Da će uoči 20 godina od Petooktobarskog prevrata i svrgavanja Miloševića, pred Ministarstvom za državnu upravu koje vodi čovek iz Miloševićeve partije, morati da se dokazuje ko je Demokratska stranka, odnosno ko je vodi? Da je to rezultat krize vođstva koja traje od 2012. i pada DS s vlasti? Da se borba za demokratsko i prozapadno nasleđe Demokratske stranke okončava kao borba za upis u registar.

U tom registru je DS najstarija stranka u obnovljenom višestranačju u Srbiji. Kao datum njenog osnivanja zaveden je 3. februar 1990, kao predsednik Zoran Lutovac, a kao adresa prostorija Nušićeva ulica.

Te će podatke pokušati da pobije dokazima o sprovedenim partijskim izborima, odnosno potrebnim obrascima i dokumentima, grupa koja tvrdi da ima 5000 glasača koji su ispunili uslov da to budu tako što su platili partijsku članarinu. Oni će izglasati poznatog glumca i bivšeg ministra kulture Branislava Lečića za novog i pravog predsednika Demokratske stranke.

Objavljeno je da će izbori biti valjani ako 30 odsto članova izađe na njih. Već je predviđeno da se Lečić uveče obrati javnosti na konferenciji za novinare i da saopšti valjda da je pobedio, a da će se kroz nedelju dana sastati “delegati” odnosno novi Glavni odbor. Moguće je da će to biti svečana sednica, na kojoj će se ponovo objaviti ideja o “reujedinjenju” DS sa SDS-om Borisa Tadića. Verovatnije je međutim, da će Lečić ubuduće dolaziti kod Tadića, bivšeg predsednika Srbije i DS, na razgovore o ujedinjavanju opozicije. Odnosno, da će ga Tadić “priznati” kao lidera mnogo pre nego što bude završen postupak upisa u registar, koji može da se nastavi i pred Upravnim sudom.

Neposredni način biranja predsednika DS uveo je bivši ministar odbrane Dragan Šutanovac 2016. pobedivši na taj način dotadašnjeg lidera Bojana Pajtića koji je upravo tada izgubio i pokrajinske izbore i bio smenjen sa mesta premijera Vojvodine

Tada je saopšteno da je 18.459 članova stranke biralo između četiri kandidata na 112 biračkih mesta, toliko je izgleda još uvek tada odbora imala DS. Šutanovac je osvojio oko 59 odsto glasova, Zoran Lutovac oko 20, Bojan Pajtić 16 i Srboljub Antić 5. Predsednik izborne komisije bio je Dušan Diničić. (On je sada generalni
sekretar stranke, izabran na raskolničkom Glavnom odboru 28. juna u Šapcu i tvrdi – da izbori nisu raspisani)

^{Foto: BETA}

Ali, kada DS sa Šutanovcem kao kandidatom za gradonačelnika 2018. u Beogradu nije prešla izborni cenzus, u DS-u su održani novi izbori. Odigrali su se kao izborna skupština. Od 1.260 delegata, 659 dalo poverenje Lutovcu, 463 Gordani Čomić, dok je 123 glasa osvojio Branislav Lečić. Mediji su objavili fotografiju na kojoj je Lutovac pobedu proslavio sa Draganom Đilasom, tada kandidatom dela opozicije na gradskim izborima.

U odnosu na ovu uzburkanost, Koštuničina stranka je ipak bolje prošla. I dalje je u istim prostorijama na koje je registorvana u julu 1992. i ima predsednika, mladog Miloša Jovanovića, koji sedi tik do Tadića na dogovorima opozicije “o nenapadanju”. Istina, Jovanović je pokušao da “pobegne” od imena DSS, nastupajući na izborima kao pokret Metla, ali i pokazavši da je jedina svrha predizbornog pokreta u Srbiji, da se raspadne i raziđe kad uđe u neki parlament, makar i opštinski. Tako da Jovanoviću opet ostaje ime DSS, budući da je ličnost sa kojima je “pravio” Metlu – Novica Antić iz Vojnog sindikata, objavio da Metla više ne postoji, jer on više nije tu.

I što je istorijska kob, i sada 20 godina posle, DSS donekle bolje stoji u odnosu na umiruću DS, iz ugla predsedničkih izbora koji redovno slede 2022. I ti izbori, kao i oni izbori pred Peti oktobar, odlučivaće se na isti način – dobiće ih ko bude u stanju da pridobije naklonost javnosti, ali samo pod jednim uslovom. Ako postoji tim koji je spreman i sposoban da iznese kampanju. I u slučaju DOS taj tim nisu bili lideri 18 stranaka, mada su pojedini njihovi odbori bili dobrodošla pomoć i logistika na terenu, na primer u slučaju Velimira Ilića iz Čačka.

Glavni tim bio je medijsko-kreativan štab nedostupan za širu javnost, koji je takođe baratao i tačnim istraživanjima o raspoloženju javnog mnjenja. Mogli ste ići sa DOS-om u terensku kampanju i videti recimo, da je Dušan Petrović u Šapcu, jedva skupio sto ljudi na mitingu, i to malodušnih. Ali, ako ste išli sa Koštunicom koji je striktino vodio računa da izbegne karavan DOS i da mu oni stoje iza leđa na bitni na mitingu, osim što su se pojavili svi zajedno na završnom skupu ispred Skupštine (uključujući i vikara Srpske pravoslavne crkve), videli biste da ljudi ipak reaguju. Istraživanja su pokazala da je Koštunica uspeo da pridobije birače, time što im je delovalo pošten i da ima rešenja za probleme, kao i potrebnu podršku.

Sada je prvi borbu za naklonost javnosti poveo Tadić, kome situacija sa laganim umiranjem DS-a sada sigurno odgovara. Jer, pored DS-a, on je zauvek “stari” predsednik iz 2004. i iz 2008. Što manje ima DS-a na političkoj sceni, on je sve više “novi” i pozvan da kaže da ima spasonosna rešenja i autoritet iz dva mandata na čelu države. Međutim, Tadić nema ono što ima Miloš Jovanović, koji sedi na sastancima dela opozicije tik do njega – svežinu mladosti i budućnost u kojoj može da svoj politički profil popravi tako da deluje privlačno za birače.

Dosad Jovanoviću to nije polazilo za rukom, uprkos značajnom medijskom prostoru koji je dobio kao učesnik izbora, baš zato što se upirao da pokaže kako mu nije do tog prostora nije stalo. I da na taj način odgovori na govorkanja kako DSS ustvari drže Vučićevi naprednjaci. To samo znači da Jovanović nije dobro savladao istoriju sopstvene partije, jer su pojedini iz vrha DSS bili bliski i u dobrim odnosima sa Vučićem još dok je bio radikal. Posebno tada, i u to vreme, pred Peti oktobar.