Na prvom nivou očekivalo se da će u nekom trenutku tokom večeri stati pred kamere i reći da je zadovoljan brojem glasova koje je osvojio u teškim izbornim uslovima ili nešto slično.

Ali, umesto toga Đilas je preduhitrio sve - i svoje i Vučićeve, posebno Nebojšu Stefanovića, ministra policije i {efa Izbornog {taba za Beograd Srpske napredne stranke. Obratio se nenadano svega 15 minuta po zatvaranju biračkih mesta, kada još ni projekcije rezultata nisu bile objavljene, rekavši da su izbori bili najnepošteniji dosad i da ne zna njihove rezultate, ali da su građani uz opoziciju. Poručio je da politi~ka borba liste koja ga je podr"ala tek po~inje i da se vidi sa Vučićem na parlamentarnim izborima.

Bila je to poruka koja je iznenadila naprednjake, i koja je prvi put, ozbiljno poljuljala njihov politički mehanizam, iako su se oni nastavili da se ponašaju kao da to nisu primetili. Jer, razdvojeno je pitanje podrške i izborne pobede. Izborni rezultat prepušten je “kapilarnom glasu” i drugim metodama političkog i medijskog pritiska, koje koristi SNS. Podrška je osporena, videće se kasnije tokom ove godine, baš u isto vreme kada je postalo neizvesno sve u vezi sa Kosovom. To znači da se osporavanje i na unutrašnjem i na spoljnom planu poklopilo – ove jeseni otvoreno se pokazalo da Vučić ne uživa spoljnu potporu, kakvu je imao pre nego što je postao predsednik Srbije.

On i dalje pokušava da pokaže da mu je podrška unutra neokrnjena. A deo tog nastojanja su jake kampanje SNS za opštinske izbore u Lučanima, Kuli, Kladovu i Doljevcu. Međutim, razdvajanjem podrške od izbornog procesa, sa opravdanjem da se izbori sprovode krajnje nepošteno, otvorena je mogućnost presedana. I to presedana da Vučić bude prvi predsednik u Srbiji koji će biti srušen na parlamentarnim izborima, odnosno u događajima koji bi se odvili povodom njih.

Neka vrsta presedana – malog vanrednog stanja u obliku noćnog bdenja opozicionih poslanika u Skupštini, već je održana u parlamentu. To je možda svetlosnim godinama udaljeno od toga kad su Boris Tadić, Slobodan Gavrilović, Vesna Pešić, Aleksandra Janković i drugi tadašnji opozicioni poslanici, prespavljivali danima u Skupštini, pre više od 20 godina. Ali, svakako daje na težini činjenici koju mnogi na političkoj sceni Srbije odbijaju da prihvate – da je Đilas, takav kakav je, uspeo da stvori opoziciju.

Tu činjenicu mnogi izbegavaju da prihvate. Na prvom mestu, naprednjaci za čiju je propagandu mašinu on i dalje zli tajkun koji iz senke vlada Srbijom. Na drugom, građanski aktivisti koji okidaju negativne emocije pri samom pogledu na Đilasovog koalicionog partnera Boška Obradovića, smatrajući da je to kad on obuče “žuti prsluk” i pozove se na proteste u Francuskoj, civilizacijsko svetogrđe. Na trećem mestu, to ne prihvata ni sam Đilas i to je možda najzanimljivije od svega. Umesto da sazove klasičan politički miting, na kome će da govore on i recimo Borko Stefanović, da možda osmisle i neki performans, makar i u stilu “sedenja na stiroporu” Tomislava Nikolića, Đilas se prepušta čarima nestranačkog građanskog protesta. Ta čarolija za Vučićevog mandata nije uspela – samonikli Fejsubk pokret Protiv diktature prošle godine potrošio je uzalud opozicionu energiju, bez i najmanjeg političkog efekta. Da takozvani redari SNS iz “sive zone” ove partije nisu iznosili novinare iz dela namenjenog Vučićevim pristalicama, na dan inauguracije, ne bi ostao ni mali trag tog protesta u političkom životu Srbije.

Bežeći od političkog mitinga ka nedefinisanom građanskom protestu, Đilas polaže nade u nešto što možda više ne postoji – a to je građanski potencijal. Uostalom, zbog tog potencijala je odabrano i mesto okupljanja – plato ispred Filozofskog fakulteta, dakle pored murala na kome je oslikan Zoran Đinđić. Za Đilasa je to možda i lična simbolika. Kao što je u izbornu beogradsku kampanju krenuo iz Doma omladine, gde je nekada bila redakcija opozicionog Radija B92 koji je uređivao, tako mu je i sada polazište protesta fakultet koji je bio centar studentske pobune protiv Slobodana Miloševića 1992. u kojoj je bio jedan od lidera.

Ali, stvari su se od tada promenile dubinski. Ako gledamo iskustvo Francuske, ali i drugih država, sada su spremni da se pobune ljudi iz sfere rada, ljudi koji osećaju da ih vladajući liberalni poredak eksploatiše i iscrpljuje preko svake mere. Dakle, ljudi koji misle da im je uskraćeno pravo da od svog rada normalno žive jer se drugi na njima nenormalno bogate. Pod to može da se podvede i partijski monopol na svako radno mesto – od čistačice do direktora pozorišta.

I to su ljudi koji osećaju da su ih elite – političke, kulturne, liberalne, kakve god – izdale i prevarile, i da su spremne da to opet učine. I zato ih baš briga da dođu na protest da bi gledali i slušali pripadnike te elite u liku glumaca ili poznatih novinara.

Uostalom, u Srbiji brojne ličnosti građansko-liberalnog određenja ili koje se za takve izdaju, podržavaju Vučića i njegovu vlast. Ili pak, listom osporavaju Đilasa, čekajući neki čisti građanski pokret koji nikada neće doći i ne mireći se sa tim, da je taj građanski pokret ustvari narodsko lice Boška Obradovića. Da Obradoviću ne spočitavaju Ratka Mladića, našli bi svakako nešto drugo, jer tu nikakve doslednosti nema budući da su drugi akteri političkog i javnog života mnogo više upleteni u mučne događaje oko Mladića, od Obradovićevih Dveri.

Sam Đilas ima jaku retoriku koja bi mogla da privuče nezadovoljne mase, uostalom ideja Narodne kancelarije koju je on vodio, donela je svojevremeno Tadiću drugi predsednički mandat. U toj priči mnoga su mesta jaka i prijemčiva – da plate treba da budu 600 evra, da deca moraju da imaju šansu da završe dobru školu, da zemlja ne sme da se prodaje u bescenje… Ako Đilas ne veruje da mu je to dovoljno da se poveže sa narodom i pridobije masovnu podršku, još je teže poverovati da će mu u tome neki “samonikli” građanski pokreti pomoći. Pre će odmoći. Ali, možda je za ovu fazu i to dovoljno – blago testiranje snage opozicije u Beogradu. Jer, trenutno Vučić mnogo više radi protiv samog sebe, nego što protiv njega radi opozicija. Izlaženje u javnost sa tim da je čovek procesuran u krivičnim postupcima Milan Radoičić - “politički autoritet među Srbima na Kosovu koji je doneo glasove Srpskoj listi”, je čist transfer kriminalizacije. I to transfer kriminalizacije sa severa Kosova na vlast u Beogradu. Šta to Vučiću treba, budući da i on i najbliži njegovi saradnici, poput Marka Đurića, govore o Radoičiću na citirani način, iz pozicije običnog posmatrača je nesagledivo. Odnosno, može se sagledavati samo u jednom pravcu – a to je gubljenje kontrole nad budućim događajima.