Inicijativa Pariza i Berlina o neophodnosti diplomatskog približavanja sa Rusijom, naišla je na zid odbijanja od strane istočnih članica Evropske unije, koje gaje istorijski animozitet prema Moskvi. Ovaj neuspeh je još jednom pokazao da dvadesetsedmorica nisu sposobna za zajedničko delovanje na međunarodnoj sceni.

Ako Džo Bajden može da razgovara sa Vladimirom Putinom, zašto ne bismo i mi? Pariz i Berlin su izneli ovaj predlog ostalim članicama Evropske unije, ali nisu uspeli da ih ubede da je diplomatija neophodna.

Predlog koji su Emanuel Makron i Angela Merkel sročili uoči samita u Briselu 24. i 25. juna, izazvao je bes baltičkih zemalja i Poljske, dok su Holandija i Švedska izrazile oprez. To je jedna od retkih inicijativa Francuske i Nemačke koja je doživela neuspeh. U Briselu je presudila tvrda linija među članicama. 

Zemlje „istočnog bloka“ Evropske unije, koje su bile u sklopu Sovjetskog saveza, ne žele da razgovaraju sa Putinom. Istorijski animozitet i nepoverenje prema Moskvi su toliko duboki da sprečavaju svaki napredak u odnosima Evropske unije i Rusije. 

U Parizu su svesni da su lideri baltičkih zemalja i Poljske rusofobi, u šta se uvere svaki put kada neka delegacija ovih zemalja poseti francusku prestonicu. Makron veruje da ih njihova neutemeljena paranoja vodi u nepotrebno oštru politiku prema Moskvi, dok baltički lideri zameraju francusko-nemačkom paru na mekanom pristupu Rusiji i smatraju dosadašnje inicijative Pariza i Berlina u saradnji sa Rusijom neuspelim.

Francuski predsednik i nemačka kancelarka izašli su sa predlogom nakon susreta Bajdena i Putina u Ženevi sredinom juna. Pariz i Berlin su nezadovoljni činjenicom da se odnos Evropske unije prema Rusiji proteklih godina svodi na sankcije i ne žele da ostanu pasivni. Oni veruju da je Rusija suviše važna zemlja da bi se mogla ignorisati, uprkos suštinskim neslaganjima oko aneksije Krima, afere Navaljni i otmice Beloruskog opozicionara iz aviona u Minsku koji Rusija nije osudila. Bajdenova odluka da se sastane sa Putinom, šest meseci nakon ulaska u Belu kuću, ih je zatekla. Ona pokazuje da je sa Moskvom moguće razgovarati uprkos dubokim razlikama kako bi se ustanovila pravila ponašanja i izbegao rizik od „slučajnih ratova“, kako je rekao Bajden. Pariz i Berlin su želeli da taj princip prihvati i EU, ali uzalud. U strateškom dokumentu koji je Evropska unija objavila 16. juna isključuje se mogućnost da se odnosi sa Moskvom poprave u skorije vreme. Samo pet dana nakon samita u Briselu, 30. juna, produžene su ekonomske sankcije Rusiji do 31. januara 2022. godine, odluka koja treba da bude potvrđena na sastanku Evropskog saveta u Briselu 12. jula. Evropska unija je 2014. godine uvela sankcije Rusiji zbog događaja u Ukrajini i ponovnog ujedinjenja Krima sa Rusijom. Ove sankcije podrazumevaju trgovinska, finansijska i vojna ograničenja. Moskva je na to uzvratila zabranom uvoza hrane iz Evropske unije.

Kamen razdora

Brojni komentatori su primetili da ispoljene razlike u politici prema Rusiji ukazuju na duboke podele unutar Evropske unije. Naročito su na tome insistirali američki listovi (Fajnenšel tajms ili Njujork tajms). Ali ove podele nisu ništa novo. One su jedna od karakteristika Evropske unije, koja se formirala u etapama, šireći se na istok, ka prostoru koji je nekada bio sovjetski i koji ima sasvim drugačiju političku tradiciju od zapadnih članica unije. Ovaj različiti pogled na svet i ulogu koju Evropska unija treba da ima u spoljnoj politici jasno se video tokom napada na Irak 2003. godine, kada su se zemlje na istoku EU priklonile američkoj osvetničkoj koaliciji, za koju se kasnije ispostavilo da je pokrenuta sa lažnim premisama o Sadamovom naoružanju za masovno uništenje. Zemlje na zapadu unije, na čelu sa Francuskom, bile su protiv slepog svrstavanja uz Sjedinjene Države i učešća u njihovim ratovima po svetu pod plaštom borbe za demokratiju.

Razilaženje u shvatanju demokratskih vrednosti na kojima društvo treba da počiva, koja su konstantni izvor tenzija među članicama koje su motor Evropske unije, Francuske i Nemačke, i istočnog krila unije koje predstavljaju zemlje iz Višegradske grupe, koje na zapadu nazivaju iliberalnim demokratijama, razlog je zbog koga je Makron zatražio duboku reformu unije i njenih institucija. Ova reforma podrazumeva podelu na različite sfere koje bi imale nejednak udeo u odlučivanju o ključnim pitanjima unije. 

Kada je reč o Rusiji, Makron je za svog mandata zauzeo degolovsku evropsku politiku koja uključuje Rusiju. Održavao je dijalog sa Putinom koji je u međuvremenu prekinut, dok je Merkel odbila da zaustavi izgradnju gasovoda Severni tok 2 sa Rusijom, uprkos snažnim američkim pritiscima. Baltičke zemlje i Poljska su, sa druge strane, ispostava američkih interesa u Evropi. One su u potpunosti privržene politici Vašingtona, koju su spremne da slede i kada je ona suprotna evropskim interesima. Tako je i u slučaju inicijative Pariza i Berlina koji su pokušali da svojoj politici prema Rusiji daju evropski okvir. Cilj je bio da se usaglasi zajednička spoljna politika unije kako bi se osnažila njena pozicija aktera čiji glas može da utiče na globalni odnos snaga. Neuspeh inicijative Pariza i Berlina je još jednom  pokazao da dvadesetsedmorica nisu sposobna za zajedničko delovanje na međunarodnoj sceni.