Izraelske snage uspostavile su kontrolu nad severnim delom Pojasa Gaze, ali se suočavaju sa poteškoćama u praćenju ekstremista Hamasa u tunelima. U međuvremenu, ceh za palestinske civile povećava pritisak na izraelske lidere.

Izraelska kampanja za likvidaciju palestinske paravojne grupe Hamas traje već duže od šest nedelja. Kako je njena efikasnost iz vojne perspektive?

Izrael napreduje ka svom cilju demontaže ili uništavanja Hamasa. Izraelske odbrambene snage (IDF) podelile su Pojas Gaze na dva dela i one,uglavnom, kontrolišu severnu polovinu teritorije, uključujući glavni grad, Gaza Siti. Do sada su izraelske snage izgubile oko 70 vojnika od početka kopnene ofanzive na Gazu 28.oktobra, ali nisu naišle na naročito žestok otpor. Ipak, i dalje postoje značajni problemi: IDF mora da se nosi sa svim Hamasovom borcima koji se kriju u tunelima koji prožimaju Pojas Gaze, a takođe će morati da se prebace u južni deo Gaze. IDF ohrabrila je civilno stanovništvo da pobegne sa severa, pa je oko dva miliona ljudi, većina stanovništva teritorije, sada koncentrisano na jugu. Izraelska odbrambena vojska veruje da se Jahja Sinvar, visoki komandant Hamasa u Gazi, takođe krije na jugu.

Takođe, postoji 239 talaca, koje drže Hamas i druge palestinske oružane grupe. Izrael i Hamas su 22.novembra postigli sporazum da će teroristička organizacija osloboditi 50 žena i dece koje drži u zamenu za četvorodnevnu pauzu u izraelskoj ofanzivi i oslobađanje 150 palestinskih žena i tinejdžera iz izraelskih zatvora. Pauza u borbi može da bude produžena ako Hamas oslobodi više talaca. Međutim, veliki broj zatočenih ostaće u rukama Hamasa, tako da izraelske snage moraju da imaju na umu da su u opasnosti ne samo palestinski civili, već i izraelski i strani taoci dok nastavljaju svoje operacije protiv Hamasa.

Izraelski bezbednosni analitičari kažu mi da je kampanja poznata kao “Operacija gvozdeni mačevi" još u ranoj fazi i da će biti potrebni meseci da se postignu izraelski ciljevi. Što se tiče onoga što će se dogoditi "prekosutra", ovo najvažnije pitanje ostaje nerešeno. Izraelski premijer Benjamin Netanjahu rekao je da će Izrael preuzeti "zajedničku odgovornost za bezbednost" Gaze, ali da je neće okupirati. U međuvremenu, administracija Džoa Bajdena jasno je stavila do znanja da želi da Palestinska Uprava (PA) upravlja Gazom, ali PA je rekla da neće ući u Gazu u izraelskom tenku. To sugeriše potrebu za privremenim međunarodnim mirovnim snagama, ali arapske zemlje su rekle da neće slati trupe da uspostave red nakon IDF-a.

Izrael je pod sve većim međunarodnim pritiskom da zaustavi svoju kampanju, koja je navodno ubila hiljade civila i opustošila sever Gaze. Koliko dugo bi ovakva napetost mogla da potraje i da li bi potkopala bilo kakve napore u postkonfliktnoj stabilizaciji?

Izrael očigledno gubi bitku za međunarodno javno mnjenje zbog svih civilnih žrtava koje je prouzrokovala njegova vojna kampanja. (Ministarstvo zdravlja Gaze, kojim upravlja Hamas, prijavilo je smrt više od 11.000 ljudi pre nego što je prestalo da objavljuje ažuriranja.) Svojim kritičarima Izrael odgovara da pokušava da izbegne kolateralnu štetu, ali to ne može da bude učinjeno kada Hamas, kršeći ratne zakone, postavi svoje vojne baze oko škola i bolnica i koristi civile kao živi štit. Ipak, izraelski argumenti nadmašuju emocionalnu snagu prikaza ljudske patnje u Gazi.

Ove “užarene” slike stvaraju pritisak od strane arapskog sveta i Zapada, zahtevajući od Izraela da prekine svoju ofanzivu. U prošlim ratovima, međunarodna kritika mogla je da bude dovoljna da dovede izraelsku ofanzivu do bržeg zaključka, ali izraelsko javno mnjenje bilo je toliko zapaljeno napadom 7.oktobra - najvećim brojem jevrejskih života izgubljenih u jednom danu od Holokausta - da je verovatnoća da će IDF uspeti da se zaustavi pre toga mala. Hamas je poražen. Ali što duže traju borbe, veća šteta se nanosi Gazi i teže će biti da se dobije podrška arapskih režima ili Palestinske Uprave, da pokušaju da obnove Gazu nakon pada Hamasa.

Izvršeno je nekoliko napada na Izrael od strane oružanih grupa  u iranskoj "osi otpora", kao što su libanski Hezbolah i jemenski Huti. Kakav je potencijal širenja rata u Gazi na više frontova?

Postoji realna mogućnost da se Izrael suoči sa ratom na dva ili čak tri fronta (od Libana i Zapadne obale), ali do sada su svi glavni akteri - Izrael, Iran, Sjedinjene Države i Hezbolah - delovali sa određenim stepenom suzdržanosti. Čitav region je nestrpljivo pratio govor koji je 3.novembra održao vođa Hezbolaha Hasan Nasralah, pitajući se da li bi to bilo jednako proglašenju rata Izraelu. To se nije dogodilo. Uprkos Nasralahovoj žestokoj retorici, bilo je očigledno da on ne gori od želje da uđe u još jedan veliki sukob sa Izraelom. Hezbolah je ispalio nekoliko raketa na severni Izrael, ali se zaustavio pre nego što je stigao do pune ofanzive. Izraelski ratni kabinet, sa svoje strane, razmatrao je preventivni napad na Hezbolah ubrzo nakon 7.oktobra, ali je mudro odlučio da to ne učini.

Slična shema uzdržanosti može se primetiti i u konfrontaciji između Irana i Sjedinjenih Država. Milicije podržane od Irana pojačale su svoje raketne napade i napade bespilotnih letelica na američke baze u Iraku i Siriji (od 17.oktobra dogodio se najmanje 61 incident, ali nijedan američki vojnik nije poginuo), a Sjedinjene Države uzvratile su vazdušne napade na iranske grupe u Siriji. Nema naznaka da ni Teheran ni Vašington žele rat u punom obimu, ali sigurno postoji mnogo istorijskih primera kako su se zemlje uvukle u ratove koje nisu želele.

Kako se ocenjuje reakciju SAD?

Dao bih predsedniku Bajdenu i njegovom timu visoke ocene za suočavanje sa sukobom do sada. Podržavajući izraelsko pravo na samoodbranu i odbacujući pozive na dugoročni prekid vatre, Bajden je stekao poverenje izraelske javnosti, omogućavajući mu da izvrši pritisak na Izrael da pruži veću pomoć palestinskom civilnom stanovništvu, iako su gubici koje su pretrpeli mnogo veći nego što bi Bela kuća želela. Dogovor o oslobađanju talaca - rezultat intenzivnog posredovanja Sjedinjenih Država i Katara, uključujući i Bajdenovog lično - daje Beloj kući opipljivo dostignuće na koje se može ukazati. Bajden je takođe prebacio dve borbene grupe nosača aviona u region kako bi odvratio Iran od širenja rata, ali je bio suzdržan u odgovoru na raketne napade iranskih grupa. Ne želi da bude uvučen u rat sa Iranom.

Bajdenov proizraelski stav je politički hrabar jer ga skupo košta  u odnosu sa sopstvenim pristalicama. Njegovi postupci nisu zasnovani na političkim proračunima, već na geopolitičkim, kao i na sopstvenoj emocionalnoj vezanosti za Izrael, koja traje više od pola veka.

*Autor je stručnjak Saveta za spoljne odnose (CFR). Tekst je izvorno objavljen na portalu CFR na engleskom jeziku.