Zašto Dragan Bujošević i Nenad Lj.Stefanović ne oslobode televiziju iznutra i tako ne sruše vlast Aleksandra Vučića, to je skriveno pitanje u zahtevima protesta u gradovima Srbije koji upravo navršava sto dana. Demonstranti koji se jednom sedmično okupljaju, nemaju zvanični zahtev za Vučićevom ostavkom, mada to uzvikuju pred masom mnogi govornici, i poneki poslanici. Ali je na listi zvaničnih zahteva odmah posle traženja ostavke ministra policije, pomenuta smena direktora Radiotelevizije Srbije i urednika Infomrativnog programa. Kako su Bujošević i Stefanović uspeli da zauzmu tako visoko mesto na listi protivnika opozicije? Odgovor je prost – oni su zgodni kao živi simboli kontrole medija. I to bez obzira što je mnogo netačnog u toj simbolici.

Za početak poređenje sa 9. martom 1991. i najrušilačkijim opozicionim demonstracijama u Beogradu, koje su ušle u istoriju kao neuspešne, kao trenutak kada je sve moglo biti drugačije, a nije. I to verovatno baš zato što je tadašnji opozicioni vođa Vuk Drašković, u društvu Dragoljuba Mićunovića i mnoštva političkih i javnih ličnosti, od Zorana Đinđića do Borislava Mihajlovića Mihiza, komandovao “juriš”, ali ne na zgradu parlamenta ili vlade. Već sa balkona pozorišta ka “TV Bastilji”, odnosno ka onome što je doživljavano kao glavna tvrđava vlasti Slobodana Miloševića – RTS-u.

Šta je tu netačno? Vučićeva kontrola medija je mnogo dubinskija od Miloševićeve, on ne upravlja javnim mnjenjem kao miloševićevci nekad, već ga proizvodi. Na svaku priču opozicije vlast odgovara svojom, što sličnijom pričom. I za tu proizvodnju su zaduženi druge, privatne televizije, pod izgovorom da su u 21. veku mediji profilisani, odnosno izrazito politički svrstani. Komentari i konstruisane priče protiv opozicije, ne stanuju odavno u programima RTS-a, kao što je to bilo 1991. - preselili su se na mnoštvo drugih kanala.

I svako ko misli da se to ne može vratiti u program RTS-a, kao i da je nikakva zasluga Bujoševića i Stefanovića, što su ovu televiziju dosad sačuvali od toga, potcenjuje stvarnost. Odnosno, mogućnost da uvek može biti gora nego što jeste. Kao što se precenjuje i to što su Bujošević i Stefanović nekad bili bliski Đinđiću i Vojislavu Koštunici, odnosno DS-u i DSS-u. Uostalom, Vučićeva Srpska napredna stranka je zapravo spoj najboljih u nekadašnjim radikalima i najgorih u DS-u i DSS-u. Zvali ga protivprirodnim u političkom smislu svejedno, taj je spoj dao ono za čim se najviše žudi u politici, a to je sinergija koja je dovela i održava Vučića na vlasti.

Da li je nešto slično moguće u opoziciji, odnosno da li će protesti, kako god da se završe - 9. maja kako to predlaže Siniša Kovačević, ili drugačije - izroditi novi spoj? Posmatrači bliski SNS-u tvrde da nema prave sinergije između DS Zorana Lutovca i desnih Dveri Boška Obradovića, te da ovo proizvodi stalnu napetost koja sve može da surva.

Napetost međutim, ne proizvodi zajednički nastup DS-Dveri, uostalom ako je Goran Ješić mogao da govori zajedno sa Marijom Janjušević u Aleksandrovcu, ta politička nelagoda je prevaziđena. Napetost proizvodi ne samo vidljiv izostanak podrške iz Evropske unije protestima, nego i jasno neodobravanje kroz izjavu Maje Kocijančić da “nema balkanskog proleća”, a da je bojkot parlamenta i izbora, nepoželjan. I jedan broj demonstranata, a još više ljudi u Savezu za Srbiju, koji organizaciono nose protest, pokolebali su se usled takvog izričitog stava Brisela. Dodatno ih onespokojavaju glasine o zainteresovanosti Rusije, koji se potkrepljuju izveštavanjem Sputnjika i pojedinih ruskih medija o demonstracijama. Sa druge strane, to vidljivo osokoljuje Vučićeve saborce, mada su tek posle nastupa Kocijačić, počeli da opširnije razrađuju propagandne teme o tome šta je “Đilas dogovarao sa Amerikancima”.

Ono što se posle briselske poruke događa, a vezano sa protestom, jeste boj za Kosovo između Đilasa i Vučića. Đilas je posetio Leposavić i verbalno se sukobio sa ljudima Zorana Milojevića Zelje, člana Izvršnog odbora SNS. Sa tim Zeljom je zanimljivo što je on pre 10-12 godina važio za bliskog DS-u, a sada se uvek pojavljuje u ulozi sukobljene strane na terenu.

Koliko dan posle Vučić je demonstrirao vrlo snažan odgovor na novu pregovaračku platformu Prištine, o kojoj se mesecima priča i piše, i čiji je sadržaj poznat. Prvi put je na mitingu, i to u Sremskoj Mitrovici, odakle je 2016. počeo uspešnu parlamentarnu kampanju, Vučić poručio da ga je Evropska unija prevarila, da je Federika Mogerini obećala da platforma neće biti usvojena. Ovo može biti običan politički trik kako bi se isticanjem krize sa Prištinom, demonstranti odvraćali od ulica. Ali, može biti i trenutak kad Vučić umesto u kampanju za sporazum sa Prištinom, kreće u obrnutom pravcu – protiv sporazuma.

Jasno je da najveće političke mogućnosti u Srbiji i dalje daje Kosovo – najamasovniji protest u Beogradu odigrao se 16. januara na godišnjicu ubistva Olivera Ivanovića, lidera GI Srbija, demokratija, pravda. Ako su medijski navodi tačni, i stranka koju osniva Đilas zajedno sa Borkom Stefanovićem i Marinikom Tepić zvaće se tako da podseća na Ivanovićevu – Stranka slobode i pravde. I ako se uzme kao pokazatelj, ko šta postavlja na društvene mreže, nije isključeno pregrupisavanje – da će Stranka slobode i pravde nastupati sa Pokretom slobodnih građana Sergeja Trifunovića, glumca i politički nekoretnog lidera, ali i Boškovim Dverima. Svi koji i dalje budu čekali da ih se u Briselu sete, moći će da nastave da se bave političkom metafizikom – koga dovesti na vlast umesto Vučića, a na čelo RTS-a umesto Bujoševića i Stefanovića.