Širi ugao - Ana Otašević

Dve nedelje nakon ulaska u Belu kuću, Džozef Bajden i njegov tim zadužen za spoljnu politiku preduzimaju korake koji govore o nameri da ponovo uspostave veze sa evropskim saveznicima koje je Donald Tramp ignorisao, ali i da ponovo preuzmu vodeću ulogu na međunarodnoj sceni.

Prva spoljnopolitička promena Vašingtona tiče se Bliskog istoka. Nova administracija je zamrznula ugovore sa Saudijskom Arabijom i Arapskim emiratima i najavila da će da ih preispita. Namera da se ponovo vrati pregovorima s Iranom oko nuklearnog programa suprotna je interesima Izraela i Saudijske Arabije, koji su se približili, uz Trampovo posredovanje, u zajedničkom frontu protiv Teherana.

Razlika između Bajdenove i Trampove politike je u tome što novi američki predsednik želi da napravi front sa zapadnim saveznicima, dok je Tramp igrao sam. Među prvima koje je Bajden pozvao po stupanju na dužnost je generalni sekretar NATO-a, Jens Stoltenberg, kako bi potvrdio da će poštovati član 5 Severnoatlantskog sporazuma, koji kaže da će SAD da priskoče u pomoć evropskim članicama saveza u slučaju ako ih neko napadne. Tramp je to nevoljno uradio tek godinu dana po ulasku u Belu kuću.

Bajden je pozvao i francuskog predsednika Emanuela Makrona (što je bio prvi poziv jednom evropskom lideru) kao i nemačku kancelarku Angelu Merkel, sa željom da nastave tamo gde su stali pre nego što je svet upoznao Trampa. Novi američki državni sekretar, Entoni Blinken, istu želju je na francuskom saopštio svom kolegi u Parizu, Žan Iv Le Drijanu.

Težnja je ka multilateralnom pristupu, za razliku od unilateralizma prethodne administracije, ali u Vašingtonu pod ovim podrazumevaju povratak na politiku koja svet deli na interesne blokove, naročito kada je reč o sukobu sa Kinom, dok se za Pariz i Berlin multilateralizam sastoji u tome da razgovaraju sa svima, sa Rusijom o bezbednosti, sa Kinom o klimi.

U Evropi postoji rezerva kada je reč o svrstavanju uz Vašington, što je posledica nepoverenja koje se produbilo za vreme Trampa. Nemačka kancelarka je prva iznela ovu rezervu u obraćanju na virtuelnom skupu lidera najmoćnijih svetskih ekonomija u Davosu, 26. januara.

Govoreći o polarizaciji sveta, o sukobu između Vašingtona i Pekinga, koji je jedna od retkih spona Trampove i Bajdenove diplomatije, Merkel je rekla da želi da izbegne izbor između dve strane.  „Veoma bih volela da izbegnem pravljenje blokova. Nije pravično prema mnogim zemljama da kažete ovde su SAD tamo je Kina, grupišimo se oko jednih ili drugih. To nije moje viđenje stvari“, rekla je Merkelova. „Delimo mnoge vrednosti, imamo mnoge zajedničke poglede, ali i različita mišljenja i interese“, objasnila je nemačka kancelarka svoje viđenje multilateralnih odnosa. 

Nedavni trgovinski sporazum između EU i Kine pokazuje da EU nije na istoj liniji sa Vašingtonom, već da ostavlja prostor za saradnju sa Pekingom. Na skupu u Davosu Merkelova je rekla da je veoma zadovoljna ovim sporazumom jer on donosi „novi kvalitet“ u međusobnim odnosima. „Sada možemo više, postignut je novi reciprocitet, više transparentnosti što se tiče subvencija, ali i pristupu tehnologijama, poštovanju standarda koji se tiču uslova rada i zaštite životne sredine“, objasnila je nemačka kancelarka. Navodeći primer oblasti digitalnih tehnologija, rekla je da ne bi trebalo težiti ka odvajanju ovih aktivnosti na međunarodnom planu, „jer bi to vodilo ka podeli sveta“, upozoravajući da  „moramo da budemo brzi i pronađemo multilateralni odgovor na izazove digitalizacije“.

Merkelova je govorila poput velike većine Evropljana koji ne žele da se nađu u nekoj vrsti reprize hladnog rata i čiji lideri sve jasnije iznose ideju o autonomnoj evropskoj poziciji na međunarodnoj sceni.  Merkelova je to ovako formulisala u Davosu: „Svako od nas (lidera) mora da identifikuje vitalne životne funkcije svog društva. Čak i ako me multilateralni partner vodi neko vreme, mogu da se opredelim za ono što je suštinski važno za moje društvo“. Pandemija je, rekla je, velika lekcija. „Pandemija nas je naučila. Ne mislim samo na Kinu, SAD su, na primer, uslovljavale izvoz i uvoz vakcina, odnosno komponenata neophodnih za njenu proizvodnju, što nas je u Nemačkoj podstaklo na razmišljanje da ubuduće ono što nam nedostaje treba da se proizvodi u Nemačkoj“.

Još snažniji zagovornik autonomne Evrope na međunarodnoj sceni je francuski predsednik. U odnosima sa Vašingtonom Pariz pokušava da pomiri autonomiju i savezništvo. U saopštenju Jelisejske palate nakon razgovora sa Bajdenom ističe se „velika bliskost u pogledima“ na spoljnu politiku, pre svega kada je reč o Bliskom istoku i odnosima sa Iranom. Ton je prijateljski, ali Makron ne odustaje od projekta evropske strateške autonomije. Pitanje je dokle ova „strateška autonomija“ može da ide.