Deluje da je Đilasov koncept bolje prošao test realnosti, a da je Jankovićev ostao zarobljen u ključu Peti oktobar-DOS. Paradigma koja je prevaziđena, osim za propagandne svrhe kako bi naprednjaci zastrašivali i disciplinovali nezadovoljne i kolebljive u sopstvenim redovima.

Saša Janković je najmanje tri puta odbio Đilasa, svaki put se pozicionirajući ka jednom malom delu biračkog tela čiji glasovi nisu dovoljni ni za cenzus. Međutim, njegova politička poruka vrlo je slična onome što je emitovao svojevremeno Vojislav Koštunica. Janković se upravo i postavio kao Koštunica za izbore 1996. kada je ušao u koaliciju “Zajedno” sa Vesnom Pešić, Vukom Draškovićem i Zoranom Đinđićem, za savezne, ali ne i za lokalne izbore. Koštunica se sve vreme žestoko natezao oko broja mandata, i na kraju je u Saveznoj skupštini imao više od partnera, samo što mu to uopšte nije vredelo. Taj saziv je poslužio samo da izabere Slobodana Miloševića za predsednika. Pravi opozicioni događaji dogodili su se na lokalnim izborima i protestima posle toga, a Koštunica je ostao sačuvan od svega toga. Međutim, on je tada poruku poslao i Miloševićevim strukturama bezbednosti – da on nije politički igrač kao i ovi ostali, koje je navodno lako prozreti, i da bi se na njega moglo drugačije računati. Recimo, ako bude puča. Koštuničin model primenjuje sada Janković. Spolja šalje poruku da se njegova prozapadna orijentacija ne dovodi u pitanje – to je izjava da neće sprečavati demokratski razvoj Kosova u međunarodnim organizacijama. I unutra šalje istu poruku – oni unutar Vučićevog “keč ol”-a - grupisanosti različitih ideologija - o kojoj Janković govori sa prezirom, mogu da mu priđu. I to kada dođe pravi trenutak. Za obe te poruke, potrebna je i treća, razlog zašto neće sa Đilasom ako mu je cilj samo da smeni Vučića, i nađena je u odbijanju Boška Obradovića. I to je takođe sublimacija prve dve poruke – prema spolja da postoji opcija obaranja Vučića bez desnice, prema unutra o tome da se jezgro Vučićevih birača koje je tradicionalno desno uopšte i ne mora preuzimati.

Šta je problem sa ovim konceptom? Tu se računa da će se Vučić preigrati spolja i ući u direktan sukob sa Zapadom, ako ne kao Milošević zbog Kosova, a onda sasvim izvesno, sa teškim kosovskim ranama, na Republici Srpskoj i na Rusiji. To su sledeći koraci koji ga čekaju na putu zapadnih integracija. Svi građanskim frontovi, tu su samo da bi se taj politički momenat dočekao. Jer od sloma Demokratske stranke 2014. koji ove godine kulminira, opoziciona organizacija u Srbiji kao takva, ne postoji. Postoji samo opoziciono raspoloženje, koje se sporadično masovno ispoljava. Po pojedinim opštinama i gradovima pojavljuju se aktivisti koji se spoje preko društvenih mreža, prave nove političke angažmane, odnosno okupljanja na koja obično zovu poznate novinare koji kritikuju vlast. I na tome se sve završi. Barem zasada.

Đilas, sa druge strane nudi neku opozicionu organizaciju. Sama činjenica da on na tome radi, uznemirila je naprednjačke ešalone. Oni su se u prvi mah zapitali da li opozicija glumi neslaganje Jankovića i Đilasa kako bi podigli nivo pažnje javnosti. Jer, oni očekuju da će Đilas, ako odluči da ostane u politici posle velikog povratka zarad beogradskih izbora, od pravljenja svoje organizacije, stranke ili saveza, da pravi napetu priču za narod. Te ko je prišao, te ko se dvoumi, ali opet da sve ide glatko, jer svi koji su protiv Vučića ustvari žele da dožive i da ih opsedne zaplet kako se rađa i narasta nova politička snaga. Za takvu sagu je fatalno pogrešno ako se objave detalji o kakvim besmislicama se na tim sastancima razgovara – na primer zašto čovek sa foto aparatom šeta sa druge strane ulice.

Đilas nije slao poruke za razliku od Jankovića, ali je pokazao da ume da pregovara budući da je uspeo da pridobije, barem zasada Vuka Jeremića, onoga sa kim je bio u ličnom sukobu dok su bili zajedno u DS. I to jednostavno nudeći funkcioneru Jeremićeve stranke da vodi budući odbornički klub u parlamentu Beograda.