* Pozivajući se na neimenovanog sagovornika sa Kosova, Filips navodi da su sledeći uslovi dogovora: Srbija će se saglasiti da prizna Kosovo; Kosovo će prepustiti Severnu Mitrovicu i četiri opštine na severu Srbiji; Kosovo će dobiti između četiri i sedam sela u Preševskoj dolini - ova sela možda neće činiti jedinstvenu teritoriju; Jezero Gazivode, ključno za snadbevanje Kosova vodom i strujom, postaće teritorija pod međunarodnim protektoratom neke organizacije kao što je, recimo, NATO;  Zajednica srpskih opština biće formirana u drugim delovima Kosova gde žive Srbi i biće nadležna za urbalni i ruralni razvoj; Ostaje nejasan status rudnika Trepča.

* Dragomir Anđelković: Mnogo su utemeljenije analize britanskog analitičara Timotija Lesa koji polazi od toga da će se neko rešenje balkanskih sporova iskristalisati na terenu.

Beograd - Mislim da se Evropska unija ne protivi razmeni teritorija. Zvaničnike EU iritira žučan i beskrajan dijalog Kosovo-Srbija i žele da ga okončaju. Oni žele da proglase pobedu i odu kući nakon prošlonedeljnih evropskih izbora, kaže za Demostat Dejvid L. Filips, direktor programa za uspostavljanje mira i prava na Institutu za proučavanje ljudskih prava Univerziteta Kolumbija, autor teksta „Tajni pregovori će izdati Kosovo“, objavljenog pre nekoliko dana na portalu  BIRN, u kojem je otkrio o čemu se pregovara iza zatvorenih vrata na temu Kosova.

Naš sagovornik ističe da je kada je reč o ideji podele i razmene teritorija stav Sjedinjenih Država „nejasniji“ (od stava EU). U tom kontekstu, navodi da pojedini u Savetu za nacionalnu bezbednost SAD podržavaju podelu Kosova, „dok se drugi, uključujući članove Kongresa, protive korekciji granica“.

^{Dejvid L. Filips/Foto: privatna arhiva (preuzeto sa DW)}

-Ova debata je bačena u zasenak neuobičajenim taksama na srpsku robu, što je razumljiv odgovor Beogradu na „čvrste“ taktike, osmišljene kako bi se osujetili napori Kosova da dobije još priznanja na globalnom nivou. Srbija, naprosto, treba da prizna Kosovo unutar njegovih postojećih granica. Takse će biti ukinute, a put Srbije ka članstvu u EU biće ubrzan, jer će ispuniti kriterijume iz Poglavlja 35, smatra Dejvid L. Filips.

U tekstu koji je objavio BIRN ovaj američki profesor navodi da su se srpski i kosovski predsednik, Aleksandar Vučić i Hašim Tači,  sastajali  iza zatvorenih vrata kako bi diskutovali o sporazumu o normalizaciji odnosa Kosova i Srbije.  Kako se naglašava, postoje glasine da Tači i Vučić planiraju da objave dogovor o razmeni teritorija, „neposredno uoči njihovog narednog sastanka“, koji će se održati u Parizu, 1. jula.

Pozivajući se na neimenovanog sagovornika sa Kosova, Filips navodi da su sledeći uslovi dogovora: Srbija će se saglasiti da prizna Kosovo; Kosovo će prepustiti Severnu Mitrovicu i četiri opštine na severu Srbiji; Kosovo će dobiti između četiri i sedam sela u Preševskoj dolini - ova sela možda neće činiti jedinstvenu teritoriju; Jezero Gazivode, ključno za snadbevanje Kosova vodom i strujom, postaće teritorija pod međunarodnim protektoratom neke organizacije kao što je, recimo, NATO;  Zajednica srpskih opština biće formirana u drugim delovima Kosova gde žive Srbi i biće nadležna za urbalni i ruralni razvoj; Ostaje nejasan status rudnika Trepča.

Filips podseća da je razmena teritorija ranije primenjivana – godine 1947. Srbija je pripojila sedam sela iz opštine Gnjilane Preševu: Stanec, Madžare, Pečeno, Ranatovce, Depče, Čaravajka i Sefer, dok su pojedina sela pripojena Bujanovcu: Dobročin, Končulj, Priborac i Žarbinče, uz napomenu da je ukupna površina ovih sela oko 85 kvadratnih kilometara. Kako dalje ukazuje, 1959. godine 45 opština iz oblasti Raške pripojeno je Kosovu, kao i delovi Leška i Zubinog Potoka.

Filips zastupa stav da je ideja o razmeni teritorija loša, između ostalog zbog toga što ne podrazumeva automatsko članstvo Kosova u UN, a tvrdi i da takav plan ne bi dobio podršku Narodne skupštine Srbije.

Istoričar i analitičar Dragomir Anđelković za Demostat kaže da ne želi da ulazi u to  šta su stvarne namere autora i da li takav konkretan dogovor ili nešto nalik njemu uopšte postoji, „niti da šire iznosim svoj stav o predloženom modelu prevazilaženja srpsko-albanskog sukoba“.

-Ograničiću se na to da odgovorim da li takav sporazum može da prođe tj. da bude prihvaćen od strane srpske i kosovsko-albanske javnosti, tamošnjih političkih struktura i relevantnih međunarodnih faktora. Ako polazimo od vremenskih orijentira koje Filips pominje - to znači da predlog sporazuma bude obelodanjen do 1. jula ove godine i da se posle toga krene u njegovu realizaciju - odgovor je kratak i glasi NE! S obzirom na naelektrisanu atmosferu koja je stvorena i na Kosovu, i na prostoru ostatka Srbije - usvajanje i mirno implementiranje bilo kakvog kompromisnog modela prevazilaženja sporova, sada nije moguće. U borbi za rejting, podilazeći niskim strastima građana, kosovsko-albanski političari su šovinistički naboj pripadnika svog naroda doveli do gotovo histeričnih razmera. Provokacije koje su u tom kontekstu izazivali podigle su nivo emocija i među Srbima. U takvim okolnostima teško je sa obe strane javnosti nametnuti rešenje koje podrazumeva i ono što  se doživljava kao bolni ustupak, konstatuje Anđelković.

^{Dragomir Anđelković/Foto: Medija centar Beograd}

Naš sagovornik smatra da je preduslov za kompromis smirivanje strasti, odnosno fokusirano delovanje u cilju pripreme javnosti, „a za tako nešto je uslov prethodni sveobuhvatni tajni dogovor političkih elita u Beogradu i Prištini, odnosno relevantnih nosilaca moći sa obe strane, te njihovo koordinirano, sistematsko delovanje u pravcu njegovog nametanja javnosti i potom njegove implementacije“.

-Sa albanske strane tako nešto je i teorijski nemoguće. Dok u Beogradu postoji snažna vlast koja ima kapacitet da u celu stvar uđe sa realnom nadom da će je i okončati, u Prištini je situacija konfuzna. Tamošnji vodeći političari se na dnevnoj bazi bore za vlast i pri tome niko nije dominantan. To se burno odražava na javno mnenje. Beogradske vlasti imaju kapacitet da pokušaju da ga usmere u željenom pravcu. Kod prištinskih radijus dejstva te vrste je mnogo manji, odnosno prostor za međusobno potiranje uticaja lokalnih moćnika mnogo je veći. Otuda je teško da bi tako u realnom roku i oni koji to eventualno žele stekli potrebnu podršku za kompromis sa Srbima. Što se srpske strane tiče, njeni napori da tako nešto postigne takođe su ograničeni komešanjima u albanskom taboru. Tamošnja negativna energija ne može da se ne projektuje na srpsku društvenu scenu i da tu ne podiže nivo emocija, što ne pogoduje prihvatanju sporazuma. Koliko god bila snažna vlast u Beogradu i njoj treba smirivanje strasti građana da bi stvorila pogodnu klimu za implementaciju sporazuma, odnosno njegovo prethodno referendumsko prihvatanje, ističe on.

Anđelković naglašava da iz svega rečenog proizlazi da ono o čemu Filips govori nije realno ni na srednji rok.

-Mnogo su utemeljenije analize britanskog analitičara Timotija Lesa koji polazi od toga da će se neko rešenje balkanskih sporova iskristalisati na terenu. Političari, čak iako su spremni na kompromis, jedino tako mogu da do njega dođu u uslovima nacionalne uzburkanosti javnosti. Albanska sklonost ka jednostranim agresivnim potezima u jednom trenutku će, verovatno, izazvati energičan vojno-politički odgovor Srbije i tako će se zacementirati neki vid podele Kosova i Metohije, dok će se međunarodni faktori skoncentrisati na obezbeđivanje tampon zone oko linije razgraničenja, te na zaštitu stanovništva koje nastavi da živi van kosovsko-metohijskih krajeva pod kontrolom svojih sunarodnika. Isto važi za ključne srpske manastire koji bi ostali u albanskom okruženju. U takvom, iako turbulentnom ali realnom putu ka nekom održivom rešenju, svoje mesto bi na ovaj ili onaj način mogle da nađu i vodeće globalne sile. U onome o čemu govori Filips – teško. Kao što albanski političari ne mogu oko bitnih stvari da se dogovore a niko od njih nije toliko snažan da suvereno preuzme dirigentsku palicu, i veliki svetski igrači teško u dogledno vreme mogu da se usaglase oko potpunog mirnog, zakulisno pripremljenog, rešavanja kosovskog problema. Neko bi tu morao da plati ozbiljan ceh, a za tako nešto svakako ne postoji spremnost, konstatuje sagovornik Demostata.

Prema Anđelkovićevom mišljenju, „u slučaju nametanja rešenja na terenu u skladu sa stanjem koje u nekom vidu tu već postoji, uz izvesne tenzije ali ne i veliku eksploziju nasilja, i Rusija i SAD, i Nemačka i Turska – mogle bi da nađu svoju ulogu, a ono što se tako iskristališe kao rešenje, pre ili kasnije bilo bi i formalizovan, prvo kroz neki tip funkcionisanja po uzoru na ono što se naziva modelom „dve Nemačke“ (međusobno tretiranje kao država bez priznanja), a kasnije verovatno i na zaokružen način“.

-Na kraju da ponovim, govorio sam o onome što mi deluje moguće ili nemoguće u vezi sa razvezivanjem kosovskog čvora, a ne o onome što meni deluje pozitivno ili negativno. Lično nisam ni protiv razgraničenja uz bolne ustupke koje i mi moramo da prihvatimo zbog odnosa snaga koji ne možemo da promenimo, ali za to smatram uslovom bez koga se ne može otvaranje pitanja prava na samoopredeljenje Republike Srpske.

Suprostavljena gledišta republikanaca i demokrata

Prema nezvaničnim saznanjima Demostata iz diplomatskih krugova, „ključni igrači“ američke politike, poput Donalda Trampa, Majka Pompea, Džona Boltona, pristali bi na razgraničenje kao rešenje kosovskog problema, a takva ideja prihvatljiva je i većini republikanskih sentarora. S druge strane, američke demokrate, od kojih pojedini otvoreno lobiraju za interese kosovskih Albanaca, oštro se protive takvoj zamisli.