Za razliku od Borisa Tadića koji je obilazio proteste 96/97 recimo, van prvog prstena u kome su bili Vuk Drašković, Vesna Pešić i Zoran Đinđić sa pratiocima i novinarima, kako bi se pozdravljao sa ljudima i povezivao, Đilasu nije do sakupljanja podrške kap po kap. On je na ulici, slično kao kada je otvoren most na Adi u vreme vlasti DS, da odradi marketinški deo, vrlo precizno, i da ide dalje. Vrlo precizno, jer to što vodi decu i suprugu na protest predstavlja poruku javnosti da je reč o mirnom skupu, koji ne predvode nasilnici, kako tvrde tabloidi. Đilas ni sam nema strpljenja za politički miting, jer je jedini politički govor Borka Stefanovića, održan na demonstracijama prošle subote, jedva dočekao i to sa rečenicom “gde je više Borko sa krvavom košuljom”.

I uz izostanak Đilasove vidljive želje da bude vođa, njegov Savez za Srbiju trenutno je u političkom naletu u odnosu na vlast, mada niko ne može da bude siguran kuda to vodi. Najjače u tom naletu je pogođen trenutak. Pogodak je toliko savršen da ga ni sami u opoziciji nisu odmah bili svesni. Jer, da bi se izveli ljudi na ulicu potrebno je ono što sad aktivisti zovu “drajv”, odnosno jak povod. Nezadovoljstvo vlašću Aleksandra Vučića samo po sebi to nije. Đilasu i njegovima su se podudarile dve okolnosti – protesti u gradovima Evrope, pre svega “žuti prsluci” u Parizu, i povređivanje Borka Stefanovića u Kruševcu. Takav povod i podstrek se ne može izmisliti nekakvim godišnjicama Petog oktobra, građanskim proglasima i sličnim veštačkim konstrukcijama, to se jednostavno otvorilo na horizontu. I podiglo politički talas vidljiv po odzivu opozicionih demonstrana protekle dve subote u Beogradu. Taj odziv nije preterano veliki koliko god da ga opozicionari preuveličavaju – iznosi između pet i deset hiljada.

Međutim, za Vučićeve naprednjake, i taj broj predstavlja ozbiljan, možda nerešiv problem. Zašto nerešiv? U ovoj tački ćemo zastati. Ulični protesti opozicije priprema su za bojkot sledećih izbora koje Vučić raspiše. Svaki iole pristojan odziv demonstranata nagoveštava da bi bojkot mogao biti ozbiljan i masovan. Za razliku od najvećeg dela javnosti koja razglaba ideju o bojkotu kao takvu, Vučić nesumnjivo zna da ga bojkot može oboriti s vlasti.

Pojedini politički krugovi stoga su smesta krenuli sa ispoljavanjem zabrinutosti “šta uraditi jutro posle bojkota?” i drugim lažnim pitanjima. Kao i sa lzaključcima da su Đilas i njegovi ti koji su sami sebe doveli u problem. I to tako, jer su lestvicu očekivanja kod pristalica Saveza za Srbiju toliko podigli, da nemaju kud dalje. Jer, pošto su pukli na izborima gde su prvi put nastupili i gde su mislili da su jaki zahvaljujući Bošku Obradovići u Vuku Jeremiću – u opštini Lučani – osvojivši jedva deset odsto glasova, moraju sada nekako da se vade. Te im je za to vađenje dobra priča o bojkotu. Prema tim krugovima, naprednjaci već godinama sprovode izbore na potpuno isti način i koriste iste tvrde metode “ubeđivanja” kako glasača, tako i odbornika. I ti krugovi zaključuju da se vlast nije promenila, nego opozicija ne zna šta će.

Ali, i ti krugovi i takvi stavovi su sve tiši i sve oprezniji. Jer, kakve god da su procene unutar SZS, svađali se oni oko razultata u Lučanima ili ne, u realnosti Vučić je taj koji je podigao lestvicu očekivanja. Lider Srpske napredne stranke je taj koji je svoje ljude i svoju partiju stavio pred zadatak da sada zadobijaju 60 i više odsto glasova. Sada, pošto su osvojili vlast na svim nivoima, i gotovo u svim opštinama, na izborima 2014, 2016., 2017. i 2018. na kojima su svaki put morali da imaju bolji rezultat. A rezultati od 60 i više odsto glasova, jednostavno nisu mogući u redovnim političkim stanjima, već samo u vanrednim, ratnim ili poluratnim. Recimo, Putin ima rejting od 70 odsto zato što je Rusija u stalnom sukobu sa Zapadom. Vučić je nametnuo pritisak naprednjacima od koga oni nisu više u stanju da se normalno politički ponašaju, sve i da to žele. Možda Vučić misli suprotno, ali ljudi pod tolikim pritiskom pre ili kasnije puknu, neka i odrade rezultat.

Svi koji pitaju “šta će biti jutro posle bojkota”, pak pretpostavljaju neke zamišljene nefer izbore, a ne ono što se zaista dešava i što je gore i od toga. A to je neizbežan niz incidentnih i teških situacija, jer naprednjaci ne smeju da dozvole sebi da podbace. U tom smislu, niko nema odgovor šta će se tačno dogoditi jutro posle bojkota, sem očitog – izborna kriza.

Da li se izborna kriza može sprečiti ako recimo Patkica - Ne davimo Beograd učestvuje sa svojom listom, teško je reći. Sama činjenica da u parlamentu neće sesti svih 250 Vučićevih i Dačićevih poslanika, nego će recimo od toga 20-tak biti iz Patkice, ili sa neke slične liste, neće dati Vučiću dovoljan legitimitet.

Jer, Vučić ima sve strašnije pukotine i u bliskom okruženju, koje se neverovatno šire i u javnosti. Činilo se da je prošlogodišnja priča o razvodu bivšeg gradonačelnika Beograda sada ministra finansija Siniše Malog i Marije Mali bez premca, ali tu je mračnu slavu sada potpuno pomutio razlaz Nevene i Gorana Veselinovića. Teško je poverovati da je na delu neko kontrolisano osmišljeno skretanje pažnje senzacionalnom novinskom pričom da je advokatica Nevena Veselinović prenosila informacije iz najbilžeg okruženja predsednika Vučića tajkunima. Goran Veselinović, vlasnik marketinških agencija, je uz Vučića duže od 25 godina, i sloboda da o svojoj supruzi u sopstvenom nedeljniku objavljuje takve detalje, svedoči koliko je jako Vučićeva vlast zaljuljana.

Tako, da Vučić sve i kada bi sada krenuo u neku čistku i smene unutar SNS-a, isto kao i u diskretno popuštanje opoziciji i Đilasu, to bi ljuljanje samo ubrzalo. Jedino što bi možda moglo da ufiksira vlast jesu novi pregovori sa Prištinom. Pismo Donalda Trampa istovetne sadržine upućeno njemu i Hašimu Tačiju sadrži i jednu bizarnu formulaciju “iskoristite ovu jedinstvenu priliku” kao da se radi o TV prodaji nekog artikla, a ne o političkom dogovoru Srba i Albanaca. Tramp je otprilike pokazao spremnost da Vučića i Tačija zatvori na nekoliko dana u neku američku bazu i da se potom potpiše sporazum, samo što se to ne upoređuje sa Dejtonom, nego sa Kemp Dejvidom, barem kako je objasnio Ivica Dačić. Šef diplomatije je izjavio da su SAD spremne da da organizuju potpisivanje sporazuma Beograda i Prištine po uzoru na potpisivanje mirovnog sporazuma Izraela i Egipta 1978. Prema tom sporazumu Izrael je dobio diplomatsko priznanje Egipta i osigurao južnu granicu, te nesmetanu plovidbu izraelskih brodova kroz Suecki kanal, dok je Egiptu vraćeno Sinajsko poluostrvo te je dobio status bliskog američkog saveznika, što je podrazumevalo veliku američku vojnu pomoć. Sovjetski Savez je izgubio uticaj na region. Ako uzmemo da bi u sadašnjem slučaju Kosovo bilo Izrael, pitanje je da li je naše Sinajsko poluostrvo ZSO, odnosno Sever Kosova