To je bila i izlazna strategija demonstranta iz 2017. godine posle predsedničkih izbora. Nakon višemesečnih uličnih okupljanja dobili smo nekoliko grupa – Anasnović je bila u onoj Protiv diktature koja se učlanila u Savez za Srbiju Dragana Đilasa.

Zaleđivanje – to znači pokušaj da se održi pokret i pobuna, ali bez određenog političkog cilja. Jelena je čuvarka vatre protesta isto kao što je to bio i sadašnji vođa libera Čedomir Jovanović tačno 20 godina ranije - 1999. Mnogo je sličnosti – i sad ljudi Savez za Srbiju zovu Savezom za promene, kako se onda zvala koalicija koju je pokušavao da napravi Zoran Đinđić. Svašta je bilo probano u vezi tog Saveza za promene – i najava da se Đinđić povlači sa čela Demokratske stranke, pa se nije povukao, i povezivanje sa dijasporom preko biznismena Majkla Đorđevića, i mnoštvo pojedinačnih skupova u gradovima Srbije. Čak je Savez za promene vodio i autobus kampanju – karavan opozicionara na putu po gradovima Srbije. Atmosfera je bila neuporedivo poraznija i očajnija, sve od radikalskog zakona o informisanju, preko NATO bombardovanja, pa do teških poplava tog leta.

Sa tadašnjim čuvarima vatre stvar je bila u inatu da se okupljanja prekinu. Jovanović je bio jedini funkcioner DS, koji je nastavljao, da se pojavljuje na ulici sa nekolicinom demonstranta, u jednom trenutku neuspešno pokušavajući i da registruje i udruženje, odnosno NVO Građanski otpor.

Sve je to ponovljeno godinama kasnije, nakon demonstracija 2017. posle predsedničkih izbora 2. aprila. Kada je posle dvadesetak dana masovnost opala, izdvojile su se grupe od kojih je jedna sebe opet nazivala Čuvarima vatre, nastavljajući uporna malobrojna okupljanja, sve do Vučićeve predsedničke zakletve. Na kraju više se nije znalo ima li “iventa” - okupljanja, ili nema.

U čemu je problem sa održavanjem energije, odnosno vatre protesta? U zabludi da je reč o izlasku na ulici kao političkom činu. I u još jednoj zabludi da je maštovitost samog pojavljivanja na ulici dovoljna da održava ljude rešenim da se pobune. Istina je da je za masovne demonstracije protreban dubok psihološki povod, a za njihovo ojačavanje snažan pokretač. Ljudi te 1999. jesu bili uplašeni, razočarani i poraženi, ali baš zbog toga takav se pokretač nije mogao naći. Naprotiv, demonstracije 5. oktobra 2000. uspele su zato što se takav pokretač našao – izborna pobeda opozicije, odnosno Vojislava Koštunice, koju je trebalo odbraniti. Dvanest godina kasnije, kada je prosuo džak sa navodno nameštenim glasačkim listićima na stepenicama Skupštine Srbije, Vučić je Tomislavu Nikoliću omogućio pobednički zamah na predsedničkim izborima. Ali, da to treći i četvrti put ne bude pokretač i zamah, postarala se sama opozicija – njene nove ličnosti. Jer, 2016. na parlamentarnim izborima, sa naknadnim brojanjem koje su liste prešle cenzus i sa članovima Dosta je bilo Saše Radulovića, koji otvaraju i zatvaraju džakove sa listićima usred izborne komisije, raširila se sumnja i u iskrene namere opozicije. Radulovićevci su još i nastavili da podrivaju veru u opoziciju, kada su 2017. objavili da su konačno uvrdili izbornu krađu iz 2016. ali sa dokazom na primeru Mladenovca. I zasnovanim na netačnoj pretpostavci da ljudi moraju potpuno isto glasati i za lokalni parlament i za Narodnu skupštinu. Štab glavnog Vučićevog rivala Saše Jankovića, pak 2017. nije uspeo da ospori brojanje glasova na predsedničkim izborima. Konačno PSG pod Jankovićevim vođstvom zakucao je eksere u mrtvački kovčeg te priče “izborna krađa”, nedokazanim tvrdnjama o neverovatnom porastu novoupisanih birača u Beogradu 2018. pred gradske izbore.

^{foto: BETA}

Ni sada demonstracije nisu pokrenuli recimo lokalni izbori u Lučanima, već nešto što se kasnije desilo – udarac u glavu Borka Stefanovića. U prvih nekoliko nedelja demonstracija, Vučić i njegova stranka bili su primetno zatečeni i prvi put od kako su na vlasti, u ozbiljnom povlačenju. Na trenutke se činilo kao da sami nisu sigurni u razmere krize i da li je počeo kraj njihove vladavine. Međutim, onda su se ohrabrili, prvo su se “zakačili” dolaskom Vladimira Putina u Beograd, a nekoliko meseci kasnije i stavom Brisela da nema balkanskog proleća i da se zvaničnici Evropske unije protive bojkotu parlamenta, prećutno i bojkotom izbora.

Međutim, čine se da Vučićeve najviše ohrabrila ne toliko spoljna podrška, koliko odsustvo te podrške opoziciji. Ali, najviše od svega, to što je počeo da bledi psihološki povod da ljudi demonstriraju. Priča protesta je postavljena dosta vešto – Vučićeva vlast je predstavljena ne toliko kao diktatura mada se ta reč često koristi, već mnogo šire. Kao zloupotreba i nasilje. To su ustvari ključni pokretači. Ali, Vučić je tiho učinio ustupke – smenio je najžešće u javnosti prozivane lokalne čelnike (Grocka i Brus), RTS je malo više otvorio vrata za opoziciju, pri tome stalno obećavajući mogućnost vanrednih parlamentarnih izbora. I ti ustupci, ma koliko, mali i nedovoljni, odmereni su dosta dobro – da njegovi ne pomisle da su izdani, a da javnost dobije mrvicu nekog zadovoljenja. Ono što je uz opoziciji u presudnom trenutku izostalo – to je novi pokretač. Sami vučićevci govore o tome – gotovo da su očekivali da lideri Saveza za Srbiju održe neku dramatičnu konferenciju za štampu i da javnosti predoče neki koruptivni materijal, vezan za sam vrh vlasti. I da to rade u nastavcima.

Recimo, kao što je to učinio u Makedoniji Zoran Zaev, obarajući Nikolu Gruevskog. Takvog materijala nije bilo. I to se ne može nadomestiti tek idejama – kao što su one u opozicionim redovima da se recimo 9. marta u Beogradu održi protest svih gradova Srbije. Te da se na njemu konačno obrate pravi politički lideri protesta Đilas, Borko Stefanović, Vuk Jeremić, Boško Obradović i naravno braća glumci Sergej i Branislav Trifunović. Bio bi to, bez sumnje posećen miting, čak iako Branislav Trifunović odbije da se popne na kamion govornicu, ali ništa više od toga. Jer, šta se može dobiti obeležavanjem datuma kada 1991. nije smenjen Slobodan Milošević, u trenutku kada je sve još možda u životima ljudi i politici moglo da bude drugačije i manje teško i tragično.

Sad, ako će preći u fazu zaleđivanja, to ne znači da protest nije uspeo. Jeste i te kako, ali kao priprema za promenu vlasti početkom 2020. kada će morati da se održe redovni parlamentarni i lokalni izbori. Redovne izbore je teško bojkotovati za razliku od vanrednih. Na opozicionoj strani scene preovlađuje raspoloženje da bi bojkot redovnih izbora, posebno i lokalnih, bio političko samoubistvo.

I to je razlog, zato što su gotovo svi, u istom trenutku, dokle su još kao eho u vestima odjekivale reči Maje Kocijančić iz Brisela da je Unija za debatu, a ne za bojkot, počeli da se pozicioniraju. Boško Obradović se vratio Kosovu i vakcinama, Jeremić Vašingtonu, Đilas urbanističkom haosu, a DS naravno samoobnavljanju. Jedino je nova politička zvezda i dalje u usponu – Sergej Trifunović opasno preti da ponovi u Srbiji uspeh Donalda Trampa u Americi. Što je Sergej politički nekorektniji, što su njegovi potezi nepredvidljiviji, to mu rejting raste. Prema onome što su navodno, istraživanja već dokačila, uspeo je da udvostruči i digne procenat PSG iznad cenzusa i raste i dalje. Trifunović je idealan za širenje svoje političke popularnosti preko društvenih mreža i privlačan za mlađe birače, nije zato Vučić slučajno otvorio profil na Instagramu i krenuo u kampanju i na ovoj mreži. Dok je protest u zaleđivanju uprkos čuvarima, Trifunović jedini deluje otporan i na vatru i na led.