Da bi koncept socijalno tržišne privrede u Nemačkoj nesmetano i uspešno funkcionisao država propisuje niz mera i pravila kako bi se taj, nesporno uspešan ekonomski koncept, odvijao na zadovoljavajući način.

Veran Stančetić, profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu za Demostat ističe da s obzirom na složenost koncepta socijalno tržišne privrede kao i organizacije nemaćke države, nije moguće koncizno odgovoriti koja konkretno tela i propisi čine socijalno tržišnu privredu. Umesto toga može se ukazati na mere i principe koji čine osnovu tog koncepta, naglašava profesor Stančetić. Da bi se te mere i principi shvatili treba podsetiti da se ovaj koncept nalazi izme|u klasično liberalnog u kojoj je „svetogrđe“ narušavanje slobodnog tržišta i socijalističkog (u kome dominira državna i društvena svojina i gde država ima veliku intervencionističku i redistributivnu ulogu).

Socijalno tržišna privreda se zasniva na principima privatne svojine i konkurencije, ali se pri tome uzima u obzir da tržište u nekim slučajevima može da produkuje nepoželjne odnose u društvu, te da treba da postoji i jaka država ćiji je zadatak da definiše regulatorni okvir koji, ukoliko se za tim ukaže potreba, može da se suprotstavi moći tržišta. Dakle, država nije ni pasivni posmatrać tržišnih procesa, nije ni aktivni subjekat to jest jedan od aktera na tržištu već je prvenstveno regulator odnosa na tržištu - kaže Stančetić.

^{foto: privatna arhiva, Veran Stančetić, profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu}

Kako naš sagovornik navodi kada je reć o merama i regulativnim principima koje treba da budu u funkciji socijalno tržišne privrede, oni proizilaze iz nemačkog ustava u kome se zahteva da se društvo stara o ljudima koji nisu u stanju da izdržavaju sebe. - No, treba pomenuti da je pored solidarnosti važan i princip efikasnosti. Ustavnim rešenjima uspostavljen je tržišno-ekonomski okvir za aktivnost privrednih subjekata koji se vodi efikasnošću. Nastojanje je da privredni subjekti budu efikasni, ali i da se onemogući iskorišćavanje tržišne moći na štetu slabijih, te da preduzetnici mogu na tržištu da ostvare razuman prihod - objašnjava profesor Stančetić. Prema njegovim rečma, ti načelni zahtevi se konkretizuju kroz veći broj regulativnih principa kao što su: 1) državna kontrola monopola (pre svega prirodnih monopola), kako bi se predupredila zloupotreba moći koja iz monopolske pozicije može da proiziđe, 2) progresivni porez na dohodak i sistem naknada za one koji su ostali bez ličnih prihoda (usled bolesti, nezaposlenosti i sl.), 3) primena mera kojima se na pojedinačne ekonomske kalkulacije dodaju troškovi koji nastaju za društvo (plaćanje za tzv. eksternalije), 4) mere kojima se onemogućava neprihvatljivo smanjivanje plata, kroz tarifnu autonomiju i kartel zaposlenih (sindikate) koji pregovaraju sa poslodavcima o radnim uslovima i platama.

Osim toga važni elementi socijalno tržišne privrede su i sistemi socijalnog osiguranja,od bolesti i nezaposlenosti, socijalna pomoć za nezaposlene,bez obzira da li je onaj ko prima ovu pomoć ikada uplaćivao socijalno osiguranje, uređenje tržišta rada sa ciljem da minimalna plata može da pokrije osnovne životne troškove, uključivanje zaposlenih u proces odlučivanja firme kada se odluke direktno odnose na zaposlene, ukidanje slobode ugovaranja u mnogim oblastima radnog prava radi zaštite zaposlenih - navodi Stančetić. 

Zahvaljujući socijalno tržišnoj privredi, nemačka ekonomija raspolaže efikasnim regulativnim okvirom koji, verujući u funkcionisanje tržišta, spaja princip slobode sa socijalnom pravdom. Takav regulativni okvir znatno je doprineo tome da se Nemačka posle nacionalsocijaizma i ratom uupropašćene privrede brzo ponovo obnovi, što je na međunarodnom nivou postalo poznato kao "privredno čudo", i da dospe na položaj vodeće privredne nacije u svetu. Regulativna koncepcija socijalno tržišne privrede posle 1945. bila je osnova za uspehe privredne i socijalne politike usmerene na stabilnost i napredak. Uspesi ne leže, međutim, samo u najvećim stopama rasta zabeleženim do osamdesetih godina, i u visokoj konkurentnosti nemačke privrede koja je zasluženo ocenjena kao "prvak sveta u izvozu". Takođe su i podaci sa tržišta rada beležili izuzetno pozitivan trend. Nemački ministar privrede je 1971. godine opisao tadašnju situaciju na tržištu rada sa stopom nezaposlenosti od 0,8 odsto kao punu zaposlenost. Uz to se Nemačka u međunarodnim statistikama isticala sa relativno ujednačenom raspodelom prihoda, kao i  sa najmanjim brojem dana štrajka među svim razvijenim nacionalnim privredama.