Šef države je naložio punu borbenu gotovost vojske, u punu pripravnost stavljena je i policija a tabloidi su počeli da izveštvaju o pokretu trupa prema Kosovu - tako je, otprilike, izgledala prva reakcija Beograda na vest da je kosovska policija ušla u srpske opštine na severu Kosova.

Moguće je da su trupe zaista pomerane, ali to je imalo efekata samo u dnevno-političkom smislu. U realnosti, odnosno u realnom odnosu snaga u regionu, stvarna vojna akcija Srbije u odnosu na Kosovo je nemoguća. Tačnije, teoretski je moguća, ali bi značila početak otvorenog sukoba sa NATO, što narativ o vojsci koja će zaštititi Srbe na Kosovu svodi na nivo propagande.

Specijalne jedinice kosovske policije su još jednom pokazale snagu u srpskoj enklavi na severu uhapsivši gotovo 30 Srba, Albanaca i Bošnjaka, i povukle su se sa tog područja bez ikakvih posledica. Za to vreme političko rukovodstvo kosovskih Srba, uključujući i ljude koji se sumnjiče da su duboko zagazili u kriminal, bili su u Skupštini Srbije i sa balkona pratili sednicu parlamenta na kojoj se, uz patriotski intonirane govore, raspravljalo o Kosovu. I ta rasprava i gromoglasne najave pokretanja vojnih i policijskih jedinica su ostale u očiglednom raskoraku sa onim što se događalo na terenu.

Nije ovde reč o tome da li Srbija treba nešto da učini kako bi zaštitila svoje interese i živote Srba na Kosovu. Reč je o poimanju stvarnosti i razumevanju krupnih promena koje su se na međunarodnom planu desile u proteklih tridesetak godina.

Srpska javnost ne razume domete tih pomena i lako se "lepi" na floskule o vojnoj moći, vojnoj neutralnosti i podjednakom oslanjanju na sve glavne sile u svetu.

Političke elite koje su se u tom razdoblju smenjivale nisu imale ni hrabrosti ni sposobnosti da krenu u susret tim promenama. Umesto toga, uglavnom su podilazile uvreženom mišljenju većine u želji da ne izgube podršku glasača.

U slučaju stvarnog sukoba sa NATO Srbija bi, i suštinski i formalno, otvorila vrata za novi rat u kome bi se mogla naći sama protiv svih. Jer, ne samo da su na Kosovu raspoređene NATO trupe, nego su i sve zemlje regiona, izuzev Srbije, Bosne i Hercegovine i Severne Makedonije, članice tog vojnog saveza.  Među preostalim zemljama koje nisu u NATO Srbija ne bi mogla da nađe kredibilnog saveznika budući da Severna Makedonija pokušava da uđe u taj savez a isto to želi i jedan bosanski entitet, dok se drugi protivi.

^{Mons, Belgija / S.H.A.P.E (Supreme Headquarters Allied Powers Europe) / Foto: http://armypicsoftom.weebly.com}

Saveznici

Glavni potencijalni saveznik, Rusija, je odvojena od Srbije pojasom članica NATO (Rumunija, Bugarska, Turska, Mađarska...), a tu je i Ukrajina koja takođe teži ulasku u NATO. A to u praksi znači da bi, u slučaju da Rusija zaista odluči da vojno, odnosno trupama, pomogne Srbiju, morala da pređe preko teritorije navedenih zemalja, a u slučaju da se odluči za vazdušnu podršku srpskoj strani, da dobije dozvolu za prelet.

Nezamislivo je da neka članica tog saveza dozvoli prelet Ruskih (ili bilo čijih drugih) borbenih aviona preko svoje teritorije da bi pružili podršku Srbiji koja je u ovoj, naravno krajnje teoretskoj pretpostavki, uputila trupe na Kosovo.

Kakve su šanse da Rusija zaista vojno podrži Srbiju u slučaju sukoba sa NATO snagama? Realno veoma male ili nikakve. Jer, Rusija je velika sila, što znači da pragmatično razmišlja i da ne ulazi lako u takvu vrstu avanturizma. Problemi su uveliko stigli u rusko dvorište (Ukrajina i druge bivše sovjetske republike) i to je sada stvaran prioritet Moskve. Balkan jeste u sferi ruskog interesovanja ali ipak nije toliko bitan koliko njeno "dvorište". Rusija ima interesa da opstruira ili sprečava procese na tom području koji idu u prilog Zapadu, ali nema ni snage ni interesa da na Balkanu "zalegne" iza bilo koga, pa i iza Srbije.

Kakve su u takvim okolnostima šanse da Srbija zaista pokrene vojnu akciju protiv Kosova? Iste kao i za direktnu vojnu podršku Rusije u slučaju sukoba - dakle veoma male ili nikakve. Jer, ma koliko se zaletali u izjavama o spremnosti da brane Srbe, vlasti u Beogradu su svesne da to nikako ne bi smelo da znači i pokretanje srpskih trupa ka Kosovu.

Gromoglasne najave takve spremnosti namenjene su ušima manje upućenih birača, mahom nacionalstički orijentisanih. Oni čine većinu biračkog tela i veoma je važno da ostanu u uverenju da se u odnosu na Kosovo ništa ne menja i da tamošnji Srbi mogu u punom kapacitetu da računaju na zaštitu.

U vladajućim krugovima u Beogradu takozvane geo-strateške okolnosti u kojima se zemlja nalazi se, po svemu sudeći, ipak uzimaju u obzir a predsednik Srbije Aleksandar Vućić je u više navrata ponovio da e Srbija isključivo za mirno rešenje.

Floskule o spremnosti vojske i policije da brane Srbe na Kosovu bile su aktuelne u danu kada su kosovski policajci hapsili na severu Kosova, a gotovo potpuno su utihnule nakon što su se oni povukli iz srpskih opština, obavivši zadatak koji su dobili od kosovske vlade. U akciji je bilo prekomerne upotrebe sile, naročito u Zubinom Potoku ali to, bar za sada, nije imalo nikakve posledice po kosovske vlasti.

Dometi

Moskva razume da je to postala "interesna zona" Zapada u kojoj može samo da bude neka vrsta remetilačkog faktora. Prostor joj se, sa promenama u Makedoniji i ulaskom Crne Gore u NATO realno sužava, ali je jasno da Srbija ostaje njen glavni potencijalni saveznik. Rusija ima veliki uticaj na Srpsku pravoslavnu crkvu, dominira u energetskom sektoru u Srbiji i gaji snažne veze sa partijama iz vladajućeg bloka i uticajnim političartima iz državnog vrha, kao i na opozicione stranke poput Srpske radikalne stranke. Realno je pretpostaviti da je jedan od njenih ciljeva da, jačanjem uticaja "po dubini" koj je teško definitivno ukloniti, učini Srbiju nedovoljno privlačnom za NATO.  

Na pitanje kako to da Kosovo, koje je i vojno i ekonomski svakako slabije od Srbije, uspeva da organizuje policijske akcije za koje unapred zna da će izazvati gnev, kako Beograda, tako i Srba na Kosovu, odgovor je jednostavan - ima moćne saveznike čiji uticaj u regionu je uveliko postao dominantan. Ti saveznici ne brane interese Kosova nego brane svoje interese, a Kosovo je uspelo da se uklopi u globalna kretanja, kao što je to tokom devedestih pošlo za rukom većini država bivše Jugoslavije koje su proglasile nezavisnost. Nije pomogla ni ogromna vojna premoć koju je tada imala JNA,  kao što danas takva vrsta premoći Srbije u odnosu na Kosovo nije od odlučujućeg značaja.

Tako se dogodilo da Srbija ostane okružena članicama NATO, pri čemu je njena javnost u značajnoj meri uverena da može da im se suprotstavi i da će pomoć ipak doći od "velikog brata" sa Istoka. Takvo raspoloženje danas, možda čak i glasnije nego devedesetih, pothranjuju tabloidi na čijim naslovnim stranama su Srbiji do sad isporučene (ili smao što nisu stigle) ogromne količine aviona i drugog naoružanja i vojne opreme koje je čine dominantnom vojnom silom u regionu. U stvarnosti (opet ta stvarnost) stiglo je veoma malo, a vojska je i dalje u odličnim odnosima sa NATO. Članstvo Srbije u Partnerstvu za mir, što je važna stepenica ka punom članstvu u NATO, ničim nije dovedeno u pitanje.

Zadržavanje tesnih veza sa NATO pokazuje da Srbija ipak razume realnost (ili makar osnovne okvire realnosti), ali bi želela da su u nju uklopi pod svojim uslovima. To ipak ne biva, ili biva samo onda kada je država dovoljno ekonomski i vojno moćna da nameće svoje uslove, što svakako ne karakteriše Srbiju.

Druge zemlje regiona procenile su u kome pravcu će se stvari odvijati i "uskočile u voz", polazeći od stava da političke pozicije i savezništva u modernom svetu, u najmanju ruku, znače onoliko koliko i neposredna vojna moć, a u praksi i mnogo više.