Odgovor na to zavisi u kom pravcu se pokrenula politička scena Srbije. A pokrenula se i rotira, bili mi toga svesni ili ne.

U tom kretanju Vučićeva Srpska napredna stranka od proevropske desnice klizi ka liberalnom centru, a naprednjaci su izloženi “čedizaciji”. I tamo su pogurani ne zato što se nisu dobro snašli u sadašnjoj krizi oko Kosova, uostalom oni svih svojih šest godina na vlasti rukovode krizama na dnevnoj bazi. Njih je potisnuo globalni okidač – sličan onome koji im je iz Berlina pomogao 2012. da pobede DS i Borisa Tadića. Samo što sada taj okidač nije u Berlinu, nego u Parizu. Sada je nemačka kancelarka Angela Merkel zauzeta unutrašnjim napetostima i slabljenjem svoje političke moći, ali francuski predsednik Emaunel Makron je ponudio novi plan za Evropu. I u tom novom planu Srbija je gde? U prvom najširem prstenu zajedno sa Rusijom i Turskom. Sa zemljama sa kojima deli “iste vrednosti”. Dakle, ne granice, ne valutu, čak ni zajedničku spoljnu politiku.

A to “vrednosti” ugradio je Dragan Đilas u koncept svog opozicionog Saveza za Srbiju. To je glavna reč kojom se barata kada se opisuje njihov odnos prema EU i koju često upotrebljava i Zoran Lutovac, predsednik DS, najevropskije članice Saveza. U javnosti izgleda da je ta reč napisana u Đilasovom programu čisto da bi se nešto reklo i o Evropskoj uniji. Međutim, to je ozbiljan politički potez. Đilas je “uzeo” naprednjacima njihovu izvornu političku ideju, kao što su oni to uradili DS-u nekada. I nije je prekopirao nego je oživeo stavljanjem u nov kontekst promena u Evropi. Teoretski, Đilas nije napravio nešto neviđeno – ovde se uvek u bliskoj prošlosti vlast menjala zahvaljujući savezu građanskih i desno-konzervativnih snaga. To je znala i Vesna Pešić kada je sa tadašnjom prozapadnom desnicom Vukom Draškovićem i SPO, i levim centrom DS-om Zorana Đinđića, pravila ulične demonstracije. I to je znao i njen građanski podmladak – Goran Svilanović i Maja Tasić koji su srčano i iskreno podržavali kampanju Vojislava Koštunice protiv Miloševića. Naprednjaci su to takođe simbolizovali u svojim redovima dvojcem Tomislav Nikolić – Vučić, i naravno, Zoranom Mihajlović.

Od prošlog leta i predsedničkih izbora kada je Nikolić poslat u penziju, ovaj balans je narušen. Vučić upravo zato ne može da smiri političke strasti koje je sa Nikolićem lako mogao, i koje mu po pitanju Kosova bujaju u Crkvi, delovima javnosti, među građanima...

Ta izloženost SNS “čedizaciji” suočava Vučića sa političkom krizom kakvu dosad nije imao. Čak iako izvuče neku jaku priču na svetlost dana, neku poput nestalog pa nađenog takozvanog novinara Stefana Cvetkovića, politički kapacitet mu se prazni, verovatno potpuno. Uz to postoji i doza neshvatljivog potcenjivanja protivnika. A potcenjivanje je majka svakog poraza. Naime, u širim krugovima oko SNS tvrdilo se da se mladi Miloš Jovanović neće usuditi da raskine koalicije DSS na lokalu. Sada kada je to Jovanović uradio, još uvek se tvrdi da on neće smeti da priđe Đilasu i da, kako i sam priča, sudbinu svoje stranke, vezuje za konzervativne akademske krugove okupljene oko Apela za Kosovo. A pri tome se ne uočava trend – sve dosad ljudi, odbori, građani prilazili su SNS-u. Ovo je tačka kad je neko izašao i rekao da neće sa njima, a da pri tome nije u sferi koja bi se mogla nazvati sivom, gde su obitavali raniji “otpadnici” - Saša Mirković, Dejan Anđus, Zoran Bašanović… I to neće baš kada bi Vučić trebalo da ima što širu podršku za kosovske pregovore. On sada više sebi ne može da dozvoli luksuz da ga bilo ko napusti – možda je to pravi razlog zašto se o Zorani Mihajlović neće ni reč reći na partijskim sastancima Srpske napredne stranke. I to uprkos tome što je verovatno nedovoljno obavešteni glavni operativac SNS Darko Glišić nju po inerciji optužio da ima iste stavove kao opozicija i da to neće moći tako da joj prolazi.