Zapada je deklarativno ono čemu se Rusija protivi, ne odlukama Beograda.

_{By Michael Vadon [CC BY-SA 2.0 ], via Wikimedia Commons}

Prema obrisima kojima se barata, deo plana je podela, deo je ujedinjenje. Tačiju ostaje Kosovo južno od Ibra, moguće i simbolički par kilometara oko Preševa, kako bi lakše mogao da porazi svoje političke rivale u Prištini. (Ne treba gubiti iz vida da mu je Ramuš Haradinaj takav rival koga svakog trenutka u parlamentu može da obori Vučićeva Srpska lista). Posle sporazuma Kosovo menja Ustav i moguće na referendumu proglašava ujedinjenje sa Albanijom i ostvaranje vekovnog sna. Stolicu u UN nakon toga ima Tirana ili Priština ako se dogovore da to bude napola glavni grad. Moskva, kao i Peking, dakle nisu izigrani zato što su podržavali Srbiju i blokirali Kosovo u UN proteklih 20 godina.

Vučić dobija svoje “bolje da dobijemo nešto nego ništa”, može takođe na referendum, može i da promeni Ustav, a bez sumnje može i sa Severom Kosova da lako uguši sve kritike da je omogućio stvaranje Velike Albanije. Dobija i veliko kolektivno olakšanje da se višedecenijsko krizno žarište gasi polako i da nema Lazareve kletve – i knez bi bio srećan da je sačuvao jedan deo Kosova. Ova trampistička verzija još koliko na početku leta, delovalo je kao uzbudljiva politička fantazija. I to uprkos tome što su ljudi iz kruga oko albanskog premijera Edija Rame povremeno od 2016. godine tvrdili da se o ideji podele i razmene/ujedinjenja intenzivno priča.

Pitanje je, međutim može li u trampovskoj, ali i u klintonovskoj verziji, sve planirano mirno i glatko da prođe, i koliki će politički pritisak da proizvede. I zato se Vučićevi potezi iščekuju kao politički zemljotres, posle koga raspored snaga više ne može ostati isti.