„Ne može biti da, na primer u Srbiji, velika većina stanovništva još uvek veruje da je Rusija ta koja pruža najveću finansijsku pomoć“, pomalo rezignirano je konstatovao ministar spoljnih poslova Nemačke Zigmar Gabrijel govoreći na nedavnoj konferenciji ministara diplomatije Jugoistočne Evrope. Gabrijelova opaska je usledila nakon što je primetio da neke zemlje van regiona pokušavaju ponovo da uspostave sfere uticaja i pritom u regionu uzbunjuju susede jedne protiv drugih – i protiv EU.

„Ne razumem na primer zašto nekoga na putu od aerodroma ka centru Beograda pozdravlja veliki bilbord posvećen rusko-srpskom prijateljstvu, dok su žuta i plava Evropske unije potpuno nevidljive“  Zigmar Gabrijel

Sva je prilika da novopostavljeni nemački ministar spoljnih poslova vrlo dobro razume, ali mu diplomatski protokol nalaže da se pravi nevešt. A razlozi za kanonizaciju Rusije su veoma jednostavni, iako gledano kroz suve brojeve, ne postoji nikakvo racionalno opravdanje za to.

Prema podacima Delegacije EU u Srbiji, od 2000. godine do danas EU je obezbedila više od 3 milijarde evra bespovratne pomoći Srbiji. Rusije nema na ovoj listi. Takođe, u prethodnom periodu evropske kompanije su u Srbiju investirale preko 15 milijardi evra, odnosno više od 70 odsto svih investicija. Ruske investicije iznose oko 2,4 milijarde. Najzad, EU je i ključni trgovinski partner Srbije, pošto više od 60 odsto uvoza i izvoza obavljamo sa zemljama EU. I pored otvorenosti ruskog tržišta za srpsku robu, nešto čime malo koja zemlja može da se pohvali, robna razmena između dve zemlje iznosi 2,3 milijarde dolara, s tim da Srbija znatno više uvozi iz Rusije. Ako govorimo o pojedinačnim slučajevima, sa više od 170 miliona evra, Evropska unija je najveći donator Srbiji u obnovi od posledica poplava iz maja 2014. godine.

A ipak, poslednje istraživanje koje je krajem prošle godine sprovela Kancelarija Vlade Srbije za evropske integracije pokazuje da četvrtina građana veruje da je Rusija najveći donator Srbije.  Nasuprot njima stoji 21 odsto ispitanika koji veruje brojevima i odgovara da je EU bila najizdašnija.

A ako se odgovor na pitanje zbog čega građani Srbije radije slušaju Kaćušu, a ne Odu radosti ne krije u ekonomiji, onda mora biti negde drugde. Jedna od mogućih hipoteza ovih  dana je došla od makedonskih obaveštajnih službi. U brifingu koji je pripremljen za Vladimira Atanasovskog, direktora makedonske Uprave za bezbednost i kontraobaveštajnu službu (UBK), a koji je „misteriozno“ procureo u medije neposredno nakon promene vlasti, navodi se da Makedonija u proteklih devet godina, „prolazi kroz subverzivnu propagandu i obaveštajne aktivnosti realizovane kroz Ambasadu Ruske Federacije“. U dokumentima makedonske službe koje je između ostalih objavio i beogradski istraživački portal KRIK stoji da je cilj Rusije da, koristeći metode „meke moći“ izoluje Makedoniju od uticaja sa Zapada. I iako se veći deo brifinga tiče Makedonije, u više navrata se pominje i Srbija. U jednom od dokumenata se govori o navodnom sastanku između visokog zvaničnika makedonskog ministrstva spoljnih poslova Nenada Koleva i ruskog ambasadora Olega Šerbaka tokom koga je ruski diplomata rekao da je cilj njegove zemlje „kreiranje vojno neutralnih zemalja“ na Balkanu među kojima su Crna Gora, Bosna i Hercegovina, Makedonija i Srbija.

^{Izvor: Delegacija Evropske unije u Republici Srbiji}

A razlog zašto je Srbija povoljnije tle za rusku meku moć od svih ostalih navedenih država, krije se u politici. Ako ostavimo prethodna dva veka istoričarima i fokusiramo se na poslednjih dvadeset pet godina, lako vidimo da sa izuzetkom Zorana Đinđića nije bilo lidera koji u većoj ili manjoj meri nije eksploatisao „specijalne veze dve zemlje“. Miloševiću, Rusija je bila jedna od retkih zemalja koja nije direktno osuđivala ratne igre koje je započinjao na Balkanu. Sa negovanjem posebnog odnosa sa Rusijom nastavilo se i nakon petooktobarskih promena. Vojislav Koštunica je u skupštinskoj Rezoluciji o zaštiti suvereniteta, teritorijalnog integriteta i Ustavnog poretka provukao rečenicu o vojnoj neutralnosti Srbije koja i danas figurira kao dogma. Ni Tadić sa svoja diplomatska četiri stuba nije bio voljan da se distancira od Rusije. A perpetuiranju mita o večnom prijateljstvu dva naroda, na doduše nešto perfidniji način, doprinosi i aktuelni predsednik Srbije Aleksandar Vučić. Međutim, on je za razliku od svojih predhodnika, posao održavanja specijalnih veza sa Rusijom delegirao, od pre nekoliko dana i zvanično, svom političkom ocu Tomislavu Nikoliću, mada po potrebi uskoče i pojedini ministri u Vladi.  

Zašto su se svi vladari u prethodnih četvrt veka snažno oslanjali na Rusiju? Grubo pojednostavljeno, zbog „najskuplje srpske reči“. Rusija je helijum u balonu kosovskog mita na kome su svi pobrojani lideri došli na vlast. Plivajući nizvodno glavnom toku kolektivnog identiteta naši političari su u Rusiji uvek nalazili međunarodnog pokrovitelja i to po, za njih, niskoj ceni. Šta je jedna naftna industrija za potencijalni veto u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija?  U takvoj postavci, EU je, kao esponentu zapadne civilizacije, dodeljena uloga antagoniste koji stoji na putu našim vekovnim aspiracijama. I pritom još insistira na nekakvim apstraktnim konceptima kao što su vladavina prava i medijske slobode. I zato, koliko god novca da uloži, Evropa na kratak rok neće imati šanse da unese izmene u scenario koji je pisan decenijama, ako ne i vekovima unazad.

^{Foto: Demostat, BS NIS Bulevar oslobođenja}

Gabrijel je na istoj onoj konferenciji ponudio i odgovor. „Moramo ubrzati velike infastrukturne projekte koji su ekonomski od vitalnog značaja i imaju snažnu simboliku – kao što je autoput između Srbije, Kosova i Albanije“, kazao je Gabrijel dodajući: „Da to sve mnogo košta – ali ako ne uložimo novac sada – posledice će biti još mnogo skuplje.“

Dakle rešenje Evrope je još novca. Problem je što će, dok se ne promeni paradigma srpske politike, većina građana Srbije i dalje misliti da su u pitanju rublje.