Ono oko čega se potpuno razilaze, to je tumačenje svrhe i cilja izazivanja sukoba.

Desnica i desnici skloni smatraju da je cilj da se skrene pažnja sa ulaska u postupak usvajanja izmenjenog Zakona o referendumu.

Po njima, dozvoljavanjem regionalnih referenduma i ukidanjem obaveze o natpolovičnoj izlaznosti, vlast SNS će ubuduće moći da „progura“ baš sve. I priznanje Kosova i rudnik litijuma, moguće i ukidanje izbora predsednika Srbije na pet godina dva puta uzastopno, slično kao u Ruskoj Federaciji.

Problem sa ovim tumačenjem je taj, što se o tim promenama govori već duže vreme, one su deo pridruživanja Srbije Evropskoj uniji, kao i prvi referendum koji se za sredinu januara, najavljuje po novim pravilima.

To je izjašnjavanje o promeni dela Ustava koji se odnosi na pravosuđe, na izbor tužilaca i sudija.

Ono što pobija tumačenje desnice jeste činjenica, da za sve vreme dok traju pripreme za ove zakonske i ustavne promene, mesecima, čak i godinama unazad, nije postojao nikakav otpor da se one dese.

I ne samo otpor, nije postojala ni iole značajnija pažnja u javnom i političkom životu, niti nagoveštaj tolike zabrinutosti šta će Vučić uraditi od iskazivanja narodne volje.

Protivnici vlasti, naročito sa desnice, zaokupljeni su spojenim izborima 3. aprila, i čak se i u tom smislu, nisu posebno bavili referendumima i ustavnim promenama.

Pre bi se reklo da njima dobro dođe u ovom trenutku ta referednumsko-ustavna tema, kako bi se iščupali sa močvarnog političkog terena kakvo je pitanje odnosa prema Mladiću i bliskoj prošlosti, te ulozi Srbije na Balkanu.

Sa druge strane, levica i liberalni pol javne scene, je postojanje murala sa likom haškog osuđenika i ulogom policije u sprečavanju ritualnog čišćenja zida, objasnila diktatorskom i ružnom (ratno-zločinačkom) prirodom vladajućeg režima.

To je, po njihovom viđenju, kategorija takoreći vanvremenska, tako da usled nje, nema već decenijama ničeg novog u unutrašnjem političkom životu Srbije.

Međutim, dešavanja tokom pokušaja da se ukloni mural, da se protestno gađa jajima, i da se dogodi masovno okupljanje zbog privođenja dve aktivistkinje, bila su i test snage tog dela aktivističke scene.

Probe snage se i odigrala baš u zgodno vreme, kada je lider opozicije Dragan Đilas zvanično primljen u Vašingtonu, kada je grupa kongresmena uputila pismo američkog predsedniku u kome pominje reči sankcije i korupcija za političare na vlasti u Srbiji, kao i medijske neslobode.

Konačno i kada je izgledalo da se prošloost ponavlja, i da je Srbija ponovo izopštena time što nije pozvana na jednu međunarodnu konferenciju, koju organizuje Džozef Bajden (poziv je navodno stigao naknadno).

Međutim, uprkos tom nizu okolnosti, pokazalo se da ta snaga leve, liberalne, građanske opcije, jeste glasna, ali je i vrlo upitna.

Neuporedivo je veći bio medijski odjek, nego broj okupljenih koji su podržali aktiviste za uklanjanje murala.

Nekoliko starih boraca protiv Slobodana Miloševića ponovo su dobili svojih pet minuta medijske pažnje, kao i nekoliko mlađih aktivista, ali velike obnove te društvene snage nema. Ona je, uprkos decenijama u kojima je trebalo da se razvije, u najboljem slučaju, na istom nivou kao i u početnim godinama Miloševićeve vlasti, ako ne i znatno slabija.

Građanski sukob oko murala potvrdio je dve činjenice koje su svi u srpskom političkom životu svesni, samo neki odbijaju da ih priznaju.

Prva je da Aleksandar Vučić vlada zemljom pomoću niza ukrštenih i istovremenih kriza, od kojih neke sam izaziva, a druge pušta smišljeno da se razviju.

Druga je, da su time možda promenjene mnoge okolnosti, ali ne i jedna suštinska. A to je, da je postalo nemoguće vladati na drugi način, i da će to biti nemoguće, i u slučaju da Vučićeva vlast bude smenjena (svrgnuta) u doglednoj budućnosti.

Hipotetički, ako bi se izašlo iz niza kriza u neko drugačije i mirno stanje, to bi bio sigurniji način propasti i sloma, nego da se krize nastave.

Misliti da je ovo balkanski i srpski nakaradni izum, potpuno je pogrešno.

Na primer, Ivan Krastev, bugarski proevropski politikolog, smatra da jedino što održava Evropsku uniju, jesu stalne krize koje se smenjuju.

On ih upoređuje sa plesom kadril iz 19. veka i vremena postojanja Habzburškog carstva. Reč je o igri u kojoj se izmenjuju partneri, a preneto na teren analize, ples sa svakom pojedinačnom krizom, i njihovo smenjivanje, održao je Uniju u poretku i „na nogama“.

Po Krastevu, iako je svaka od tih kriza bila mogući uvod u propast EU i uprkos mračnim slutnjama da će joj se desiti isto što i bivšoj Jugoslaviji i Sovjetskom Savezu, raspad je izostao. Sledom – Grčka i evrozona, rat Rusije i Ukrajine za Krim, izlazak Velike Britanije, navala izbeglica iz Azije i Afrike, korona pandemija…

Do sada Vučić takođe pleše politički kadril, izmenjujući krize kao partnere, koji ga održavaju u neprekidnoj igri. Nepoznato je koliko se zaista umorio i preigrao.

U slučaju građanskog sukoba oko Mladićevog murala, jedino pitanje je ko su pravi partneri u koracima. Jer, oni su načinjeni ka fudbalskim navijačima, koje profesor i bivši ambasador u Londonu Vladeta Janković zove „putem“ za svrgavanje Vučića. Budući da su navijačke grupe jedine spremne da uđu u sukobe sa policijom u slučaju uličnih demnonstracija, njihova uloga u „čuvanju“ murala je da im se da na značaju i da se tako i dalje drže pod kontrolom. Kontrola je dovedena u pitanje nakon hapšenja kriminalno navijačke grupe Veljka Belivuka.

Drugi partneri su spoljni centri moći, poput Gabrijela Eskobara koji u svojstvu novog zvaničnika Bajdenove administracije obilazi region u potrazi za novim-starim rešenjima.

Moguće da je Eskobaru preko murala upućeno pitanje cene – da nije dovoljno ono što zauzvrat dobija Vučićeva vlast ukoliko se traži od Beograda da jako do davljenja, pritisne Milorada Dodika i Banjaluku, po pitanju ovlašćenja međunarodnog predstavnika Kristijana Šmita i vraćanja Republike Srpske čvrsto u institucionalne okvire Bosne i Hercegovine.