Pitanje da li kandidat koalicije Ujedinjene Srbija Zdravko Ponoš ide u drugi izborni krug protiv Aleksandra Vučića, zavisi od iskrenosti nastojanja da se pobedi u Beogradu. Budući da se svi slažu sa rezultatom ustavnog referenduma od 16.januara koji je potvrdio na terenu, da opozicija najbolje stoji u Beogradu (i Novom Sadu i Nišu), kampanja za prestonicu organski je neodvojiva od kampanje za ulazak u drugi krug predsedničkih izbora.

Za taj drugi krug podsetimo, potrebno je da Vučić osvoji manje od 50 odsto plus jedan glas, od glasova izašlih birača. To bi značilo i da je Ponoš preko 20 odsto. Ako, kao što kažu istraživanja koja projektuje Ujedinjena Srbija, u Beogradu izađe 900.000 birača i više, umesto oko 800.000 koliko ih je bilo 2018. ta izlaznost značiće i vrlo verovatno da je Ponoš u drugom krugu.

Zato, ako protivnici Vučića i njegove vladajuće koalicije, žele osvajanje većine odborničkih mesta u beogradskoj Skupštini, u tom pohodu od presudne važnosti im je kako će se postaviti prema predsedničkim izborima.

Jer, predsednički izbori će biti ti koji će odrediti glavni tok i duh kampanje, i time uzdići ili pokopati beogradske šanse.

Kad imamo ogromnu prevlast jedne stranke, a 2017. smo se još zavaravali da SNS nije baš toliko dominantna i da je narušena time što je Vučić sklonio svog "političkog oca" Tomislava Nikolića, uspeh opozicije zavisi od pridobijanja novih birača. I to onih razočaranih u vlast pre svega. A njima se mora ponuditi mogućnost pobede, a ne mogućnost tek da učestvuju učestvovanja radi. U ovom slučaju za i protiv Vučića, i za i protiv Ponoša.

Obrnuto od referendumske atmosfere je stvaranje duha švedskog stola. To je ono ubeđivanje zvano ideološka kolona za svakog, pa nek bira. Biračima se podastru kao đakonije u bajci, što raznolikiji i što kampanjom šarenije začarani kandidati, što i izaziva efekat bajke, ali "Ivice i Marice". Glasači su u opredeljivanju izgubljeni u šumi, odnosno u šumu i tutnjavi od mnoštva poruka iz te ponude, i spremni da spakuju zlu vešticu (politiku) u peć. Odnosno da ne glasaju uopšte, i tako ritualno "spale" listić.

Vučić tako izbore rešava i pre nego što se dođe do završetka kampanje. Izbori 3. aprila 2022. su možda prvi izbori od 2014. kada to nije sasvim uspeo. Jer, Ponoš kao kandidat dosad najviše dobacuje u prizivanju referendumskog duha, čini se znatno dalje od predsedničkog kandidata Saše Jankovića 2017.

Ključ odluke je stoga u rukama zeleno leve koalicije Moramo. Prema istraživanjima Moramo je na drugom mestu posle koalicije Ujedinjena Srbija oko SSP i NS Dragana Đilasa i Vuka Jeremića, i daju im se pristojne šanse za dobar rezultat u Beogradu.

Ako je liderima Moramo Nebojši Zelenoviću, Aleksandru Jovanoviću Ćuti i Dobrici Veselinoviću stalo da osvoje najveći mogući broj glasova u Beogradu koji mogu da pridobiju, podržaće Ponoša za predsedničkog kandidata.

Ako im je samo važno da bilo kako uđu u gradski parlament, isturiće svog predsedničkog kandidata, i proći lošije nego što se nadaju. Verovatno taj kandidat neće biti Zelenović kao bivši predsednik opštine Šabac, već neka od nestranačkih ličnosti poput advokata Rodoljuba Šabića, sudije Miodraga Majića, možda i advokata Bože Prelevića...

Lideri Moramo će svakako imati opravdanje u tome da se teorijski nastup koalicije ili stranke pojačava ako isturi sopstvenog predsedničkog kandidata.

Na "običnim" izborima to je tačno, ali sa dominantnim favoritom kao što je Vučić i njegovom strankom koja se meri i na 60 odsto podrške, to ne važi. Nagledali smo se naših izbora u poslednjih deset godina koji to belodano potvrđuju. Imamo situaciju da u Moramo baš ništa ne žrtvuju ako nemaju svog kandidata. Ali, zato ako ne podrže Ponoša već smisle nekog drugog, seku zelenu granu na kojoj sede i snižavaju sopstveni rezultat - manja izlaznost, veća ravnodušnost.

Koliko god bi bili srećni da je drugačije, članovi Moramo nemaju verno biračko telo, koje će ih glasati baš njih radi, a ne zbog uverenosti u mogućnost pobede, odnosno drugog predsedničkog kruga. Da imaju, ne bi recimo Zelenović izgubio lokalne izbore u Šapcu 2020, a Ne davimo Beograd bi 2018. sigurno preskočio izborni cenzus od pet odsto, umesto što su čak ostali i drugi ispod crte, ispod koalicije DJB-Dveri Saše Radulovića i Boška Obradovića.

NDB je tada imao pogrešnu procenu, slučajnu ili namernu. Budući da su 2017. podržali kao predsedničkog kandidata Sašu Jankovića, ništa ih nije sprečavao da 2018. idu na istoj listi gde je išao i Janković, tada lider PSG, a to je lista SSP i NS, odnosno praktično ista ova koja sad kandiduje Ponoša. Kao odbornici mogli su da grade sopstvenu platformu i nastup, ovako su ostali tamo gde su i bili 2016. kad su postali prepoznatljivi po protestima protiv gradnje Beograda na vodi.

I dalje su miljenici beogradske javnosti, i još su u potrazi za političkim nastupom, kao uostalom i Zelenović ( plan od tri tačke, mađarski predizbori u opoziciji, ugledanje na zagrebačku pobedničku koaliciju Možemo).

Ali biti miljenik beogradske liberalne javnosti može biti krajnje stresno u slučaju izbornog i političkog neuspeha. Setimo se uostalom kako je brutalno bilo njeno odricanje od Saše Jankovića nakon što 2017. ne samo što nije uspeo da izbori drugi krug sa Vučićem, nego nije postao ni lider opozicije kakvog su zamislili.