Sindrom sagorevanja toliko je prisutan među mlađim novinarima da ga mnogi od njih prihvataju kao sastavni deo profesije. Osim niskih primanja, značajan faktor rizika za razvoj ovog simptoma predstavlja i sve teže sticanje mogućnosti za profesionalnu afirmaciju.  Naime, mladim osobama novinarstvo neretko deluje kao atraktivno zanimanje koje prati društveni ugled i uticaj. 

„Potpisivanje teksta me ispunjava, a pogotovo kada je za štampano izdanje“, kaže Nenad. „Znam da će moje ime tada večno biti zapisano u arhivi i da će se čuvati u Narodnoj biblioteci. Možda neki budući istoričar bude koristio moje radove za izučavanje političke ili medijske situacije našeg doba.“

Sputani i obeshrabreni

Ispitanici ukazuju da im je za profesionalnu afirmaciju, pored talenta i truda, neophodna i podrška unutar redakcije. Nje je sve manje: hiperkonkurentsko tržište i ekspanzija digitalnih medija čija je svrha isključivo uvećanje profita, značajno su  povećali obim posla u kojem se favorizuje i nagrađuje senzacionalizam, podilaženje predrasudama publike i brzina bez obzira na profesionalne standarde i kvalitet. Zbog toga su mladi novinari suočeni sa ispunjavanjem redakcijskih ciljeva koji nisu uvek u skladu sa ciljevima etičnog i odgovornog novinarstva.  Istraživanje pokazuje i da nemaju nikakvu autonomiju u svom radu, niti da mogu da iskazati lični potencijal.  Na taj način veliki broj redakcija sputava mlade novinare u profesionalnom napredovanju.

„Moja redakcija je ’sjajno mesto’ za mlade novinare,“ navodi Jana. „Potpuno me je otreznila od idealističkih shvatanja koja opstaju u malim redakcijama. Tu sam shvatila da su veliki korporativni mediji vrlo dobro promišljeni, isplanirani i organizovani. Ne vodi ih impuls, već plan i interes. Zadovoljna sam uslovima i standardom, ali potiskivanje emocija i prilagođavanje radi očuvanja radnog mesta čini novinarstvo beživotnim i kreativno me guši. Smatram da u svojoj redakciji ne mogu da se ostvarim kao novinarka“.

Istraživanje je pokazalo i da je jedan od najvećih problema novinarske profesije  težak položaj profesionalnog novinarstva u Srbiji. Mnogi mladi novinari misle da je zbog toga profesionalna afirmacija nemoguća i svoje zalaganje smatraju besmislenim. 

„Plate u nezavisnim medijima su male i neredovne, a prijave za penziono i invalidsko osiguranje ne postoje“, objašnjava Nenad.“ Sa druge je strane propaganda (termin kojim ispitanik označava medije pod kontrolom vlasti – op. aut)  ima bolje radne uslove, ali te maltene pretvori u goniča ’izdajnika i stranih plaćenika’”.

Prepušteni sebi samima

Istraživanje pokazuje i da mladim novinarima nedostaje mentorstvo starijih kolega po ugledu na one iz profesionalnih redakcija „stare škole“.  

 „Nisam delila vrednosti redakcije i pitala sam se šta mogu da naučim od urednika koje ne poštujem kao osobe“, kaže Anđela. „Uvek sam želela da imam mentora – starijeg kolegu koji će da me podučava i vodi na teren (...) Nisam imala nikakvu autonomiju ni kontrolu nad svojim radom. Sve što sam radila izgledalo mi je ružno i bezukusno. Na taj način nikada neću postati afirmisana novinarka“. 

Kako pokazuju prethodne studije, rad mlađih novinara značajno olakšavaju uvidi, kritike i kontakti starijih kolega. Ispitanici veruju da im je bez njih vrlo teško doći do profesionalne afirmacije. Pozitivnih primera ipak ima. 

„Zahvalan sam kada dostignem veliku čitanost. Takođe, pokazuje mi da sam napredovao i da će to i drugi primetiti“, objašnjava Luka.

A sada zbogom 

Ipak, niko od ispitanika nema nameru da ostane u novinarstvu do kraja radnog veka. Mada su spremni da ulože velik napor da postanu afirmisani novinari, izražavaju veliku skepsu da će im to poći za rukom. 

„Mislim da novinar nikada zapravo ne ode kući“, navodi Luka. „Svi moji razgovori su o novinarstvu, saznanjima i nema načina da se to zaustavi. Radim po 65 sati nedeljno, mada bi po ugovoru trebalo 40. Osećam pritisak da ostajem i radim duže iako me redakcija na to ne prisiljava. Nemam vremena za privatne obaveze. Ne mislim da ću ostati u profesiji, ali uvek ću živeti novinarstvo i nikada zaista neću moći da prestanem da budem novinar.“ ,

Želja za profesionalnom afirmacijaom ujedno je glavni motivacioni faktor i za rad i za odustajanje od profesije. Čini se da mladi novinari ne žele da budu prosečni u svom poslu, te da postaju sve više svesni da im je u uslovima u kojim rade  dostizanje visoke profesionalne reputacije vrlo neizvesno.

„Mislim da ću u kasnijim godinama imati druge prioritete“, konstatuje Jasna. „Volela bih da se ostvarim kao majka i verujem da bilo pametnije da se u tom slučaju promenim zaposlenje. Sumnjam da bih mogla da održavam podjednak nivo posvećenosti novinarstvu i porodici“.

Od čega početi

Ispitanici ukazuju i da se svakodnevno susreću sa prekomernim radnim zahtevima koji ne stvaraju osećaj svrhe i lične angažovanosti. Zanemarivanje kvalitetnog i profesionalnog rada u javnom interesu u velikom delu medija u Srbiji dovodi do osećaja da su sav trud i ogromno zalaganje uzaludni i, posledično, do odluke da se odustane od profesije. Ovaj zaključak istraživanja u skladu je sa nalazima ranijih studija koje su pokazale da se sindrom sagorevanja razvija kada trud i posvećenost ne daju željene rezultate.

Ukratko, mogućnost mladih novinara da steknu afirmaciju neće se povećati dok se medijska slika u Srbiji ne promeni. Novinarska udruženja u Srbiji već dugo upozoravaju na ovu situaciju i zahtevaju pridržavanje usvojenih medijskih strategija koje uredile medijsko tržište u skladu sa standardima Evropske unije. Međutim, to je samo deo rešanja velikih problema s kojim se susreću novinari u Srbiji.