Analize / Kako je PR pojeo suštinu

Nesposobna da u dovoljnoj meri prepoznaje suštinske probleme i da o njima vodi kvalifikovanu raspravu, srpska društvena i politička elita nije u stanju da jasno i bez ostatka odredi gde pripada i u kom pravcu zemlja treba da ide. U medjuvremenu, susedi bivše Jugoslavije koji su te dileme rešili otišli su daleko ispred nas, kao i većina bivših jugoslovenskih republika.

Foto: © Spielvogel / Wikimedia Commons, via Wikimedia Commons

Analize / Kako je PR pojeo suštinu

Nesposobna da u dovoljnoj meri prepoznaje suštinske probleme i da o njima vodi kvalifikovanu raspravu, srpska društvena i politička elita nije u stanju da jasno i bez ostatka odredi gde pripada i u kom pravcu zemlja treba da ide. U medjuvremenu, susedi bivše Jugoslavije koji su te dileme rešili otišli su daleko ispred nas, kao i većina bivših jugoslovenskih republika.

Dragan Janjić | Demostat | Beograd 19. Dec 2019 | Analize

Mi ne znamo šta tačno vlasti obećavaju medjunarodnim predstavnicima o Kosovu, ali znamo i na svojoj koži osećamo da nam otimaju dragocene tekovine gradjanske i pravne države na čijem stvaranju su sa manje ili više uspeha radile generacije ljudi u proteklih više od 200 godina. Trebalo bi i da znamo da ćemo, ako te tekovine definitivno izgubimo, izgubiti i moć da štitimo državu i teritoriju, sa ili bez Kosova. Ovakva ocena mogla je (uz eventualnu zamenu reči Kosovo nekim drugim pojmom) da se izrekne bilo kad u proteklih gotovo 30 godina i da bude ili potpuno tačna, ili negde blizu istini.

U proteklih tridesetak godina u srpskom društvu i nije vodjena ozbiljna debata o tome šta učiniti, koliki su realni dometi, ko su nam realni saveznici na medjunarodnom i unutrašnjem planu, kakve su posledice ove ili one odluke. Umesto toga, vodile su se besomučne kampanje, a oni koji "iskoče" iz dominantne struje su prokazivani kao izdajnici ili politički marginalizovani. Tako je vremenom kreirana atmosfera čije je jedno od osnovnih obeležja odlučnost političkih lidera da se medjusobno prepucavaju, takmiče u "patriotizmu" i javnosti nameću uglavnom marginalne dileme, izbegavajući suštinu kojoj, kako se pokazalo, nisu dorasli.

Nesposobna da u dovoljnoj meri prepoznaje suštinske probleme i da o njima vodi kvalifikovanu raspravu, srpska društvena i politička elita nije bila u stanju (a izgleda nije ni danas) da jasno i bez ostatka odredi gde pripada i u kom pravcu zemlja treba da ide. U medjuvremenu, susedi bivše Jugoslavije koji su te dileme rešili otišli su daleko ispred nas, kao i većina bivših jugoslovenskih republika. Pri tome nije od odlučujuće važnosti da li su društvene i političke elite u tim zemljama same prepoznale šta se dogadja na medjunarodnom planu ili su im "pomogle" neke strane sile. Bitno je da su ipak na vreme uskočile u "voz" koji im daje realne izglede za napredak.

Odlaganje

Srbija još čeka, žilavi narativi iz minulih decenija se uporno održavaju, a istinskog društvenog dijaloga o ključnim problemima još nema. Uvek je, naravno, bilo (a ima i danas) tekstova po različitim časopisima i portalima posredstvom kojih neki pametni ljudi, sposobni da šire sagledaju realnost, razmenjuju mišljenja i stavove, ali to ni iz daleka nije dovoljno za suštinski pomak. Treba naći načina da suštinska pitanja, otvoreno i bez fingiranja, "spuste" u javnost. A to znači da politički PR, zasnovan na potrebi za udvaranjem biračima i strahu od gubitka glasova, treba da prestane da bude glavni (a često i jedini) kriterijum za političke akcije koje su usmerene na javnost.

O Kosovu i (ali i o drugim bitnim temama) se ne govori dovljno otvoreno jer su to ili "škakljiva" pitanje na kojima se gube i dobijaju glasovi, ili isuviše komplikovana da bi se na njima dobili glasovi. Snaga i bezbednost zemlje se mere brojem borbenih aviona, a ne brojem saveznika, njen medjunarodni ugled se meri brojem rukovanja sa ovim ili onim svetskim liderom i razdaljine do koje ispraća gosta iz Srbije, umesto ozbiljne provere podataka o krajnje zabrinjavajućim aferama nameće se rasprava o tome da li neko formalno ima status uzbunjivača ili ga nema, ključne ocene o medijima i medijskim slobodama nameću političari koji te slobode zloupotrebljavaju.. I tako u nedogled.

Po pravilu, najveću odgovornost za stanje u društvu snosi elita koja je na vlasti i to pravilo važi od vremena sa kraja osamdesetih i tokom devedesetih, kada su vlast držale stranke čije sledbenice i danas odlučuju o sudbini zemlje, preko perioda nakon pada režima Slobodana Miloševića, do današnjih vladajućih struktura koje su neka vrsta "kadrovskog miksa" ljudi iz prethodna dva perioda. Tačno je da opozicija danas izbegava da se izjasni o Kosovu, ali je tačno da to suštinski ne čine ni vlasti, budući da nemamo jasan odgovor na pitanje kako kane da u bliskoj budućnosti urede odnose izmedju Prištine i Beograda i pomire ih sa evropskom perspektivom.

Budućnost

Evropska budućnost je već gotovo dve decenije glavna mantra i vlasti i opozicije, ali je tačno i da je u medjuvremenu pravna država demontirana, da se moć preselila u partijske strukture, da gradjani suštinski odlučuju o zaista malo stvari, da se javnost bavi bizarnim pitanjima poput premeštanja mosta sa reke Save u park, a sve na osnovu prilično nedefinisanoga izjašnjavanja na inernetu, da se lokalni moćnici osećaju dovoljno zaštićenim da javno prete tužiocima, da se političari, uključujući i sa vrh vlasti, sa arogancijom i netrpeljivošću obraćaju medijima i novinarima koji im nisu po volji. Ukratko, vrlo malo toga u društvu je primereno standardima EU kojoj Srbija zvanično teži.

^{Foto: Pixabay}

Zato je možda krajnje vreme da se jasno kaže da Kosovo u dugom peridu jeste naš veliki i važan, ali da ima i drugih, u ovom trenutku možda važnijih problema. Medju njima su poništavanje tekovina pravne države, urušavanje vrednosti primerenih razvijenim demokratskim društvima, ograničavanje medijskih sloboda, ograničavanje ljudskih i gradjanskih prava zarad interesa vladajućih krugova i, s tim u tesnoj vezi, enormno narastanje korupcije i kriminala u koje su upleteni upravo ljudi iz tih krugova. Pravo pitanje je da li političke elite imaju kapaciteta da, umesto neprekidnog PR udvaranja biračima, počnu da ozbiljno razgovaraju o budućnosti zemlje.

Kako stvari sada stoje, odgovor na to pitanje je negativan, a nesposobnost za dijalog vešto je utkana u sistem odnosa izmedju političkih blokova. Intelektualci i političari koji smatraju da je za Srbiju najvažnije da se oslobodi "balasta Kosova" i da što pre udje u NATO podržavaju sadašnju vlast očekujući od nje da ispuni taj zahtev, ali gotovo potpuno ignorišu masovno kršenje principa demokratskog primerinih EU. Moguće je da su u pravu i da je to najbolji način da se reši problem Kosova, ali je potpuno izvesno da ćemo, ako ono za šta se zalažu "platimo" potapanjem pravne države, ostati i bez države i bez teritorija. Budući da su to mahom obrazovani ljudi ili iskusni političari, malo je veratno da to ne razumeju.

Na drugoj strani su opozicione partije i drugi oponenti koji u prvi plan ističu potrebu da se uspostavi vladavina prava. Ni oni ne insistiraju na otvorenoj raspravi o takozvanim osetljivim pitanjima, puštajući vlasti da se same "prže" na vatri koju su potpalile. Umesto iskrene rasprave o budućnosti zemlje, raspravlja se o bojkotu izbora, ali se teret odgovornosti za to ipak ne može prebaciti na opoziciju. Pravila nameću vlasti koje imaju ubedljivu većinu u parlamentu i kontrolu u mejn strim medijima. Bespoštedna kampanja koja se sistematski vodi protiv opozicionih lidera, "neposlušnih" medija i drugih oponenata zapravo i nije neka ponuda za dijalog.